Biti
roditelj može biti nešto najlepše, a u isto vreme nešto naji zastrašavajuće.
Razlog za tome je taj, što u stvari tvoje dete (ako je biološko naravno i nisu
ga zamenili u porodilištu) je zapravo nasledilo gene od tebe - odnosno tvoje
porodice i/ili gene tvog partnera i njegove porodice. To saznanje, koliko
"divno" zvučalo toliko zna biti i "užasno". Jednog momenta
u svoje dete vidiš dobro poznatog lika. Ako je pokupilo negative partnera ili
rodbine, onda još nekako. Strašno postaje kada vidiš ona najgora verzija sebe u
njega. Iz iskustva pričam da nema goreg stanja roditeljstva od toga da vidiš
kako tvoje dete je pokupilo upravo sve one probleme sa kojima se još uvek boriš
i za koje te prva tražiš "leka". Stojiš sa strane, gledaš i ne možeš
ništa uraditi. Ma da desi se da manifestuje i one probleme iz prošlosti, koje
davno si rešio, ali gene zbog nekog razloga nisu sačuvale tu informaciju. Kažeš
ti svom dragom nasledniku put po kog si prošao i kako tačno si rešio dati
problem, ali đabe. Mezimac, nekim divnom čudom e nosilac i tvog gena
"tvrdoglavosti". Mora sve sam isprobati i proći, pa makar udarao
glavu u zid narednih 20 godina. Nikad ne znaš jesi li pre više strog ili pre
više popuštaš, jesi li pre više zabrinut ili pre više nezainteresovan.... Gde
je tu mera?
E
sada, za sve vas, očajne, poput mene roditelje, podeliću vam jednu tajnu.
