Zašto on, a ne ja?!

Pre tačno mesec dana - petak 13. januar je premino jedan moji kolega na poslu (treći kolega koji je preminuo u proteklih godinu ipo dana). Nisam sujeverna (mada bugari se smatraju za dosta sujeverni narod jer imamo gomilu praksa i običaja koji nemaju neko logično objašnjenje osim prvično praznoverje i sujeverje... No tema drugog razgovora).

Da budem preciznija - kolega nije preminuo "na" poslu, već je preminuo kada se vratio kući jer mu je bilo jako loše - mislili smo da je gripa. Dobio je srčani udar i u roku od sat-dva za njega više nije bilo spasa. 

Nisam bila bliska s njim i nismo mnogo komunicirali osim vezano za posao i nešto osnovno. Znam da je bio par godina stariji od mene, srećno oženjen, imao četvoro dece - najstarije dete mislim da nema još ni 10 godina, a najmlađe nema godinu dana. Takođe znam da su renovirali krov (da, usred zime) i da majstori nešto su odugovlačili. Držao slike svoje porodice na svom monitoru i poslovnom nalogu i rado je pričao o njima. Na poslu je bio uvek ljubazan, izlazio u susret svima, savesno obavljao svoji posao, a često i tuđi kada bi neko od nas zakazao. Imao je prijatan karakter, nasmejan, znao je da se našalji i da stvori pozitivno okruženje oko sebe. To je sve što znam o njemu. 

Tog petka, možda sat-dva nakon što sam došla kući, dobila sam poruku od

sekretarice da je preminuo. Prvo sam pomislila da je u pitanju neka neslana šala (sekretarica nije šaljivđija, ali ne uvek dobro protumači pa prenese neke stvari koje ne uvek su istina, ili bar ne potpune istine, pa sam mislila da je došlo do nekog nesporazuma). Kada su mi sa više strana potvrdili da je nažalosti tačna informacija, ja sam briznula u plač i nisam mogla da se smirim satima. Danima, pa i nedeljama posle toga samo na pomisao bi mi krenule suze i neopisiva tuga i ljutnja i bes (evo i sada dok pišem ne mogu da zaustavim suze). S obzirom da retko pokazujem osećanja (ili bar se trudim da ne bude previše), maksimalno sam blokirala doživljaj i isprva nikome nisam pričala kroz šta prolazim iznutra. Plakala bih kući sama - uveće pre spavanja ili ujutro pre nego što krenem na poslu. Na poslu bih se trudila da ne pričam pre više sa ostalim kolegama o tome kako ne bih počela da plačem, ili ako moram pričati o njemu, da se fokusiram na njihova osećanja i misli. 

Pri kraj januara, neprimetno za mene same - vratila sam se u nekoj ličnoj regresiji od pre par godina. Ponovo sam krenula da radim stvari koji su autodestruktivne i štetne za mene, a pri tome da sam potpuno nesvesna - kao u nekom zombi stanju. Da bi se probudila usled tog mog ludila i shvatila da ne mogu se zaustaviti. Poput bureta pušteno niz brdo - ne mogu prekinuti tok i zalet. Brzina se povećava i ruši usput sve do sada stvorene i stečene verovanja i načela. Zdrav razum (ono malo što je ostalo) najavljuje da će usledeti nepopravljivi krah i slom u svakom pogledu ako se ne zaustavim, a ja ne znam kako, ili možda tačnije - ne želim.  

Išla sam naravno na terapiju vezano za ovaj događaj i obrađivala svoja osećanja, pisala, pričala, evo i sada pišem kao deo terapije, ali ne pomaže. Pitanja na koja i dalje nemam odgovor su tu, vrte se, proganjaju me i muče i na jave i u snu:

Zašto on, a ne ja?! Zašto neko ko želi da živi (ili prividno bar tako sa strane izgleda) umire, a neko poput mene ko ima dva pokušaja samoubistva iza sebe, a treći ne pravi samo iz straha da ne završi na psihijatriji (opet) nastavlja da živi?! Zašto on može da se jednog dana vrati kući i dobije srčani i za par sati umre, a ja sam toliko retko bolesna, čak i kad jesam retko imam temperaturu i generalno ništa mi nikad ne bude?! 

Svaki put kada čujem da neko je preminuo dobijem neopisivu ljutnju i bes. Ljubomorna sam. Pogotovo kada je to mlada osoba, ili osoba za koju znam da želi da živi. Zašto nemam pravo izbora?! Zašto ne mogu da odaberem da se razmenim sa nekim kome se živi?! Zašto ne mogu odabrati da nestanem sa ovog sveta neprimetno - tako da nikada niko da ne sazna/priseti se da sam ikada postojala?! Ili ako već moram ostati živa i živeti ovaj život zašto mi se ne oduzme ova unutrašnja težnja ka smrti - ka nepostojanju?! 

Zašto neko ko ne želi decu, ili po svemu sudeći nije odgovarajući za roditelj dobije decu, i obično više od jedno, a neko ko ceo život je čeznuo za dete i bio bi idealni i brižni roditelj ne dobije ni jedno ili ako i dobije premine prerano?! 

A ako ne mogu ništa od gore pomenutog promeniti ili bar na neki način uticati, onda šta mi je činiti? Kako da nastavim da živim život koji ionako ne želim? Da li po pravilima, načelima, morala okoline i onoga što sam vaspitana i odgojena ili bolje što kažu bugari: "Като ще е гарга, да е рошава!"?

Da li da pustim svoje unutrašnje prvične impulse, potrebe i želje da me prevladaju pa videti šta će biti ili da ih potiskujem, kanališem, preusmeravam, ispravljam jer to je društveno prihvatljivije ponašanje? Ako to radim godinama (to potiskivanje, kanalisanje, preusmeravanje itd) i ne funkcioniše, jer se uvek vratim na sam početak, jel nije onda bolje da izbegnem definiciju ludosti - koja kaže da je ludost raditi istu stvar više puta i očekivati drugačiji rezultat?! Možda onda moram pustiti bure da se kotrlja do mile volje i da se razbije već jednom jer ionako ono što je unutra je bezvredno i neupotrebljivo...

Valjda je tačno ono što kaže narod: Bolje da se kajes zbog nečega što si uradio, nego nečega što nisi.