I šta ćemo sad?

Jel ste čuli za ovaj vic:

Zaustavlja saobraćajac crnog džipa, stranih tablica, zatamnjenih stakala. Pre nego što predstavnik zakona bilo šta stigne da kaže, prednje staklo se spušta tek toliko da proviri nakinđurena zlatnim lančićima i prstenje ruka koja drži novčanicu od 50€.

Čovek u uniformi je za trenutak zaprepašćen, ali užurbano uzima novčanicu i kreće više glumački da deklamuje: „Pa niste trebali baš toliko. Samo Vi idite…“ Još nije ni završio rečenicu kad ruka ponovo se pojavljuje i opet pruža još jednu novčanicu od 50€. Sada već presrećan policajac nastavlja: „Pa hvala Vam puno! Vidi se da ste dobar čovek – Živ i zdrav bili“. Ruka opet izlazi, ali ovog puta drži novčanicu od 100€. Sreća jadnog policajca nema kraja – samo što ne poljubi tu darežljivu ruku! Kreće da blagosilja svog dobročinitelja: „Sigurno i vi imate decu kao ja – da su Vam živa i zdrava…“. Ruka neumorno opet se pojavljuje i opet darežljivo daje 100€. Već pomalo nervozno i preznojio, sakuplja svu svoju hrabrost, namešta svoju uniformu, izbacuje grudi napred i ozbiljnim glasom izjavljuje: „A sada ću Vam otpevati pesmicu….“ i hrapavim, ali punim glasom otpočinje uvodne stihove državne himne….

Jeste, ovo je samo vic, pri tome star – čula sam ga po prvi put pre možda 20 godina. Jeste, odnosio se je na bugarskog policajca. Jeste, danas više nije relevantan za predstavnike bugarske policije jer teško da će te bilo ko zaustaviti osim ako nije u pitanju neka istraga, ozbiljni video materijal, nedaj Bože prevara ili tako nešto.

Ipak, smatram da je veoma aktualan za prosečnog srpskog saobraćajca, ili bar tako sam mislila do danas.

Jel možete zamisliti vi šta sam ja doživela?!

Vozim između dva naseljena mesta, ni ne primećujem da postoji ograničenje. Vidim, ali kasno kako automobile iz suprotne trake ablenduju. Iz daljine zapazim saobraćajca kako izlazi i maše crvenom štapom. Dajem žmigavac i polako stajem na stajališta pored. Spuštam staklo i u šalji pitam: „Šta sam sad skrivila? Jel mi ne rade svetla?“

Muškarac u uniformi ozbiljnim glasom kaže: „Dobro su Vam svetla. Molim Vas saobraćajna  i vozačka dozvola.“ Ja ih dajem i shvatam da ovog puta sam u problemu. Hladnim, suvim glasom mi kaže nešto slično ovome: „Putem radara smo zabeležili da vaše vozilo se je pomeralo brzinom od 63 km/sat na mesto gde je dozvoljeno 50. Prema tim i tim zakonom o saobraćaju kaznena mera predviđena za ovaj prekršaj je u iznosu od 5000 dinara. Ukoliko uplatite kaznu u roku od 8 dana odobrava Vam se smanjenje kazne od 50%...“

Stav, položaj tela, mimike lica i boje glasa jasno mi daju do znanja da se njihov vlasnik ne izvinjava, ne moljaka, ne očekuje odgovor niti postavlja pitanje – jednostavno me obaveštava. Završava svoje saopštenje rečenicom: „Imate pravo da dođete do našeg vozila i da pregledate snimak radara.“ Ne pada mi ni na pamet da prošetam svoje lepe duge nogice, obuvene u visokim štiklama. Primerenim glasom kažem: „Nema potrebe. Verujem Vam. Kriva sam.“ Dok izričem ove reči pokušavam da zadobijem njegovu simpatiju, pažnju, naklonost – bilo šta, ali figura ispred je potpuno hladna, staložena i čujem kako odgovara: „Biće potrebno da sačekate 2-3 minuta da sastavim zapisnik. Molim Vas sačekajte u svom vozilu.“ Bez da sačeka moj odgovor nestaje.

Ja sam bez teksta! Ne mogu da verujem! Shvatam da bilo kakva dalja interakcija sa moje strane bi bila nepotrebna. Svaki pokušaj izvođenja mojih dobro izvežbanih ženskih scenarija  bi delovali jeftino i ne na mesto. Imala sam osećaj da bih uvredila njega, a samim time i sebe. Na neki način njegov stav mi je ulio strahopoštovanje – ne toliko prema njemu kao ličnost, već prema njegovoj funkciji.

Po prvi put da doživim tako nešto u Srbiji za mojih 10 godina vozačke karijere! Pri tome nije da nisam imala prilike – bilo ih je i previše. Ne, ne kažem da po prvi put me zaustavlja saobraćajna policija ili dobijam kaznu. Ne, nego po prvi put dobijam na ovakav način. Jeste, obično prođem između kaplje, a kad baš zapadnem na „nezgodnog“ uglavnom bude neko izvinjenje tipa: „Ja i ne bih Vam i pisao kaznu… ali vidite/znate… sve je snimljeno… a proveravaju nas…“

Nikako nisam htela verovati da je ovo realno. Sve sam se nadala da ću i ovog puta proći ako ne bez kazne, to bar sa nekog logičnog objašnjenja za ovo „nelogično ponašanje“. Pa jel moguće da danas nisam dovoljno simpatična, zgodna, sređena?! Možda nisam njegov tip...
 

Dok mi je uručivao zapisnik i ljubazno objašnjavao kako i gde mogu uplatiti svoju kaznu, moj mozak je poput razmaženog derišta vrištao: „A gde je ono moje omiljeno pitanje „I šta ćemo sad?“???.“ Ignorisala sam svoje misli, zahvalila se i nastavila.

Udaljavajući se od mesta zločina, postavila sam sebi pitanja: „I? Šta ćemo sad?!“

Umesto odgovora se pojavila lavina drugih pitanja. Od onih naivnih poput:

„Šta će svi oni kupci kad ne budu više mogli dobijati 5 kesica za kupljenih 2 voćke?!“

„Šta će svi kad ne budu više mogli bacati smeće gde hoće, nego još moraju da razdvajaju organskog otpada od stakla, pet ambalaže i kartona?!“

„Šta će biciklisti kad više neće moći voziti po pešačkim zonama? A šta će tek vozači kada više neće moći prelaziti preko pešačkog prelaza sa pravo prvenstva?!“
 

Pa sve do onih ozbiljnijih pitanja poput:

„Šta će svi oni očajni roditelji kad ne budu više mogli upisivati svog mezimca preko veze u vrtiću?!“

„Šta će svi oni lekari/pacijenti kad ne će više moći dobijati/davati koverticu za/pre dobro odrađenog posla?!“

„Šta će svi oni prodavci po pijacama, buvljacima, pa i radnjama, koji prodaju robu bez legalnog uvoza, carine, računa ili bilo kog traga postojanja kada više to neće moći/smeti/hteti raditi?!

„Šta će svi oni u „Sivom sektoru“ kad jednog dana više neće moći praktikovati svog zanata bez da isti prijave?!“

„Šta će svi oni poslodavci kad jednog dana više neće moći zaposliti radnika, a pri tome da ga ne prijave ili ga prijave na minimalac, a razliku daju u kešu?!“

„Šta će svi oni zaposleni kad jednog dana više neće moći izlaziti u puš pauzama i za ručak, a da im se računa u 8 satnog radnog vremena, nego će kao u drugim zemljama realno provoditi 9 sata na poslu jer sat vremena im se odbijaju pauze?! A kad budu morali sami plaćati svoj deo poreza, a ne da poslodavac plaća umesto njih?! Šta će?!“
"Šta će svi oni firmi kada više neće moći uzimati robu, a da je ne plate mesecima ili uopšte. A šta će tek svi vlasnici preduzeća koja su otišla pod stećajem, a oni brže bolje otvore novi DOO i nikome ništa?!"

„A šta će državni službenici kad jednom njihov rad više ne bude monopolan i dođe do toga da nisu više„Ti majka, ti otac“?!“

„A pripadnici stranaka kad više neće moći dobiti posao u zavisnosti od visine uplate "partijske članarine"?!“

Pa na šta bi to ličilo?! Recite vi meni! Koja samo pometnja bi nastala u ovoj našoj državi?!

Pitam sebe i vas: „I??? Šta ćemo tad?!“

Ma idi bre! Pusti me! Nije nama loše sad! Što bi kvarili kad funkcioniše?!

Ono najgore
Kada je dobro svima

To je najbolje
Kada je dosta svima