Skrivena moć trenice

Ja sam bugarka. E, sada, da li ta činjenica utiče na to da naprosto obožavam sir (onaj pravi, bugarski) ili je neka nasumična slučajnost ću prepustiti antropolozima.
Mogla bih jesti sir uz supu, uz salatu, uz glavno jelo, pa neretko i odmah nakon kolača. Imam običaj da kažem mojim prijateljima da ako su bili u Bugarskoj, a nisu imale za svaki obrok neki oblik sira u kombinaciji sa jajima i kiselog mleka, najverovatnije

Kada pada kiša

Kiša i ja delimo jednu malu tajnu. Godinama smo saučesnice.
Upoznale smo se jako davno. Još nisam ni znala za sebe.
Kažu da tražimo društvo onih, sličnih nama. Tako smo se valjda i nas dve pronašle.
Oduvek smo uporedo plakale. Plačem ja, plače i ona.
Tokom godina sam shvatila da, dok tako nas dve zajednički lijemo suze, ni ja njoj ne mogu pomoći i smiriti je, niti ona mene. Pošto pametniji popušta, popustila sam ja.
Dobro, priznajem: Na početku smo se menjale. Plakale smo u intervalima - malo ja, pa malo ona.
Onda sam ja ipak skroz popustila i dozvolila da ona plače i za sebe i umesto mene.
Dok je ona plakala, ja sam je držala za ruku. Govorila joj da će sve proći i biti bolje.
Pričala sam njoj, a smirivala sebe.
S vremenom sam zavolela da budem pored nje dok plače. Sednem ja tako, ponekad čavrljam, ponekad samo ćutim. Uglavnom uživam.
Mislim da i kiša uživa. Samo što, iz stare navike plače.
A možda plače od sreće. Ko će ga znati?! Žena je to - Žena, poput mene.