*by Adult Children of Alcoholics® & Dysfunctional Families World Service Organization, Inc.
Ja još nisam završila svoj drugi fakultet (iako sam bila sve lepo ispalnirala da diplomiram u roku do oktobra ove godine, što možda jeste pomalo nerealno uzimajući sve okolnosti... tema drugog razgovora) već upala u neku blokadu. Ostaju mi još 8 ispita, pa sam sela i sebi sastavila ovu listu-potsetnik da bi sebe motivisala i ohrabrila da istrajam i što pre diplomiram (kako bi mogla upisati treći fakultet u oktobru - šaljim se naravano, mada se nikad ne zna).
Sada tačno se osećam poput ćelavog plastičnog hirurga koji reklamira prisađivanje kose ili bucmastijeg nutricionista ili fitnes trenera koji drži predavanja kako da smršaš... Moram ipak sebi pridati priznanje da sam protekle četiri godine (još uvek ne shvatam kada su pre prošle) poprilično dobro izvukla. Uz redovan i to ozbiljan posao na puno radno vreme, stanovanje u drugom gradu, dvoje dece i sve prateće obaveze, uz poteškoća koje imam sa srpskim jezikom i generalno usmenim izlaganjem pred salu punu studenata i profesora, čestim depresivnim stanjima i još koješta - postigla da ni jednom ne obnovim godinu, već skupim dovoljno ESP bodova i budem na budžetu. Tako da uzimajući u obzir kompletnu sliku moje situacije stići do ovde si je popriličan upseh sam po sebi....
Stoga ipak delim sa vama "tajnu mog upseha" jer možda nekome će biti od koristi:
Prošlo je par dana od kako sam se prijavila za dobijanje sredstva od strane države za svako dete do 16 godina i ne mogu da se smirim i prestanem da razmišljam da li sam trebala da se prijavim. Čak sam pokušala da se "odjavim", ali ta opcija ne postoji....
Naime, grize me savest, jer ja,
Naišla sam na jedan vrlo zanimljiv meni članak o 7 vrsta varanja/prevara u vezi. Priznajem ostala sam iznenađena i sebi ostavljam ovaj tekst i moja razmišljanja/pitanja kao potsetnik. Generalno ne smatram sebe ljubomornom osobom i imam poprilično široko shvatanje šta jeste i šta nije prevara, tako da definitivno su mi se otvorili neke dileme i pitanja na koja nemam konkretan odgovor, već ona kontradiktornost u meni pronađe jednaki broj argumenata i za i protiv i bacila me u totalni bedak. Svesna sam da poenta u vezi prevare nije sam "čin", već uzrok nastanka - gubitak poverenja, poštovanja, narušena komunikacija, permamentne gubitke i ogorčenost itd itd. Jer po mom mišljenju sama prevara (u bilo koji od dole navedenih oblika) se dešava mnogo pre same manifestacije iste - tojest prvo u mislima, osećanjima pa tek nakon nekog vremena na nivou dela. Smem tvrditi da se pojavljuje relativno paralelno kod oba partnera - naravno u različite oblike, ali to je možda tema drugog razgovara. Mada s obzirom da niti imam dovoljno životno iskustvo, niti potrebno stručno predznanje generalno o partnerskim odnosima nisam kvalifikovana da delim mišljenje...
No, evo sama lista vrsta varanja/prevara u vezi*:
No, u poglavlje 26. "Sećanja se prave od ovoga", autor kaže da je zapazio da pacijenti koji imaju
Veoma volim da pohađam razna psihološka savetovanja kako vezana za posao, tako i za lični rast i razvoj. Išla sam kod raznih psihologa, savetnika, life coach-a, terapeuta, poslovnih trenera, konsultanata. Moram priznati do sada nisam išla jedino kod fitnes instruktura, mada jednog dana sam sebi obećala da ću ići - pa makar i samo mesec dana da sebe nateram da pratim uputstva (tema drugog razgovora). Išla sam čak na kurs šminkanja, takođe sam pohađala i časove poslovnog stilista. U planu mi je da kad završim fakultet pronađem i trenera koji bi radio samnom na peglanje mog očajnog akcenta (ako je to ikako moguće) i generalno boljeg savladavanja srpske gramatike - konkretno padeža. No, sve ovo kažem da bi shvatili koliki sam zaluđenik pohađanja kurseva, seminara, treninga i sve na što naiđem, a da mi se čini zanimljivo i korisno. Išla sam i na kurseve/seminari/treninzi za koje i baš nisam bila sigurna koliko je sam predavač stručan o tome što priča/radi, čisto iz neke detinjaste znatiželje, pa čak i možda naivnosti da ipak ću možda nešto naučiti/saznati/dobiti. Obično pre samog događaja uvek sebi sastavim neku listu "očekivanja", tojest listu pitanja na koja želim da dobijem odgovor ili listu krajnjeg rezultata koji želim da postignem. Nakon određenog događaja posebno sama sa sobom sednem i pređem tu listu i uradim neki mini izveštaj/retrospektiva šta sam izgubila, a šta dobila sa pohađanjem konkretnog događaja.
U većini slučajeva sve ove obuke nemaju odgovorajuću propratnu pravnu dokumentaciju, konkretno mislim na
... Jasno mi je da se ne mogu nadati da ću ostatak života provesti hodeći planinskim vrhovima. Bez obzira na to koliko se trudila, koliko istrajna bila i koliko se isticala u preduzeću kojeg sam se latila, i dalje će biti dana i nedelja i meseci kada će jedini ishod svega što pokušavam biti osujećenje i neuspeh...
Sastavila sam sebi pet bazičnih tačaka koje meni ukazuju da je krajnje vreme za promenu:
Da li ste se ikada pitali zašto bi neko radio nešto što očigledno mu nanosi bol/patnju i to bez da ga iko tera - poput trčanje na maratonu, ili učešće na trijatlonu, ili pešačenje/trčanje/vožnja biciklom kroz planinu i tome slično? Pogotovo kad to njihovo učešće u tim poduhvatima ništa im ne donosi - ni neko mesto, ni neko priznanje, pa čak ni nekad ni onu medalju/diplomu za učešće - ništa! Ili bar ništa korisno i vidljivo nama posmatračima. Sve što mi sa strane vidimo je to da se ta osoba muči, jedva stiže do daha, ali nastavlja - neznajno zašto...
Povremeno sebe "uhvatim" da radim takve "besmislene" i sulude stvari. Evo upravo
Naravno nakon našeg razgovora ukucala sam "seeing a fox at night" i evo šta je izašlo*:
Pre tačno mesec dana - petak 13. januar je premino jedan moji kolega na poslu (treći kolega koji je preminuo u proteklih godinu ipo dana). Nisam sujeverna (mada bugari se smatraju za dosta sujeverni narod jer imamo gomilu praksa i običaja koji nemaju neko logično objašnjenje osim prvično praznoverje i sujeverje... No tema drugog razgovora).
Da budem preciznija - kolega nije preminuo "na" poslu, već je preminuo kada se vratio kući jer mu je bilo jako loše - mislili smo da je gripa. Dobio je srčani udar i u roku od sat-dva za njega više nije bilo spasa.
Nisam bila bliska s njim i nismo mnogo komunicirali osim vezano za posao i nešto osnovno. Znam da je bio par godina stariji od mene, srećno oženjen, imao četvoro dece - najstarije dete mislim da nema još ni 10 godina, a najmlađe nema godinu dana. Takođe znam da su renovirali krov (da, usred zime) i da majstori nešto su odugovlačili. Držao slike svoje porodice na svom monitoru i poslovnom nalogu i rado je pričao o njima. Na poslu je bio uvek ljubazan, izlazio u susret svima, savesno obavljao svoji posao, a često i tuđi kada bi neko od nas zakazao. Imao je prijatan karakter, nasmejan, znao je da se našalji i da stvori pozitivno okruženje oko sebe. To je sve što znam o njemu.
Tog petka, možda sat-dva nakon što sam došla kući, dobila sam poruku od
Uvek sam se pitala zašto neko bira nešto manje, nego sto mu je želja da postigne.
Imam dve drugarice koje (usled neke moje motivacije, a i ne samo) su upisale fakultet, ali umesto da upišu smer/fakultet koji žele od uvek, one upišu nešto skroz levo. Jedna, oduvek je želela da postane stomatolog (ima završenu medicinsku školu i radi godinama kao medicinska sestra kod zubara), ali umesto da upiše stomatologiju, ona upiše
*Namerno sam odložila pisanje ovog posta za mesec dana nakon što sam se vratila sa kampa Tara kod Srđana Zirojevića, jer nisam htela da ovo bude "hate post". Emocija i dalje je snažna, a što kažu psiholozi, ako ima jaka emocija, to više nema veze sa tom drugom osobom (u mom slučaju brendom), već sa mnom. Tako da, jeste, ovo je vrlo subjektivno mišljenje i doživljaj koji ima više veze sa mnom, ali opet, javno delim jer možda nekome posluži (do sada nisam pronašla subjektivno iskustvo sa ovih kampova od osobe koja je van javno objavljenih reklamnih poruka brenda). Evo moje iskustvo, možda će nekome poslužiti:
Ovde reč "amater" nije tačno upotrebljena, jer po definiciji amater je osoba koja se bavi nečim iz ljubavi, ne profesionalno, tojest finansijski ne egzistira od tog svog amaterizma. A reč koju želim da upotrebim je za osobe koje žive od svog amaterizma, tojest zarađuju od svoje nestručnosti. Znam da ne postoji reč "nadriposličarenje", ali evo koristiću tu svoju kovanicu jer može mi se - književni amaterizam u pokušaju.
Naime, sve češće i u privatnom i u poslovnom životu se susrećem sa ljudima koji
Koliko ja znam svako ljudsko biće sanja. Neko kaže da ne sanja, mada mislim da pre će biti da se ne seća da sanja, ali svako bar jednom u životu je sanjao nešto - bilo to lepo ili ružno. Neko sanja više, neko manje. Neko sanja uglavnom lepe stvari ako uopšte sanja, a drugi (poput ja u prošlosti) sanja uglavnom košmare. I najgore postaje kada košmare krenu da se ponavljaju i ponavljaju. A kada ih ne razrešimo, onda košmare kreću da razvijaju svoje alternativne strašnije verzije, pa onda jedan košmar se podeli u više košmara, i svaki pojedinačni košmar ima svojih više verzija i dođete (ili bar ja sam došla) u trenutku kada se bojite da legnete da spavate, kako ne bi sanjali, a onda i kada ipak se onesvestite od umora i otsanjate to što sanjate se probudite umorniji i iscrpljeniji nego što ste bili dan pre toga. I to tako se ponavlja u nedogled - danima, nedeljama, mesecima, pa neki uporniji (kao što sam ja) godinama. Pa onda krenete da rešavate simptome, koje razviju svoje podsimptome i završite ili na drogama (i legalnih i ne legalnih, u hospitalizovanom stanju ili kućnoj varijanti) i/ili jednostavno završite sa životom. Zato, da ne bi se to desilo (a ako se već desilo, da izađete iz toga), postoje isprobane tehnike koje vam pomažu da se rešite na sam početak onih manjih "košmarića" - onaj prvi put kada ga otsanjate ali i onih ozbiljnijih košmara koji se ponavljaju godinama.
Postoje više tehnike, ali ja ću ispričati o tehnici koja je meni najviše pomogla i koja preporučujem mojim drugaricama i koje se takođe slažu da ova tehnika uvek radi i uvek rešava problem iz korena. Inače ovaj tekst je inspirisan od jedne drugarice kojoj sam pomogla da "protumači" svoj košmar od pre koji dan i bila je toliko srećna i zahvalna pa čak mi nabacila ideju da bih mogla time da se bavim kao posao i hobi (što mi ne pada na pamet, jer generalno sam tip osoba koja ne voli da se bavi tuđim problemima, plus toga još uvek imam sasvim dobro plaćen posao, ali biću toliko dobre volje da podelim tehniku, pa neka svako radi sa njome šta hoće).
No, evo i 5 koraka kako da se otarasite košmara:
No, dugo sam gledala taj papr i nikako nisam mogla
Volim da čitam "self help" knjige - tipa popularne psihologije i iz zabave i da nešto novo naučim, a često se trudim i da primenjim u svoj svakodnevni život ono što pročitam čak i onda kada smatram da je potpuna budalaština čisto iz radoznalosti - onako da probam šta će se desiti. Uglavnom se ništa i ne desi, ili bar ništa značajno što bih ja primetila i povezala sa konkretnom aktivnošću inspirisanu od knjige, mada kod mene se stalno nešto dešava pa se nikad ni ne zna šta je šta i odakle je krenulo. No, da se vratim na temu
Nosioci suverinosti
Član 2.
"Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.
Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana."
"... Prilikom odlučivanja o tome da li će i kako glasati na referendumu građani treba da imaju na umu još dve činjenice. Treba da znaju da je neizlazak na referendum isto što i glasanje za ustavne promene jer će vladajuće stranke svoje glasače organizovati put referenduma. Ne sme se prenebregnuti ni da je naš ustavni referendum - poput bilo kojeg, bilo gde - suštinski izjašnjavanje o poverenju vladi. U tom smislu, ako bi pobedio odgovor „ne“, Vlada bi, kao predlagač i promoter ustavnih promena, automatski izgubila legitimitet (podršku građana) i morala da se povuče." prof. Slobodan Orlovic
U meni žive dve strane Volim da kažem da su to dve dame. Prva, doduše, je prava dama Druga, uglavnom ostane sama. Jedna je društve...
