PUTOVANJE JEDNE OVCE

1. DEO: ODLAZAK

Pre par godina, usred ljudskih naselja, u jednom velikom gradu, živela je jedna obična karakačanska ovčica iz soja pramenke po imenu Kaluša. Ono što je bilo neobično za tu ovčicu je to što je od malena odgajana kao da je čovek, uprkos činjenici da je samo jedno obično, maleno jagnje.

Kaluša je neko vreme i sama bila ubeđena da jeste čovek. Živela je sa ovim uverenjem sve dok se nije zbilo putovanje koje je promenilo preostali deo njenog života. Promena se možda desila, ili bar najavljivala da će se desiti i ranije, ali ju je ovčica osetila tek tog kobnog dana.

Taj dan je bio dan kada je

njena najbolja drugarica, Anastasija, za koju je Kaluša bila ubeđena da joj je sestra, ako ne rođena onda barem neka sestra, otišla da predaje na Pravnom fakultetu u glavnom gradu. Ovaj, možda na prvi pogled uobičajeni, ili makar ništa značajni događaj, je srušio čitav njen, do tada poznati svet.

Anastasija je svojim automobilom otputovala za veliki grad, a nakon samo par minuta ovcu Kalušu su neki ljudi strpali u malu auto prikolicu i odvezli na kraj grada. Tamo ih je čekao jedan veliki kamion za životinje pun ovaca. Bez bilo kakvog objašnjenja prebacili su Kalušu u društvo ovaca. Ogromno vozilo se uputilo u nepoznatom pravcu.

Vožnja je trajala dugo. Sve vreme se u kamionu čulo očajničko blejanje ovaca. Kaluša je samo ćutala i u glavi premotavala posljednje reči Anastasije: „Kalušice, draga moja! Slušaj me sada veoma pažljivo: Ja i ti ćemo od danas biti razdvojene, ali želim da upamtiš samo jedno - Ti si moja pametna i lepa drugarica i nikada te neću zaboraviti! Nemoj ni ti mene. Kada ti bude teško seti se mene i svih onih lepih trenutaka koje smo provele zajedno! Kalušice, da li me čuješ? Uvek sam znala da me razumeš kada ti pričam! Ti si moja veoma posebna i pametna drugarica! Zapamti to! Volim te!“

Ah, koliko je i ona samo volela svoju lepu i pametnu Anastasiju! Još uvek je mogla videti njene caklene braon oči, da oseti nežni zagrljaj toplih ruku, lep miris i golicanje po nosu od njene tamno braon, skoro crne, talasaste kose. Eh... ta njena kosa! Toliko je ličila na Kalušinu. Svi su im govorili da veoma liče jedna na drugu, na šta je Kaluša bila posebno ponosna.

Kaluša i Anastasija

„Stani! Skoncentriši se!“ zaustavila je samu sebe, imitirajući strogi Anastasijiin glas dok je naglas spremala svoja predavanja. „O kakvoj rastavi mi je pričala Anastasija?! Na šta je tačno mislila?! Ne razumem!“

Tog dana jadna ovčica ništa nije mogla razumeti – ni zašto se nalazi u ovoj situaciji, ni kako je do ovde došla, niti gde tačno odlazi. A po nju je najgore bilo to, što nije mogla razumeti čudni jezik ovaca sa kojima se vozala satima. Uprkos činjenici da je sa svih strana bila okružena gomilom ovaca, Kaluša se osećala toliko usamljeno, kao nikad do tad.

Vreme je veoma sporo prolazilo.

Nakon više sati, konačno se kamion zaustavio. Čulo se šlajfovanje guma u blatu. Vozač je izašao i glasno psovao i vikao. Nazvao je telefonom nekog čoveka koji je očigledno trebao da dođe da uzme „ove glupe, smrdljive ovce“.

Kaluša je bila u šoku. Sa nevericom je posmatrala ovce oko sebe, kako sa praznim pogledom bleje i kao da ništa ne razumeju, niti se nešto previše bune. Očajnički je pokušavala da stupi u neku vrstu komunikacije sa njima, ali bez uspeha.

Dugo su čekale. Dan je bio pri svom kraju. Kalušu su dodatno mučili neutoljiva glad i žeđ. Naivno se nadala da je sve ovo neka loša šala, neka od onih smešnih skrivenih kamera koje je ponekad gledala sa Anastasijom. Sada će se metalna vrata otvoriti i tamo će je sačekati njena nasmejana Anastasija. Sve će joj objasniti i odvesti je kući u udobni stan. Njih dve će sesti i jesti uz zvuke klasične muzike, a Anastasija će joj prepričavati svoje lekcije sa fakulteta…

Vrata kamiona su se konačno otvorila. Napolje, umesto kamermana, sačekao ih je krupan, neobrijan, smrdljiv i prividno pijan čovek sa grubim dubokim glasom. Glasno ih je gurao, tukao štapom, psovao, pa čak neke koje je dočepao, grubo čupao za runo vičući: „Izlazite glupe ovce!“

Sva ta njegova galama je uzbunila i poplašila ionako preplašene ovce, koje su krenule da beže na sve strane. Na kraju su ipak sve izašle. Blato ih je okružilo. U daljini, jesenje sunce je spuštalo svoje poslednje miholjske zrake pre nego što će se sakriti iza obližnjeg brežuljka. Pastir ih je žurno gurao i terao da što pre krenu u samo njemu poznatom pravcu. Pored njega su dva vidno zapuštena i izgladnela psa kružila naokolo, lajući i trudeći se da usmere uznemireno stado u željenom pravcu. Kaluša je u neverici šetala kroz blato i pokušavala da stupi u kontakt sa očima krupnog čoveka, ali uzalud. Njegove krvave oči su gledale kroz nju i kao da nisu razumele šta ona pokušava da mu kaže. Gde je njena Anastasija?! Anastasija je nju uvek tako dobro poznavala, razumela. Umela je da je čita kao otvorenu knjigu, skoro da nije morala da izusti ni jednu reč!

Odmah se zaustavila: „Kaluša, draga, stani! Skoncentriši se! Šta možeš da uradiš u ovoj situaciji?! Razmišljaj pametnice!“ Odmah joj se u glavi, kao ni od kuda, pojavila priča koju joj je Anastasija ponekad čitala pre spavanja – priča o Viktoru Franklu. Ta priča joj se pre činila tako čudnom, nerazumljivom i nije ju baš volela. Pre se uvek pitala šta Anastasija pronalazi u toj strašnoj priči. Danas je, po prvi put mogla bar malkice razumeti. Kao da joj se odjednom otvorio jedan novi svet, svet koji bi možda bilo bolje da nikada nije morala da upozna.

Šetali su dugo uzbrdo po zemljanom putu posutom sitnijim kamenjem. Stotinak metara dalje listopadna bagremova šuma, sada obojena jesenjim bojama, uporedo se sa putem penjala sve do samog vrha. Put je bio pun neravnina i rupa u kojima se sakupila kišnica koja je očigledno pala pre koji dan. Neke ovce su povremeno stajale da piju vodu iz barica, a druge su šetale po travi sa strane i pasle šta su stigle. Stado je bilo haotično. Mrak se ubrzo spustio. Ostale ovce su polako počele da gube vid i da se zaustavljaju. Čoban je bio besan. Neko vreme je šetao naokolo i galamio, a onda se verovatno i on premorio i samo legao tu gde je i bio pokraj puta, i ubrzo zaspao. Ovce su još neko vreme uznemireno šetale tamo vamo i tužno blejale. Nekako su se pregrupisale i ubrzo utonule u san. Jedino Kaluša nije mogla da zaspi. Svašta joj je prolazilo kroz glavu. Nikako nije mogla da se sabere. Malo pre zore se i ona pripojila jednoj grupici i zadremala.

Ujutro ju je probudio pseći lavež. Čoban je i dalje spavao, a psi su glasno lajali, lizali mu lice, vukli za odeću i pokušavali da ga probude. Kalušina kosa je bila skroz mokra. Trava na kojoj je ležala takođe je bila mokra. Bilo joj je hladno i neobično. Ubrzo se prisetila da je od juče oko nje sve neobično.

Čoban je konačno ustao i traljavo krenuo uzbrdo. Psi su pojurili stado i ovce su koliko toliko u skupini krenule za čobanom. Nakon par sati stigli su na vrh brda. Na velikoj požuteloj poljani se nalazila neka polu srušena kuća ili neka skalamerija koja liči ili bi trebala da liči na kuću sa pomoćnim prostorijama za životinje. Ispred nje se prostiralo veliko blato u kojem je uživalo malo prase. Desetina kokošaka je preplašeno bežalo od nadolazećeg stada. Sa desne strane kuće nazirali su se veliki koluti slame i bale sena prekriveni najlonima. Iza se mogao primetiti čardak, a odmah pored i nasečena i nabacana drva. Nasred poljane je stajala i zapuštena mašina, koja je ličila na kamion s kojim je putovala Kaluša, ali manji, drugačiji i nekako čudniji. Sa leve strane ih je sačekao poprilično veliki drveni okvir poput ograde sa improvizovanim nastavkom krova od kuće. Unutra je usamljeno ležalo par ofucanih i smežuranih ovčica i jedan ljutiti ovan.

Kalušin nov dom

Taj dan i svi naredni dani bili su potpuni šok i pravi „izlazak iz zone komfora“ kako bi rekla Anastasija. Kaluša se poprilično dobro držala i uz razne tehnike samo-smirivanja pokušala da ostane što je moguće više pribrana i razumna. Trudila se da posmatra okolinu i nauči kako, šta i gde. Sve vreme ju je pratila neka znatiželja – šta je sledeće? Šta još ima da vidi i čuje? I upravo kada bi pomislila da ne može biti gore, otkrila bi da postoji nešto još groznije i nešto još strašnije što pre ne bi ni mogla da zamisli. Sve to je bilo propraćeno i sa ličnim iznenađenjem na šta je sve još bila sposobna da nauči i doživi za toliko malo vremena.

Naučila je da ne mora uvek da jede i da joj bude sasvim normalno da mesecima spava i boravi u snegu i blatu. Kaluša je takođe ubrzo spoznala da je ona deo stada, tako da mora da se ponaša, šeta i priča kao deo stada. Već nakon par sedmica shvatila je da ona zapravo i zna njihov jezik. Ubrzo je krenula da ga aktivno koristiti. „Anastasijin“ jezik, kako ga je ona zvala u sebi, više se nije mogao često čuti. Ono što je čoban izgovarao je više ličilo na pseći lavež nego na bilo koju razgovetnu reč koju je Anastasija koristila. Takođe ljudi koji su navraćali, i po koju reč progovorili sa njim, su koristili neke čudne i neobične reči, koje Kaluša nikad pre nije čula. Pri tome, ono što bi i razumela, uglavnom je bilo nešto ružno, strašno ili očajavajuće.

Niko više nije pričao sa njom. Niko je više nije zvao po imenu.

Nije bilo ni redovnih šetnji jer „gazda“, kako su ga zvali ljudi koji su povremeno dolazili, nije imao ustaljeni režim. On bi često silazio u obližnje selo i tamo se ponekad i danima zadržavao opijajući se u kafani. Psi su, kako su znali i umeli, „rukovodili“ i „brinuli“ se za stado, mada su i oni često lutali u potrazi za hranom. Uglavnom je stado bilo prepušteno samo sebi.

Vremenom, Kaluša se sve ređe prisećala Anastasije. Pokušala je čak namerno da je zaboravi, da je izbriše iz sećanja, kako ne bi u njoj budila razna osećanja. A osećanja su znala doći niotkuda – ređala su se od potpune ljubavi, umiljatosti, nostalgije, do strastvene mržnje, ljutnje pa čak i besa prema Anastasiji, nakon čega bi uglavnom usledila apatija. Kao da je bilo najbolje ostati bez ikakvih osećanja, da ne razmišlja, da se prepusti blejanju stada i da radi sve što se od jedne obične ovce očekuje. A ono što se od njih očekivalo jeste:

· da daju vunu – već ju je dala, iako joj je bilo jako hladno. Nije ni „be“ rekla;

· da daju mleko – i to će, života i zdravlja, u proleće. Već je bila oplođena po kratkom postupku od nabusitog ovna, i….

· da daju meso…

Da, meso… Anastasija nikada nije jela meso a Kaluša je samo čula iz raznih razgovora Anastasijinih drugarica da neki ljudi jedu meso, konkretno, ovčje, ali Anastasija je uvek prekidala takve razgovore i prekrivala Kalušine uši. Tada se Kaluša nije ni nešto preterano trudila dočuti jer se to nje svakako nije ni ticalo, jer je ona ipak bila čovek, a ne ovca. Sada je situacija bila drugačija. Davno je shvatila da je samo ovca. Sada je se priča doticala i zato je sve pažljivije slušala. A vala imala je i šta čuti, posebno od jednog pričljivog kupca, koji je povremeno dolazio kod njenog čobana i opširno prepričavao kako najviše voli da priprema „jagnjetinu“. Obično nakon takvog razgovara bi lično birao jagnje iz stada i odlazio. Kaluša je usled raznih komentara saznala da je ona mršava i sićušna i da nije pogodna za meso jer joj je takav „soj“. Primetila je da ih ljudi dele, a i same ovce između sebe, na „sojeve“. Najveća grupa je bila grupa „Pramenki“, mada su se i one između sebe delile na Sjeničke, Svrljiške i Šarplaninske. Druga velika grupa je bila grupa „Virtemberg“. Najmana grupa je bila grupa „Cigaja“. Kaluša nikako nije uspela da pogodi u čemu je tačno razlika između svih tih grupa i podgrupa, pogotovo joj nije bila jasna potreba da se dele na grupe kada u suštini, na kraju, sve će zajednički kad tad završiti, kako je jednom jedan čovek rekao, „u ćevapima“. Nije razumela, ali se nije ni preterano mešala u te podele. S vremenom je više ništa nije moglo iznenaditi, niti je naročito zanimalo.

Apatija je potpuno obuzela Kalušu i uopšte nije imala ni želju a ni potrebu da se priseća Anastasije i idiličnog života sa njom. Uspela je nekako da zaboravi i njene caklene braon oči, nežni zagrljaj toplih ruku, lep miris i golicanje po nosu od njene tamno braon, skoro crne talasaste kose. Uostalom, znala je da njih dve nikako nisu mogle da liče jer je Anastasija čovek, a Kaluša obična ovca.

Vreme je sporo prolazilo. Iako su zimski dani bili kratki, Kaluši se činilo kao čitava večnost. Samo je čekala noć – da se skoro onesvesti od umora i gladi i tako zaspi i da spava i spava i da se nikada ne probudi. Ali, uprkos svemu, svako jutro se budila.

III

Jedno kasno martovsko, hladno predvečerje, Kaluša se porodila sama u ćošku drvene ograde ispod krova gazdine kuće. Bilo joj je hladno, osećala se strašno iscrpljeno i umorno. Spustila je glavu i spremila da zaspi kada je čula zastrašujući lavež pasa. U njoj se probudio do tada nepoznati nagon, obuzela ju je neka davno zaboravljena energija i snaga. Odmah je ustala i približila se malom pulsirajućem telu tek rođenog jagnjeta. Dobila je snažnu potrebu da poljubi to malo biće. Krenula je da ga liže. Njegov miris joj je bio tako prijatan i čudno poznat. Kao da ju je miris odveo u skoro zaboravljenu prošlost, kada je i sama bila malo jagnje. Tačno se mogla setiti mirisa ruke njene majke Eve… hm… u stvari, sada je upravo shvatala da nije moguće da joj je Eva bila majka, jer je ona valjda bila majka Anastasije, ili možda neka tetka… Tok misli joj se prekinuo od pomeranje jagnjeta. Jagnje je živnulo i na slabašnim nogicama ispravilo. Jedan pas je trčkarao mašući repom oko njih i lajao, dok je drugi podvijenim repom lajao ispred kuće gazde. Kaluša je osetila potrebu da zaštiti malo jagnje i stala je ispred njega. Tek rođeno biće je pronašlo zaslon kod toplih vimena svoje majke.

Naredni dani su se spojili sa noćima kao jedan neprekidni „maraton“ – kako ga je zvala Anastasija – jurnjava oko nestašnog mališana za kog je osećala da je deo nje. Kao da je kroz njega živela drugu rundu svog života. Sve češće je sama sebi citirala zaboravljene fraze Anastasije na sve one nestašluke koje je i sama pravila kao jagnje.

Par dana nakon njenog porođaja pao je iznenadni sneg. Hrana je bila sve oskudnija jer su se bale sena i slame znatno smanjile. Pri tome ih je „gazda“ sve ređe obilazio, a i kada bi došao uvek je bio ljutit, ošamućen i nervozan. Uglavnom bi dolazio da nasumično izmuze koju ovcu u malu šerpicu za ličnu upotrebu ili u veću kantu kad bi neko došao da kupi mleko od njega.

Kaluša je ubrzo zaključila da je u tim danima najbolje da se negde sakrije kako je čoban ne bi izmuzao i njeno dete ostalo gladno. Ponekad se osećala krivom i savest joj nije bila skroz čista zbog „utaje mleka“ kako je to ona nazivala. Da li ovako krši svoju dužnost prema gazdi? Anastasija je uvek pričala koliko je bitno poštovati zakon i savesno obavljati građansku dužnost, da svako radi ono za šta je zadužen i da svaka utaja i nesavesno odrađena obaveza je kriminal. Ali isto tako se Kaluša dobro sećala i predavanja o prirodnom i pozitivnom pravu, konkretnije kada je prirodno pravo u suprotnosti sa pozitivnim zakonom. Tada, valjda pojedinac, ima pravo na građansku neposlušnost, zar ne? Kaluši nije bilo najjasnije da li dužnost, da svoje mleko daje svom gazdi, je deo prirodnog ili pozitivnog prava. „Šteta što nisi pažljivije pratila Anastasijine lekcije! Da si pomno slušala i ređe odlazila kod komšinice da gledaš TV dok je Anastasija pripremala svoje lekcije, sada bi bila pametnija i znala bi odgovor!“ grdila je samu sebe.

S vremenom je nekako zaključila da je uredu prekršiti ovu dužnost. Osim toga je počela kriti i svoje jagnje jer zbog njoj nepoznatog razloga večito pijani čovek je imao neodoljivu potrebu čim vidi razigrano štene da ga šutne tako snažno, da bi ono odletelo par metara dalje.

Danima je padao sneg i mraz se osećao u vazduhu. Umesto dolaska dugo očekivanog proleća, vratila se sumorna i surova zima. Kaluši se mleko znatno smanjilo pa je njeno jagnje uzalud halapljivo tražilo hranu kod praznih vimena svoje majke. Duša joj se kidala i nije znala šta može da uradi. Idućim danima je tražila odgovor u svojoj izbledeloj zbirci sećanja na Anastasijine priče šta bi mogla da uradi i kako da nahrani svoje dete. Osećala se krivom i odgovornom za glad svog deteta iako nije tačno znala gde je pogrešila i šta nije uradila kako je trebalo. Očajnički joj je bila potrebna pomoć i savet. Samo kada bi se našao neko ko bi joj rekao gde greši i šta treba da uradi – sve bi uradila, sve bi dala od sebe… samo kad bi znala.

Spas je u međuvremeno došao iz neočekivanog pravca. Ovca iz grupe Cigaja je zagubila svoje mladunče tako što je nakon jednog šuta teških čizama gazde njeno jagnje odletelo pravo na drveni stub koji je podupirao i onako polusrušeni krov. Pisak malog bića je proparao vazduh a njegovo slabašno telo je ostalo da leži na mestu uz malu baricu krvi. Psi su odmah dotrčali i besno zalajali na čobana. Čak ga je jedan pas i zagrizao za pantalone i krenuo da vuče napolje. Čoban se nije ni okrenuo već hladnokrvno šutnuo psa i izašao iz štale psujući.

Skrušena majka je očajno blejala i lizala beživotno telo svog mladunčeta. Njene vime su bile prepune mleka i tanak mlaz bele tečnosti curio je dok je kružila na okolo. Kalušino jagnje je dotrčalo do svog doskorašnjeg prijatelja za igranje. Nije moglo da razume šta se tačno desilo i zašto se njegov, do malo pre neukrotiv drug više ne pomera. Uporno Kalušino jagnje je pokušalo da svog prijatelja, uvek spremnog za nestašluke, natera da ustane, tako što ga je neko vreme guralo svojim malenim i mršavim telom, ali bez uspeha. Zbunjena Cigaja ovca je u šoku posmatrala Kalušino jagnje, a onda ga je nežno krenula lizati. Miris toplog mleka je privuklo izgladnelo jagnje i bez pitanja i pardona se prikačilo na izvor života kod nesrećne majke. Jedan od pasa je pažljivo izvukao napolje telo mrtvog jagnjeta.

Kaluša je sve to nepomično posmatrala sa strane. Njeno srce je po prvi put bilo podjednako prepuno i sreće i žalosti. U mislima su joj se pojavile Anastasijine rasprave o konceptu „žrtvenog jagnjeta“. Prisećala se dugih debata Anastasije i njenih drugarica ali se nije mogla setiti do kog zaključka su došle. I dalje joj nije bilo sve najjasnije. Pitala se da li je smrt jednog bića stvarno potrebna i neophodna za život drugog?

Kako je iznenada došla kasna zima, tako je i otišla – bez najave, bez pozdrava. Bujica zelene trave je ukrasila blatnjavu poljanu oko kuće. I dalje se osećao hladni vetar, ali plavo nebo, pupoljci po obližnjim drvetima i zuj pčele koje su ih posećivale su pouzdano nagoveštavali dolazak boljih dana.

Jednog aprilskog jutra dok je Kaluša brižljivo posmatrala svoje nestašno jagnje kako juri kokoške ispred kuće, primetila je iz daljine pojavu nove, nepoznate osobe. S interesovanjem je posmatrala i pokušavala da pogodi zbog čega dolazi – za mleko, vunu ili meso. Vitki mladić koji je sa sobom nosio poveći ranac, nije delovao kao ostali kupci i posetioci „farme“, kako su zvali njihovo gazdinstvo. Momak je bio obučen „savremenije” i više ličio na momke iz grada u kojem je živela sa Anastasijom nego na uobičajne posetioce farme iz obližnjeg sela. Dok se penjao prema vrhu kao da je žurio i skakutao od sreće i neke neobične mladalačke energije. Kako se približavao, tako je postepeno usporavao svoj hod a po licu mu se moglo pročitati razočaranje.

Čim je ugledao Kalušu ponovo je živnuo i kao da se obradovao susretu sa starom drugaricom. Stao je malo izdaleka, zagledao je i nekako šaljivo pozdravio:

„Oooo lepotice, i ti živiš ovde. A gde je gazda?“

Nije ni sačekao da mu Kaluša odgovori, već se žurno otpravio prema gazdinoj kući. Ni od kuda psi su se pojavili mašući repovima i srećno skakutali oko njega. On je čučnuo i razigrano ih pomazio.

„Pa gde ste vi mangupi! Šta ima novo? Gde lutate? Ala ste vi mršavi! Bila je duga zima čujem.. Šta radi stari? Da li vas sluša ili samo čuje? Ha?“

Onda je ustao i ušao u kuću gde je najverovatnije, kao što je Kaluša pretpostavljala, gazda još uvek spavao.

Odjednom se presekla: „Stani malo! Pa on je pričao sa mnom! Priča i sa psima! Da li to znači da on priča Anastasijin jezik?! Da li je moguće da me razume?!“ Obuzela ju je neizmerna sreća i uzbuđenje, a onda se pojavio i strah. Strah od neizvesnosti, strah od toga da ne bude ponovo povređena, izdata, onako kako je nju Anastasija povredila i izdala. U stvari, još uvek nije bila raščistila sama sa sobom da li je Anastasija nju povredila i izdala i ko je kriv što su njih dve razdvojene. Sva je bila zbunjena. Nije znala da li da se raduje, ljuti ili da se boji. Tok misli joj je bio prekinut od neke galame iznutra. Očigledno su se gazda i mladić posvađali. Kaluša se brzo udaljila od kuće kako se ne bi našla na putu ljutitog, pijanog čobana.

Iz kuće je izleteo mladić vidljivo uznemiren, a za njim je istrčao i gazda.

„Aleksandre, stani. Samo si trebao da se najaviš da dolaziš, ništa više! Sačekaj, sada ću ti spremiti doručak.“

„A ti si samo trebao da stojiš dalje od alkohola, ništa više! Nema potrebe da se trudiš da mi spremaš doručak. Nisam gladan, a i pijan si. Ne želim da razgovaram sa tobom dok si u ovom stanju. Prošetaću malo, a ti ako možeš i želiš otrezni se do ručka. Vidimo se kasnije. Pozdrav.“ Mladić je žurno krenuo prema obližnjoj šumici. Otac je samo spustio glavu, slegao ramenima i nogom šutnuo probušenu metalnu kantu koja se odzvanjajući skotrljala niz brdo. Zalupivši vrata, ušao je u kuću mrmljajući. Iznutra se začu glasno pomeranje kuhinjskog posuđa. Kaluša je odmah oko kuće potražila svoje razigrano jagnje da ga sakrije na sigurno mesto, jer je osećala da se sprema bura. Do kraja dana njih dvoje su ostali u ćošku ograde njihove štale, što dalje od kuće.

Sledećeg jutra, malo pre izlaska sunca, Kaluša je začula zvonki glas mladića.

„Ćale, evo ja krećem danas da prepravljam štalu, a ti sredi ambar za hranu. Video sam da je krov propao sa desne strane. Sada ćemo nas dvoje sve ovo da sredimo za dan, dva. Biće sve kao novo! Videćeš.“ veselo je rekao momak i odmah krenuo da iznosi pripremljene grede koje su mesecima ležale iza kuće.

„Dobro sine, dobro! Evo, idem!“ čula je Kaluša i nije bila sigurna da li je to stvarno glas grubog čobana kog je ona poznavala.

Čitavo prepodne „Sale” i „Ćale“, kako su se međusobno zvali, su radili uz povremeno dovikivanje. Sale je vredno radio uz zviždukanje i pevušene. Kaluša se pitala da li je stvarno moguće da je on pravi sin Ćaleta kada se toliko razlikuje od svog oca. Nikako nije mogla povezati njih dvoje da liče jedan na drugog. Kao da su dolazili sa dva različita sveta. Jedan veseo, razigran i srdačan, a drugi mračan, grub i hladan. Pitala se da li njeno mladunče liči na nju po temperamentu. Takođe ju je zanimalo i na koga ona liči.

Do ručka Sale je skroz pokrio njihovu štalu i podigao i sredio ogradu. Kaluša nije mogla ni prepoznati svoj, do tada polu srušeni, novi dom. Malo pre ručka je stigao i kamion sličan onom koji su imali u dvorištu, pun slamom i senom. Sale je platio čoveku i otpratio ga. Zatim je popunio jasle sa hranom. Otac i sin su otišli da ručaju, a Kaluša i ostali deo stada su uživali u, do tada neviđeno, obilnom ručku. Nakon mnogo meseci gladovanja, Kaluša se osećala kao da je na nekoj gozbi. Mada je i dalje hrana kod Anastasije bila raznovrsnija i bogatija, po prvi put od kako je ovde došla, Kaluša je bila sita i srećna.

Nakon ručka, otac i sin su došli zajedno u štalu i Sale je krenuo glasno da prezentuje njegovu viziju za raspored u štali. Otac je očigledno bio potpuno nezainteresovan za bilo kakav razmeštaj, već je nervozno tapkao nogama u mestu i kao da su mu ruke drhtale. Izbegavao je da gleda u oči Saleta, već je samo promrmljao: „Dobro sine. Radi šta hoćeš, prepuštam ti sve. A ja idem da malo prilegnem.“ I krenuo je prema izlazu.

„Ali tata, moraš ostati da mi kažeš da li ti se sviđa i da li je dobro.“

„Ma biće dobro, siguran sam. Evo ovce će ti reci da li im se sviđa. Njima treba da se sviđa, ne meni. Idem ja.“

Kaluši se u glavi odmah pojavila scena iz njenog života sa Anastasijom kada je jedna njihova poznanica došla i isto tako krenula da prezentuje razmeštaj po njihovoj kući po „feng šui“ principima uređenja stambenog prostora. Anastasija je nju strpljivo sasluša pa onda rekla: „Kod nas je Kaluša zadužena za feng šui uređenje stana i moraćeš da sa njom sve ovo prodiskutuješ, pa ako ona pristane, onda može.“ Ta poznanica se iz nekog razloga naljutila i otišla bez reči. Ona više nikad nije došla da ih poseti, pa Kaluša nije bila sigurna da li je generalno razmeštaj prostora dobra stvar. Najviše ju je sada brinula mogućnost da Sale ode i da se više nikad ne vrati.

Umesto da ode, Sale je samo malo zastao, kao da razmišlja, pa onda rekao: „Dobro tata, idi malo odmori, a ja ću te pozvati čim završim, da vidiš šta sam uradio. Uredu?“

Otac je otišao mrmljajući, a Sale se odmah energično latio posla. Prvo je izbacio svu blatnjavu slamu i na njeno mesto posuo novu. A onda je popravio jasle. Doneo je grumen soli i oprao posude za vodu. Zatim je nabacio veći sloj slame upravo na mesto gde se Kaluša pre skoro mesec dana porodila – u ćošak ograde u blizini kuće. Doneo je i lanenu postelju koju je prostreo na improvizovani krevet od slame. A onda je glasno viknuo: „Ćale, Ćale, dođi da vidiš!“

Na vratima štale se pojavila figura čobana. Nekako je nestabilno šetao, pa je ubrzo seo pored ulaza.

„Tata, vidi! Ovde će biti porodilište za ovce. Da li sam odabrao dobro mesto?“

„Otkud ja znam! Ti si taj koji čitaš te udžbenike – ti znaš da li je dobro!“ Kaluša je prepoznala onaj stari glas čobana i prema mirisu je osetila da je opet pio, pa se instinktivno odmah udaljila od vrata i približila Saletu jer se nadala, ako se probudi ona zveri u njegovom ocu, da će Sale uspeti da je zaštiti od udaraca.

„Tata!” uzviknuo je Sale sa razočarenjem i nekim prekorom u glasu: “Ti si taj koji me je učio kad se bira mesto za porodilište za ovce da mora biti negde u ćošku u blizini kuće! Šta ti je?!“

„Ma dobro, znam, samo te proveravam!“ odmah je odgovorio otac sa povlačenjem u glasu.

Sale je zaćutao i pogledao Kalušu koja se nekako šćućurila kod njega i gledajući je pravo u oči rekao joj je šaljivo: „A, drugarice, šta ti kažeš? Da li ti se sviđa novo porodilište?“

Dok ju je gledao, odjednom se uozbiljio i krenuo je zagledati je od glave do pete.

„Zašto si tako sva blatnjava?! Više ličiš na neko divlje prase nego na ovcu! Dođi vamo!“

Uhvativši je nežno, krenuo je da joj trlja telo slamom i tako skida nakupljeno blato dok joj je “čitao bukvicu” kako bi se Anastasija izrazila: „Ti si mama. Moraš biti čista. Kakav primer daješ tvom mladunčetu! Ha?!“ Kaluša je bila pomalo posramljena ali u potpunosti se slagala sa njim da je skroz blatnjava i prljava i da je Anastasija nikad ne bi pustila da tako šeta ulicom i sramoti je. Mada kod Anastasije nije ni bilo blata, pa ne bi ni bilo gde da se tako izblatnjavi.

„Njeno runo je takvo – blatnjavo!“ Branećim glasom se ubacio otac.

„Onda ćemo te zvati Kaluša. Može?“ nasmejao se momak. Kalušino srce se ispunilo srećom. On je definitivno pričao Anastasijin jezik i razumeo je. Slobodno može da mu veruje. Poljubila ga je nežno po ruci baš onako kako je znala da Anastasija najviše voli. On ju je nežno zagrlio oko vrata. Dok ju je grlio, rukama je lagano povukao njeno runo kao da meri dužinu.

„Dosta si se pekmezio!“ Prekinu čobanin njihovo maženje razdraženim, grubim glasom. „Nego već kada si je uhvatio, uzmi pa uradi nešto korisno i izmuzi je, jer mi ova stalno beži.“ Pokušao je da ustane, ali je odustao pošto ga je zemlja povukla natrag.

„Tata, šta pričaš! Ona doji svoje jagnje! Vidi koliko je mršava! Jedva da ima mleka da ga dohrani!“

„Ma šta ti meni pametuješ! Valjda ja znam koju da muzem, a koju ne!“ reče otac gnevno i ponovo pokuša da ustane. Ovog puta uspešno.

„Očigledno ne znaš!” ljutito je odgovorio Sale. “I zašto joj je runo tako kratko? Kada si ih šišao?“ Sale je krenuo prema svom ocu.

„Gde si sve ovo čitao da se ne sme musti porodilja?! U onim tvojim glupim knjigama?!“ Izazivački je odgovorio otac kada je pokušao da se udalji od sina.

„Jeste, u istoj onoj knjizi koju sam ti ostavio da i ti pročitaš! Ta knjiga ti je zakon! Moraš se pridržavati tih pravila ukoliko želiš da ti stado napreduje! Odgovori mi na pitanje: Kada si šišao ovce?“

Otac je shvatio da sa vikom i ljutnjom neće moći da se neprimetno izvuče napolje, pa je smekšao glas. „Otkud ja da znam kad sam ih šišao! Šišao sam ih kad sam stigao. Ne sećam se.“

„A ko će znati ako ne ti?! Psi još ne znaju da pričaju inače bi mi sve ispričali! Odgovori mi kada si šišao ovce?“

„Pa da, ti si se uvek najbolje razumeo sa životinjama, zato si i otišao da studiraš veterinu. Evo pričaj sa ovcima i psima a mene pusti na miru!“ gorkim glasom je odgovorio otac i okrenuo leđa Saletu koji je bio tu pored njega na dohvat ruku.

„Ne skreći temu već mi odgovori!“ Sale je uhvatio oca za ramena, okrenuo ga i pogledao pravo u oči i onda je video krvavi pogled svog oca i osetio mu alkohol u zadahu, pa se odjednom udaljio korak nazad i čitavo njegovo biće se promenilo u sekundi. Od onog veselog i nežnog momka nije bilo ni traga. Sada je Kaluša jasno prepoznala crte oca u sinu. Sin je izgledao više nego ikada krupan i zastrašujući, a na Kalušino iznenađenje, otac je izgledao nekako manji, sa spuštenom glavom, pogrbljenim ramenima, kao da je priželjkivao da se zemlja otvori i proguta ga.

„Pa…“, počeo je otac nesigurnim glasom „neke cige su pre par meseci prolazile i kupovale vunu, a meni je trebao novac i... znaš sine kako je. Morao sam ih ošišati!“

Sin mu je samo okrenuo leđa, kao da više nije mogao da ga gleda i sluša. Uhvatio se rukama za glavu i u besu i očaju krenuo da priča kao iz rafala dok šeta okolo. „Ne, ja ne mogu da verujem! Da li si ti normalan?! Da li želiš da ti ugine celo stado?!”

Glas Saleta je svakom narednom rečju postao sve glasniji i sve zastrašujući, pa Kaluša više nije bila sigurna šta sledi. Zato je procenila da bi za nju bilo najbolje da se polako udalji u što dalji ćošak štale - podaleko od obojice. Otac je pogrbljeno samo slušao i ćutao, a Sale nastavio, kao da priča sam sa sobom, kao da je grdio samog sebe:

“Zašto sam se ja uopšte toliko trudio da ti sredim te subvencije za kupovinu novog stada?! Da li mi ti sve ovo iz inata radiš?! Koga kažnjavaš?! Mene? Sebe? Ne razumem?! Kada si već odlučio da ubijaš sebe alkoholom, zašto moraš umoriti i ove nedužne životinje?! Ne, ne mogu da te razumem! Pravo je čudo što ti nije uginulo čitavo stado! Pogledaj na šta liče – blatnjave, mršave, verovatno pune parazita. I da li si video na šta liče psi?! Psi koji su nam toliko godina verno služili, toliko puta su spašavali stado i brinuli se za njih bolje nego bilo ko od nas! Zašto njih kažnjavaš i izgladnjuješ?! Šta su oni tebi uradili? I ne! Nemoj mi reći da nemaš novca za hranu jer ti šaljem svaki mesec. A očigledno je i da prodaješ ovce jer ovde nema ni 50 ovaca, a dobio si 100. I na šta tačno trošiš novac? Ne plaćaš struju, ne plaćaš vodu. Gde odlazi novac, ako ne na hranu?? I baš me zanima koliko si tačno dobio novca za tu vunu?“

Sada se Sale okrenuo prema svom ocu očekujući odgovor. Sa zaprepašćenjem je video kako njegov otac sedi šćućuren na zemlji sa glavom među kolenima. Drhtavim, skoro plačnim, jedva čujnim glasom, odgovorio je:

„U pravu si sine. Sve što si reko tačno je… Nisam ni dobio neki novac jer vuna nije bila oprana i sređena To je uvek radila tvoja majka…“ sada je već plačući nastavio: „A od kako je otišla nemam volju za životom, a kamo li za ovcama! A i ti si daleko. Samo mi je alkohol ostao!“

Sale je nepomično stajao u šoku. Očigledno nije očekivao da vidi kako mu otac plače kao malo dete. Tako je par sekundi stajao bez i jedne jedine reči i samo ga nemo posmatrao. Jecaj njegovog oca je postajao sve glasniji. Kao da se preneo iz sna Sale se trznuo, i seo pored svog oca. Zagrlio ga oberučke. I nežnim glasom krenuo da ga smiruje:

„Znam, tata, da ti veoma nedostaje mama! I meni nedostaje. Veruj mi, svakog dana pomislim na nju! Ali ja uvek sebi kažem kako me ona gleda i kako je presrećna zbog mene što se trudim i postižem sve ono što bi i ona htela da postignem! Žao mi je stvarno i što sam daleko! Znaš da mi ostaje samo još godinu dana i vraćam se kod tebe. Radićemo zajedno i sve će doći na svoje. Ali ti moraš da se središ! Moraš prestati da piješ! Moraš da središ i životinje, kada dođem da imamo s čime da radimo. Znaš da smo se dogovorili da proširimo farmu i kao čika Stefan da lepo povećamo proizvodnju i krenemo i sa odgojem malina! Pričali smo više puta o tome! Tata!“

„Pričali smo... ali dok ti je majka bila živa! Ona je sve to želela. Ona je sve to vodila! Vidi, i Stefan nije sam. Ima sina, ima ženu. On organizuje ko šta radi, sin to radi, žena kontroliše. Rade svi u timu, a ne kao ja, sam u svemu. Vidiš, ne umem ja to sam postići.“

„Tata, šta pričaš! Ti si bio taj koji se brinuo za ovce! Od tebe sam toliko toga naučio! Znam da si voleo da provodiš vreme sa ovcama! Moraš pronaći ponovo smisao u njima! Da se njima posvetiš. Da li misliš da je meni lako, da radim i zaradim, a pri tome i da idem na fakultet, da polažem sve ispite u roku? Da li misliš da meni mama ne nedostaje? Nedostaje, ali pronašao sam smisao u tome da radim ono što me ispunjuje i znam da bi i nju radovalo da me vidi da napredujem! Zamisli da ona tebe sada vidi u ovom stanju! Hajde ustaj. Idemo da se središ!“

Dan je primicao svom kraju. Otac i sin su pre par sati otišli u kuću, ali Kaluša je još uvek bila pod utiskom svega što je čula i videla tog dana. Dok je kod nje njeno pregladnjelo jagnje punilo svoj prazni stomačić, ona se pitala da li je moguće da je toliko vremena živela u zabludi da je dužna da daje svoje mleko gazdi iako njeno jagnje gladuje, a pri tom da ga zakon izričito zabranjuje. Kako je moguće da nije znala da je tamo negde, u nekom udžbeniku zapisan zakon da se majkama dojiljama ne sme oduzimati mleko sve dok jagnje ne ojača i krene da jede čvrstu hranu?! Zašto je niko nije upoznao s tim zakonom?! A kad se samo seti kako se osećala krivom i noćima nije spavala od griže savesti!

Isto tako, da je znala da se ovce ne smeju šišati u novembru onda bi barem rekla „Beee“. Sigurno ne bi ćutala dok se mesecima smrzavala na mrazu!

Eh, kad bi joj samo Sale bio drug kao Anastasija i isto tako svaki dan joj čitao iz te knjige zakona za ovce. Ona bi sve budno pratila i pamtila. Ne bi zanovetala za vreme čitanja, ne bi se šećkala tamo vamo, već bi mirno stojala i pamtila zakon reč po reč…

Palo joj je na pamet da bi prva stvar koju bi proverila u tom zakonu bila da li je stvarno morala da trpi tog nabusitog ovna ili je sama mogla odabrati oca svog deteta…

Što je više razmišljala to se više predomišljala! Zašto Anastasija nije ništa znala o ovom zakonu za ovce?! Pa ona je profesor prava - morala je znati! Umesto da joj priča konstantno o nekoj pravnoj državi i da je preispituje o načelima prava, trebala je da je spremi za realni život! Kakav je to profesor? Šta će Kaluši pravna država?! Njoj treba nešto što može da koristi u svakodnevnom životu! Mada kada je malo bolje razmislila, shvatila je da su se načela pravne države ipak i tek kako odnosila na nju i njen slučaj: prvo načelo je: „Ustavnost i zakonitost” A očigledno je da postoji taj neki zakon za koji ona nije znala, a trebala je da zna, jer jedno od načela u pravu jeste da niko nije slobodan odgovornosti zbog toga što nije znao zakon, bilo da mu se krše prava, bilo da on krši zakon. Pa jeste, i načelo podele vlasti je tačno za njen slučaj jer evo kao što je i Sale rekao, taj neki čika Stefan, njegova žena i sin, formiraju načelo podele vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska, a ne kao njen čoban koji radi kad šta stigne bez da ga neko proverava i kontroliše. Vidi sada kad je Sale ovde kako sve nekako ide bolje.

Odjednom je Kaluši sinula sjajna ideja: i kod njih bi mogao funkcionisati sistem podele vlasti iako je gazda sam! Šteta što Anastasija nije bila pored nje da je uputi da li razmišlja u dobrom pravcu! Nema veze! Prezentovaće ona sutra Saletu ideju. Valjda će je on razumeti i možda uspe nagovoriti svog oca da se pridržava plana. A plan je bio sledeći: Udžbenik bi bio zakonodavna vlast - zakon postoji, ne mora ga niko smišljati, samo ga se treba pridržavati. Ćale bi bio izvršna, a psi bi bili sudska jer su psi svakako stalno išli za gazdom i kontrolisali i sudili svojim lavežom da li je dobro ili loše odradio nešto, zar ne? Izgleda da su psi dobro poznavali zakon. Tačno se prisetila kako su psi besno lajali na ljude koji su odneli vunu. Takođe u noći kad se ona porađala, od umora bi sigurno i zaspala i zaboravila na svoje dete da nije bilo pasa koji su je vratili na pravi put i sprečili da se njeno jagnje smrzne. Psi su takođe reagovali kad je ono malo Cigaja jagnje bilo ubijeno! Nije da nisu! Oni su znali za zakon, samo ga očigledno ni Kaluša, ni čoban nisu znali. A možda ga je ipak on znao, ali samo što nije hteo da ga se pridržava...

Što je više razmišljala to je više sumnjala. Možda plan i nije izvodljiv, a možda nije ni najbolje osmišljen. Kaluša nikako nije mogla zamisliti grubog čobana da se uklopi u ovom planu, pa je na kraju odustala od te ideje. Sigurna je bila da je za gazdu nemoguće da se pridržava ove podele vlasti. Možda bi bilo bolje da umesto njega Sale vrši izvršnu vlast. Kao što je i sam rekao da će doći da živi sa njima za godinu dana. Može se ona strpeti i onda će mu prezentovati plan! Ne gori joj pod nogama! Ništa joj neće biti. Sve će biti bolje.

Sama štala već sada je bolje izgledala. Po prvi put, od kako je došla, je imala mekani krevet od slame. Kaluša se konačno mogla smiriti i opustiti pored svog mladunčeta koje je uveliko spavalo. Misao da, barem kada njeno jagnje odraste neće prolazite kroz sve što je ona već ovde prošla, nekako joj je davalo mir i utehu. Odmah je zaspala.

VII

Sledećeg jutra Kaluša je videla kako Sale izlazi iz kuće noseći ranac s kojim je došao. Ranac je ostavio ispred vrata štale i ušao unutra. Kako se on pojavio na vratima, tako je i sunce ušlo i obasjalo štalu. Nasmejano im je rekao:

„Dobro jutro ranoranioci! Kako ste spavale? Da li su vam bili udobni novi kreveti?“

Kaluša je odmah dotrčala do njega i u znak zahvalnosti nežno poljubila njegovu vrednu ruku koja je sve to uradila. On je pročešljao njeno talasasto runo na glavi i rekao joj šaljivo:

„Kalušice! Ti draga gledaj da se što pre zaljubiš u neki od ova dva ovna i da sledeći put kada dođem imaš bar još jedno jagnje! Da li me čuješ? Ili si se već zaljubila, jel? I više neću da te vidim u blatu, molim te! Moraš mi biti čista i lepa kao danas! Da li smo se dogovorili? Vidiš kako te ovnovi gledaju?“ onda se okrenuo prema ovnovima koji su se tukli rogovima i njima šaljivo rekao: „Jel tako da vam se više sviđa naša Kaluša ovako sređena?!“, a Kaluši „Vidiš draga, već se tuku za tebe!“ i nastavio je pričati, ali Kaluša ga više nije slušala. Upravo je dobila odgovor na svoje pitanje! Koliko je samo divan Sale! Zašto ga ranije nije upoznala?! Život bi joj sigurno bio mnogo drugačiji samo da je ranije saznala za taj zakon ovaca… Da li u tom zakonu piše nešto i u vezi hrane? Kad bi mogla da proveri da li po zakonu imaju pravo na raznovrsniju hranu. Da li bi bilo pristojno pitati Saleta?

Odmah se zaustavila. Eva je smatrala da nije pristojno stalno nešto tražiti. Često je ponavljala da ljudi koji konstantno nešto traže i dobiju onda se naviknu i opet traže i tako u nedogled. „Uglavnom kada im daš jedan prst, uzmu ti celu šaku, a takve ljudi niko ne voli da ima u svom okruženju!“ Tako bi završila svoja razmišljana Eva, a Anastasija bi na to odgovarala da u većini slučajeva onaj ko nikada ništa i ne traži, retko kad bilo šta i dobije, pa stoga je bolje tražiti, pa makar i odbili te. Čiji savet je bolji za njen slučaj – pitala se Kaluša.

„Aleksandre, gde si?“ ču se glas čobana ispred kuće i prekinu Saletovo čavrljanje i Kalušinu dilemu.

„Tu sam tata, pozdravljam se sa ovcama!“

„Sine zakasnićeš na voz! Kreni!“

Sale im je šaljivo namignuo i svečano izdeklamovao „Drugovi i drugarice ja moram da idem. Hajde sad svako na svoj posao i čuvajte se! Pozdrav.“

Na izlasku, uzevši ranac, sa dosadom u glasu je odgovorio na insistiranje svog oca da krene što pre: „Idem tata, idem“. Zagrlio je svog oca, poljubio i rekao: „Tata znaš šta smo se nas dvoje dogovorili. Održi reč!“

Otac je samo klimnuo glavom i snažno ga zagrlio.

Dok se Sale spuštao niz brdo, Kaluša je bila sve sigurnija da bi joj Sale postao najbolji drug, samo kad bi živeo ovde. Uprkos rastanku, bila je srećna i zahvalna što ga je upoznala, pa makar i na kratko. Takođe je mogla pouzdano da tvrdi da je u potpunosti oprostila Anastasiji za rastanak. Da se njih dve nisu odvojile Kaluša nikad ne bi upoznala Saleta a to bi bilo prava pravcata životna šteta.

VIII

Sa odlaskom Saleta, kod Kaluše je došao nemir i neizvesnost - Šta će se sada desiti?

Nije dugo čekala, već je dobila odgovor: Promena!

Naime, po prvi put od kako se sneg otopio, pastir ih je izveo u šetnju. Kaluša nije bila sigurna da li je to samo puka slučajnost ili je otac ozbiljno poslušao savet svog sina. Činilo joj se kao da je čoban stvarno, ako ne pažljiviji, onda bar ne toliko grub prema ovcima. Strpljivo je čekao da jedna po jedna izađu iz štale. Psi su srećno dotrčali i zauzeli se svojim poslom usmeravanja ovaca. Šetali su dugo tog dana i posetili obiljati pašnjak pored malog hladnog potočića sa bistrom vodom.

Ovce su se raštrkale po bujnim livadama. Psi su ih budno pratili i usmeravali ukoliko bi se neka previše udaljila. Saletov otac je izvadio iz svoje ovčarske torbe jednu pohabanu i vidljivo korišćenu knjigu. Kaluši je ta knjiga pouzdano ličila na jednu od mnogih knjiga u Evinoj biblioteci o životinjama. Pošto je Eva imala veliki broj knjiga o životinjama, Kaluša nije bila 100% sigurna da li je u pitanju isti udžbenik. A možda i nije. Ipak, Sale je rekao da je ovo zakon, a Anastasija se nije zainteresovala za ovu knjigu kada je spremala Evinu biblioteku i pregledavala svaku knjigu pre nego što ih je spakovala u kutije. Ako bi neko valjda znao, onda bi to sigurno bila Anastasija. Uostalom, nije bilo ni važno.

Pastir je seo ispod jednog drveta i krenuo da prelistava ishabani priručnik. Knjiga je na korici imala sliku domaćih životinja i mladu devojku u belom mantilu pored, pa je Kaluša ubrzo zaključila da bi ovo moralo da bude taj čuveni zakonik za ovce. Nije dozvolila da je zbuni to što ima više subjekata na slici, jer je od Anastasije znala da postoje različite „kodifikacije”, to jest, zbirke zakona koje su na jednom mesto obuhvatale više zakona, naredbi, ukaza i edikata, koje nisu uvek imale neku naročitu međusobnu vezu. Zašto bi bilo čudno da se i ovde, u ovoj knjizi, nalaze više zakona?! Verovatno unutra piše zakon i za krave, i za koze i za svinje, a verovatno i za devojke, jer su se i one nalazile na korici knjige. Sale nije rekao da je to zakon samo za ovce. Možda isti zakon važi za sve, a možda je svaki zakon odvojen, ali smešten u istu knjigu. Svakako, nije bilo ni bitno. Zakon postoji, a to je najvažnije!

Kaluša je znatiželjno stajala na par metara od pastira i čekala da on krene da joj čita taj zakon koji je bio toliko značajan za nju. Ali čoban ne samo da joj ništa nije pročitao, nego je i ubrzo zadremao a knjiga je ispala iz njegovih ruku.

Kaluša je bila baš razočarana. Kako je mogao da zaspi u ovako ključnom trenutku?! Pa njemu bi trebalo da bude isto toliko važno, koliko i njoj, da stado napreduje! Zar ne? I on bi trebao da žudi za znanjem koje mu je očigledno falilo! Znanje koje će doneti boljitak i njemu i stadu.

Ako neće on, Kaluša će! Pažljivo se približila i izvukla udžbenik na sigurnu razdaljinu kako bi bila što dalje u trenutku kada se on probudi… za svaki slučaj. Nije bila sigurna kako bi reagovao na ovu njenu težnju za znanjem.

Dok je vukla knjigu, jedan deo korice na ćošku se pokidao. Od Anastasije je znala da je veoma ružno i nepristojno kidati knjige i da se knjige moraju čuvati jer su poput zlata. Kaluša nikako nije mogla razumeti taj koncept „zlata”, ali se slagala sa Anastasijom da knjige nisu za žvakanje jer nisu ukusne.

Dok je pokušavala da prelista udžbenik, jadna ovca je po prvi put u svom životu shvatila da ona u stvari ne ume da čita. Do sada se nikad nije morala susreti sa ovom činjenicom jer joj je Anastasija sve uvek glasno čitala. Kaluša bi obično samo gledala slike. Kada knjiga nije imala slike, što je obično bio slučaj kod Anastasijinih knjiga, ona bi se onda šećkala naokolo i žvakala razne zabranjene stvari jer je Anastasija bila potpuno udubljena u knjigu i nije obraćala pažnju na Kalušine nestašluke. Naravno, Kaluša bi kasnije bila grđena, ali uvek bi to sve lako prošlo. Ponekada, kada bi knjiga bila baš dosadna, Kaluša bi odlazila kod komšinice, kod koje je mogla nesmetano da gleda TV, jer je kod njih TV stalno bio uključen. Anastasija nije ni imala TV već samo knjige.

„E, draga moja”, rekla je tužno Kaluša samoj sebi, „Da si bar malkice pazila i mirno sedela pored Anastasije dok ti je glasno čitala, sad bi znala da čitaš. Umesto da si se šećkala tamo vamo, mogla si da savladaš slova i sada bi lepo mogla pročitati sve što te zanima u tom zakonu!”

Prelistala je udžbenik i tešila se što barem ova knjiga ima slika. Mada joj ni to nije nešto pomoglo, jer su na slikama bili neki čudni crteži – obrisi životinja, a unutra neki delovi tela sa čudnim bojama. Pored je sve lepo pisalo šta je šta, ali džabe kad Kaluša nije umela da čita. Bilo je tu i nekih slika hrane, ali „Ništa ti to ne vredi kad ne znaš koja hrana je za koga!” Zaključila je Kaluša i ljutito zatvorila knjigu.

U svom očaju, prisetila se izjave jedne Anastasijine studentkinje koja je rekla da se najbolje uči kada stavi udžbenik ispod jastuka dok spava, pa je sada Kaluša, uprkos Anastasijinom skepticizmu prema ovoj metodi učenja, odlučila da isproba. Legla je na udžbenik sa namerom da što pre zaspi, kako bi u što kraćem roku svo znanje iz knjige ušlo u njenu pametnu glavicu.

Jedini problem je bio taj, što nije mogla da zaspi jer je njeno nestašno jagnje jurcalo vamo tamo i često dolazilo kod nje sa konstantnim povicima „Mama, mama, vidi ovo! – Mama, mama, vidi ono!”. Čoban je uveliko hrčao. Psi su je takođe ometali sa svojim stalnim trčkaranjem i dobacivanjem ovcama. Ovce su preživale i glasno žvakale. Takođe se pojavila sumnja da ovaj metod ipak neće uspeti jer ona nije imala jastuk nego je legla direktno na knjigu. Ušla je u svađu sama sa sobom da li i pored svih ometanja, sumnji i izazova vredi istrajati ili treba odustati. Na kraju je ustala i filozofski zaključila: „Možda metoda i radi, ali definitivno pod drugim uslovima.”

Ostatak dana je provela u društvu ovaca koje su bezbrižno uživale u prolećnom suncu, zelenoj travi, bistroj vodi i cvrkutu ptica. Kaluša se pitala šta joj fali da bude kao i sve ostale neupućene ovce. Umesto da nepotrebno gubi svoje živce i “upliće u politiku” mogla bi da uživa. Saletov otac nek čita. Nema potrebe da se ona petlja u zakon. Nije to za nju. Na njoj je da obavlja svoje obaveze i da ćuti. Ako stigne, može i da uživa. U stvari, primetila je da su najsrećnije i najviše uživaju upravo one ovce koje su najmanje upućene u tok dešavanja u farmi, a to je bila grupa Cigaja. Čvrsto je odlučila da će se od sada pa nadalje družiti samo sa njima jer, kako je Anastasija često znala reći, „S kim si, takav si.”

Naredni meseci su za Kalušu prolazili u blaženom blejanju i uživanciji u hrani, piću i provodu. Glavni izvor zadovoljstva joj je bio da posmatra njeno malo jagnje. Doduše, više nije bilo malo. Lepo je napredovalo i raslo. Bilo je skoro veće od nje same. Očigledno ga je sisanje mleka kod obe majke, plus bogata ispaša, učinilo da se njegovo, do skora slabašno telo, ubrzo popuni i ukrupni. “Kako brzo je prošlo vreme”, razmišljala je Kaluša. Bila je presretna. Sve je nekako dolazilo na svoje mesto. Opustila se.

Nije ni primetila da je gazda ponovo krenuo da pije. Iz početka samo uveče, a kasnije već od predveče. Onda od ručka. Pa se na kraju sve svelo na ono čuveno “od jutra do sutra”. Više nije nosio udžbenik da bi čitao ispod drveta. A i pre nije nešto dugo čitao jer ga je čitanje iz nekog razloga samo uspavljivalo. Više ih nije vodio ni na prelepi pašnjak, već na neki kameniti vrh, sa kojeg se videla provalija. Blato i izmet su ponovo preplavili njihovu štalu.

Poput buđenja iz dubokog sna, Kaluša se polako osvešćivala. Ponovo je mogla jasno da uoči one stare navike i ispade svog gazde. Sva ona, do skoro ućutkana, davna pitanja i dileme, ponovo su se razbuktale u njenoj malenoj glavici: Šta da radi? Ne može, a i ne treba da se meša. Nema potrebe da se bavi “politikom” već treba da gleda da skloni sebe i svoje jagnje na što dalje i sigurnije mesto. A kao u inat, čoban se nameračio upravo na nju i njeno jagnje. Stalno ih je nešto kudio, vikao, grdio i tukao. Kaluša nije bila sigurna da li je to puki splet okolnosti ili je možda imalo veze sa svađom Saleta i njega pre koji mesec. Kao da je sama njena pojava pred čobanom u njemu izazivala bes, ljutinu i mržnju. Zbog nje i njeno jagnje je patilo jer, osim nje, pijani čovek je tukao i njega.

Iz Anastasijinih terapija sa psihologom je znala, kada neko viče i izderava se na tebe, da to uglavnom nema veze sa tobom, već sa tom osobom i da nikako ne treba sve ovo shvatati lično. Nažalost, sva ta saznanja nisu joj mnogo pomogla, jer su na kraju krajeva ona, a i pogotovo njeno jagnje, bile te koje su na svojoj koži osetile batine. Anastasiju niko nije tukao, već je šef na poslu povremeno povisio glas na nju zbog njenih nestandardnih metoda predavanja. Kaluša se pitala šta bi psiholog imao da kaže za Kalušinu situaciju?

Samo što je pomislila da ovo više nema smisla i da mora da preduzme nešto, došlo je do potpunog kraha. Naime, isti onaj pričljivi klijent koji je tačno znao kako da najbolje spremi jagnjetinu je odneo njeno dobro uhranjeno jagnje.

Bila je ljuta, pa onda besna, pa zatim samo tužna. Osećala se potpuno bespomoćnom. Sa jedne strane, možda je i ovako bolje, tešila je samu sebe. Barem njeno jagnje više neće trpeti torturu. Sa druge strane, ovo je bila samo jedna od njenih dužnosti, da odgoji mladunče, koje će kasnije ispuniti svoju dužnost, da da svoje meso. Ipak nije videla smisao u svemu tome. Zašto je sve ovo morala da preživi?! Možda je ipak bilo bolje da je još na dan rađanja ostavila ono malo pulsirajuće klupko sreće? Ne bi ga toliko volela, a ne bi ga se možda ni sećala! Psi su krivi što su je probudili!

Niotkuda se pojavila slika Eve, kako leži u bolničkom krevetu i u ruci drži sliku. Istu tu sliku je kasnije Anastasija uramila i stavila na zid ispred svog radnog stola. Na slici su bile Eva, Anastasija i neki nasmejani mladić - zvali su ga Predrag. Kaluša ga nikad nije upoznala, ali iz priča je znala da je on bio vatrogasac i da je valjda poginuo tokom gašenja vatre u nekom tržnom centru. Eva je često držala u rukama tu sliku i stalno ponavljala “On je ispunio svoj dug. Bio je najbolji sin!”. Onda bi pritiskala sliku na svoje grudi, dok su joj se suze slivale niz lice. Anastasija bi je samo uhvatila za ruku i okrenula glavu kako Eva ne bi videla da i njoj liju suze ko iz vedra. Eva bi onda ostavila sliku sa strane, zagrlila Anastasiju i rekla joj da, evo, sada bar ima ćerku, i da je oduvek želela da ima ćerku. Anastasija bi se nasmejala i rekla da sada Eva ima dve ćerke jer je i Kaluša njena ćerka.

Jednog jutra, kada je Eva već bila skroz nemoćna da ustane iz kreveta, kad nije mogla više ni sliku da drži, nego joj je Anastasija držala pored, Eva joj rekla da otvori fioku pored kreveta. Odatle je Anastasija izvukla neku knjigu. Eva joj rekla da je otvori i pročita posvetu. Anastasija je krenula da glasno čita:

“Draga moja Anastasija, U životu prolazimo kroz mnogo bola i patnji i često ne vidimo smisao i izlazak sve dok u svemu tome ne pronađemo smisao i pridamo značaj. Iskreno se nadam da će ti ova knjiga pomoći da pronađeš svoj smisao. “

Anastasija je zastala i obrisala nadolazeće suze. Eva se osmehnula i rekla: “Pročitaj i dole šta piše!” Drhtavim glasom Anastasija je nastavila:

“Za moju nesuđenu snajku, najvoljeniju ćerku, Anastasiju, sa puno ljubavlju, Eva 22.04.2016.”

Anastasija je briznula u plač i snažno je zagrlila. Onda je odjednom obrisala suze, uzela Kalušu koja je mirno sedela u kutiji koju je Anastasija donela, postavila u krevet pored Eve i rekla:

“Kalušice draga, nemoj biti ljubomorna što je mamica rekla da sam ja njena najvoljenija ćerka. Ona i tebe voli, samo što ti još ne znaš da čitaš pa ti zato nije napisala posvetu.“

Eva se nasmejala, slabašno rukom pomazila je i rekla: “Za moju Kalušicu sam spremila nešto još bolje. Otvori molim te i donju fioku.”

Anastasija je otvorila ormarić i odatle izvukla malu belu ogrlicu i povodac, nasmejala se i rekla: “Mogla si joj i knjigu pokloniti. Ona jako voli da žvaće knjige. Sve mi je po kući prožvakala.” Uzela je Kalušu i stavila joj ogrlicu. “Prava lepotica! Odlično joj stoji! Hvala ti!”

Eva je nemoćnim glasom rekla: “Anastasija, dušo, znam da sam ti tako neočekivano i iznenada nametnula Kalušu, ali molim te od srca da se brineš za nju još neko vreme, dok ne ojača malo. Vidi je koliko je slabašna. A kada se učvrsti možeš je poslati na neko odgovarajuće mesto.”

Anastasija ju je odmah prekinula: “Ništa se ti ne brini, Kaluša i ja smo kao rođene sestre - odlično se slažemo! A možda će mi i ona pomoći u potrazi za smislom, zar ne?! Nas dve ćemo zajedno čitati i uvek misliti na tebe! Volim te mamice!” Obe žene su se snažno zagrlile i ubrzo nakon toga su Kaluša i Anastasija napustile bolnicu.

Kaluša nikad više nije videla Evu, ali joj je Anastasija često čitala pre spavanja upravo tu knjigu. Knjiga je pričala priču o Viktoru Franklu koju Kaluša nije toliko volela jer bi Anastasija bila neobično tužna, tiha i zamišljena nakon čitanja. U knjizi se takođe pričalo o logoterapiji, ali se Kaluša nije mogla tačno setiti šta tačno znači logoterapija i čemu služi. Jedino joj je ostalo u glavi rečenica koju je Anastasija sebi ponekad glasno više puta izgovarala nakon čitanja: “Smisao se pre svega ne daje nego se pronalazi, pre se otkriva nego što se izumeva.”

Kada se Kaluša malo bolje zamislila, pa i Sale je pričao svom ocu o pronalaženju smisla nakon smrti njegove majke. “O kakvom smislu pričaju?! Ne razumem?! Da li je taj smisao samo za ljude ili i ovce moraju da ga pronađu nakon smrti voljene osobe?” Kaluša je dugo razmišljala te noći, a na kraju je odlučila da je sve ovo neka budalaština koja nema smisla. Nju unutra boli, a taj bol joj niko ne može oduzeti. A pogotovo joj se ne može nadoknaditi praznina koja je nastala nakon što su joj oduzeli njenog mezimca, a sa time i njen životni smisao, kakav god on bio. Odlučila je da se prepusti bolu i očaju.

Rame uz rame, uz bol i očaj nekako je došla i mržnja, ljutina i bes.

Sve češće je upadala u svađu i sa ovcama, i sa psima, a vala i sa čobanom. Svi su je strašno nervirali. Svaki njihov pokret ju je povređivao, izazivao i živcirao. Nije razumela bezbrižnost ovaca, savesnost pasa i neodgovornost čobana. Koji je smisao njihovog postojanja? Koji je smisao njenog postojanja? U svemu je uviđala cinizam, besmisao i ironiju.

Dok su ovce ponovo boravile na visokom kamenitom vrhu, a pijani čoban gledao u prazninu iznad provalije, Kaluši je osvanula sjajna ideja. Samo kad bi se malkice zajurila i svom snagom udarila u njegove i onako klimave noge, rešila bi i sebe i njega svih muka i nesreća. A možda bi joj i stado, i psi bili zahvalni, i oprostili za odvratno ponašanje proteklih par dana.

Upravo kada se spremila da se zajuri prema ostvarenju svog plana, u svesti joj se ponovo pojavila Anastasija. Jasno je ponovo čula njene, bezbroj puta prepričane priče o nekom Martin Luter Kingu. Anastasija joj je navodila kako je on, umesto da se prepusti, očaju, besu i nasilju, izabrao možda sporiji ali zato učinkovitiji put nenasilja i mirne građanske neposlušnost - pasivnom otporu. Mirna građanska neposlušnost?! Pasivni otpor? Šta bi to značilo? Šta je to? Isti termin je Anastasija koristila i u priči za Mahatma Gandija, koji je takođe koristio ovu tehniku kako bi se rešio nepravde koja im je bila pričinjena od Britanaca. U stvari, valjda je upravo Gandi preuzeo tu tehniku od Martin Luter Kinga i pozivao se na njega. Ili je možda bilo obrnuto… Kaluša nije bila sigurna. Nije bilo ni bitno. „Šta je ovde suština? Zašto joj se pojavilo baš sada u glavi?“ pitala se Kaluša. Ukopala se u mestu. Ogledala se oko sebe. Stari nabusiti ovan ju je netremice posmatrao. Nije bila sigurna da li je ljut na nju. Da li je možda prozreo njenu nameru? Da li bi je odobrio ili osudio? „Ma nije ni važno!“ okrenula mu je leđa i polako se udaljila od mesta potencijalnog zločina.

U mislima su joj se premotavale Anastasijine priče i o Gandiju i o Martin Luter Kingu. Kaluša se nije sećala baš svih detalja. Nije se mogla ni setiti konteksta tih priča. Jedino se prisetila one čudne reči “satjagraha”, koju je Anastasija ponavljala više puta, kao da je želela da je bolje upamti. “Insistiranje na istini - Postojanost u istini” ponavljala je Anastasija. “Kakva sada istina?!” Uzviknula je besno Kaluša “Anastasija odlazi mi iz misli! Ne želim da te više čujem! RAZUMEŠ LI ME! MRZIM TE! ODLAZI!”

“Istina. Istina.” Kao da je odjeknula provalija. Kaluša se prepala. Trgla se. Psi su lajali sa litice pa je njihov lavež odjekivao. Vukli su čobana za nogu i odvajali od provalije. On ih je ljutito šutnuo i očajnički je nalivao praznu flašu piva u svoje presušeno grlo. Nervozno je bacio flašu, a ona se razbila o obližnji kamen. Na sve strane su leteli mali delići stakla. Ovce su se preplašeno razbežale.

Iako je bilo tek podne, i obično bi ostali do uveče, pastir ih je ovog puta ranije pokrenuo prema kući. Kaluša nije ni primetila kada su stigli u štalu. U glavi joj se ponavljao samo jedan jedini pojam: “ISTINA”. “Koja istina? Šta bi to bilo istina?” Uzaludno je ponavljala Kaluša. Konačno je ućutala na trenutak. Istina je to da je zbunjena. Pre toga je bila ljuta, besna i spremna da ubije čobana, a verovatno i sebe. To je istina. Ali da li bi onda ona “Insistirala” na istini? Ne, jer više ne bi postojala. Šta je onda trebalo da uradi? Šta tačno obuhvata taj čudni pojam “satjagraha”?

Kao da su misli samo čekale da ih ponovo pozove. Krenule su jedna po jedna da se pojavljuju, sporo, glasno, baš onako kako ih je Anastasija izgovarala za vreme svojih dugih čitanja: „Satjagraha je oružje jakih. Ona ne dopušta nasilje, nikad i ni pod kojim okolnostima; ona uvek insistira na istini.“

Odmah je samu sebe zaustavila. Često kad bi Anastasija bila zbunjena i kada joj ništa nije bilo jasno, imala bi običaj da kaže: “Za sve što ti je potrebno objašnjenje, savet, mišljenje, ideja - okreni se najboljoj učiteljici - Istoriji. Ona će ti uvek dati pravo i tačno uputstvo i smernicu šta dalje da radiš. Istorija ima odgovor na sve!”

“Dobro”, Kaluša reče sama sebi, “Dobro, Anastasija, pratim tvoja uputstva! Gde ovde da nađem istoriju?”

Ispred nje se stvorio stari nabusiti ovan.

“Mala, jel si dobro?” Ču Kaluša i u neverici nastavila da slušala kako Ovan koristi Anastasijin jezik. “Da li mogu da učinim nešto za tebe?” upitao on. Zapravo, nije bio tačno Anastasijin jezik, ali sigurno nije bio ni ovčji jezik. Jedine reči koje su ovce znale koristiti su bile vezane za hranu, piće, šetnju na čistom vazduhu, spavanje i reprodukciju. Iako su Anastasija i njene drugarice u svojim diskusijama osporavale Maslovu hijerarhiju potreba i stavljale pod sumnju tvrdnju da ljudi ne poseduju potrebe višeg nivoa, sve dok se ne zadovolje potrebe prvog nivoa, Kaluša je sa pouzdanjem mogla empirički da potvrdi da je kod ovaca važilo upravo ovo pravilo. S obzirom da im potrebe prvog nivoa sa Maslove hijerarhije potreba nisu zadovoljenje, nisu se mogla međusobno pitati glupa pitanja poput “Kako se osećaš? Da li mogu da učinim nešto za tebe?”. Naravno da taj naučnik, koji je pritom otkrio Kalušinu najukusniju poslasticu - “Maslačak”, nije bio glup čovek, već je znao i razumeo. A šta će sad ovaj ovan?! Da, ovan.

“Molim?!” Zbunjeno je upitala Kaluša. Ovan je samo nastavio: “Posmatrao sam te ovih dana. Promenila si se. Pre si bila tako vedra, društvena i zabavna. Sve grupe su te prihvatale u svoje društvo, iako teoretski ne pripadaš ni jednoj jer si drugačija od ostalih ovaca. Ovih dana si nepodnošljiva. Svi te izbegavaju. Video sam i šta si danas htela da uradiš. Šta se to dešava sa tobom? Znam da patiš zbog našeg jagnjeta. Ja sam ga isto voleo. Ali ovo jeste naša sudbina.” Kaluša ga je odmah zaustavila:

“Odakle ti znaš da pričaš Anastasijin jezik?!”

“Molim?!” Ovaj put se ovan zbunio. “Kakav Anastasijin jezik?! Ovo je Saletov jezik! On me je naučio dok je još živeo sa nama.” i nastavio je da priča kako mu je život bio lep dok je Sale bio tu. Kaluša ga nije ni slušala jer je i sama mogla zamisliti. Uostalom, više je nije ni zanimalo. Nije htela da se priseća svog života sa Anastasijom. On joj je donosio samo boli i patnje. Odmah ga je prekinula:

“Znači ti si bio tu dok je Sale još živeo ovde?! Pa onda si ti moja učiteljica Istorija!” srećno je uskliknula Kaluša. Po prvi put od kako su joj oduzeli jagnje, dobila je ono staro, naivno optimistično uverenje koju je stekla kod Anastasije, uverenje da će sve biti kako treba i da će se sve nekako srediti. Samo je trebala da istraje.

“Pričaj mi istoriju!” rekla je uzbuđeno Kaluša

“Kakva istorija?! O čemu pričaš?” Zabrinuto je zapitao ovan, udaljujući se korak nazad, kao da se bojao da ta njena iznenadna energija i uzbuđenje može imati neke po njega negativne posledice.

“Pričaj mi o svemu. U stvari, ne o svemu. Pričaj mi o tome kako je bilo od dana kada je Sale otišao. Šta se desilo? Kakav čovek je bio čoban pre? Kako je Saletova majka umrla? Sve me zanima!”

Ovan je polako krenuo da priča. Kaluša je netremice slušala i pokušavala da pokrene vijuge u glavi i po mogućstvu da izvuče smernice koje joj je istorija slala.

Ovan je pričao dugo, a na nekim mestima i dosadno. Kaluša nije bila sigurna šta tačno može da iskoristi iz ove istorije. Ovan je potvrdio i njeno zapažanje da čoban i nije tako loš čovek, već da jako pati za svojom suprugom i da je zbog toga takav kakav je. Kaluša je to sada i sama znala iz ličnog iskustva jer se i ona pretvorila u pravu noćnu moru samo zbog toga što nije mogla da pronađe taj čuveni smisao nakon smrti svog jagnjeta. Znala je osećaj, ali nije znala koji je lek. Šta je to što je Anastasiju i Saleta izvuklo da se ne pretvore u namćore, nego da budu tako divne osobe, uprkos bolu usled gubitka? Koji je taj njihov smisao? Kako su ga pronašli? Ovan u to nije zalazio u svom pripovedanju istorije. Njegova priča je više bila zasnovana na suvoparnim činjenicama, bez puno objašnjenja i logičke analize.

Pominjanje imena Stefana je aktiviralo Kalušinu zalutalu pažnju i ponovo je zapratila njegovu priču. Naime pre godinu dana, malo pre nego što su ona i ostale ovce došle, stanje u stadu je bilo toliko nepodnošljivo da su pojedine ovce krenule da beže iz stada i odlaze u stado čika Stefana. U to vreme, sin Stefana je rano svakog jutra prolazio pored njihove štale vodeći svoje stado na ispašu.

Kaluši se upalila lampica! Eureka! To je ona čekala, konkretan savet od istorije, a sada ga je i dobila! Pa tako je jednostavno, tako lako. Krivo joj je samo bilo što se sama toga nije setila!

Kao da je ovan pročitao njen plan i sa razočarenjem u glasu odmah zaustavio njen trijumfalni plan preseljenja: “To više nije moguće! Čika Stefan je krenuo da odgaja maline i više ne izvodi ovce na pašu jer mu treba njihovo stajsko đubrivo.” “Šta?!” uskliknula je Kaluša “Znači naša obaveza, osim da dajemo mleko, vunu i meso, je i da dajemo naš izmet?!” Hmmm… pa stvarno je pametnica ta njena Anastasija! Od istorije se svašta nauči. Da je Kaluša živela kod čika Stefana, možda bi njeno jagnje još bilo živo. Ovan je ponovo prekinuo njeno maštarenje:

“Osim toga, čak i nekim čudom da uspeš da se prokrijumčariš u njegovo stado, nemaš njegovo obeležje!”

“Kakvo sada obeležje?!” Pomalo ljutito upita Kaluša

“Pa na vratu! Svaka ovca iz njegovog stada ima crveno obeležje na vratu. To je uradio jer su naše ovce odlazile kod njega pa bi onda naš čoban i on krenuli da se svađaju. Zato je čika Stefan obeležio sve svoje ovce i sada više nije moguće neprimetno bežanje.”

Ovan je nastavio da priča kako će se sve srediti kada se Sale vrati, ali ga Kaluša više nije slušala. Ona nije mogla da čeka. Ona nije htela da čeka. Ona nije ni trebala da čeka. Trebala je još one prve noći u uređenoj štali da ustane i odvede svoje jagnje. Sada bi bila pored njega. Ne bi trpela batine, ne bi živela u patnji i strahu…

Sledeći dan je nastao sveokupni haos. Čoban se nije pojavljivao. Ovce su bile zatvorene u štali bez hrane i bez vode, pa su krenule da se grizu, svađaju i tuku.

Kaluša se držala podalje od svih i uporno terala svoji maleni mozak da izmozga put za izlazak iz ove situacije. Kako da dobije tu oznaku? Kako da pronađe gde je farma čika Stefana?

Ovan ju je stalno pratio i neprestano nešto pričao. Sumnjao je u svaki njen plan i osporavao svaki njen predlog. Obeshrabrivao ju je. Kaluša nije bila sigurna da li on to radi jer stvarno misli da ona neće uspeti ili zato što, iz nekog razloga, on ne želi da on ode pa želi i nju da zadrži.

Odlučila je da je najbolje da ga neko vreme izbegava, ignoriše i što manje komunicira sa njim. Potpuno je odbacila mogućnost da način izlaska ne postoji, jer je od Anastasije znala da uvek postoji rešenje. „Uvek se nađe put, samo pitanje je da li si spreman da kreneš i da ga pronađeš.“ rekla bi Anastasija. Kaluša je bila spremna. „Kada je učenik spreman, nađe se i učitelj“, odgovorila bi Anastasija.

Nakon višesatnog guranja i udaranja u drvenu ogradu, jednog predvečerja, kapija se konačno odlomila. Razbesnele ovce su projurile i usput srušile deo brižno popravljene Saletove ograde. Kaluša je mirno stajala u ćošku štale i sve to posmatrala. Razmišljala je da li bi ipak bilo bolje da Sale nikad nije došao ili bar da nije popravio ogradu pre nego što se vrati za stalno. Ranije, one su mogle mirno i ulaziti i izlaziti kroz polusrušene ograde kad i gde su htele. A sada je ta ista sređena ograda doprinela tome da se u celoj ovoj jurnjavi i rusvaju dva jagnjeta i jedna ovca povrede, a jedno maleno jagnje čak i zagubi svoj život. Ne treba njima ograda da ih čuva, mogu one same.

Oslobođene ovce su krenule kao muve bez glave da se šetaju oko kuće i traže izvor hrane i vode. Usred čitave zbrke psi su došli i krenuli da preusmeravaju stado da se ne razbeži i izgubi u nadolazećem mraku. Jedan od pasa je stao ispred gazdinih vrata i upozoravajući krenuo da laje. Kao odgovor se pojavila na pola slomljena flaša koja je doletela iz pravca upravo polomljenog okna prozora. Iznutra su se začule samo pogrdne reči čobana.

XII

Naredni dani su protekli po onom starom uspostavljenom poretku - svako radi šta i kada zaželi. Parola - snađi se. A vala ovce su znale da se snađu.

Upravo kada je Kaluša polako odustajala od svog plana za bekstvom, desila se promena.

Jednog ranog jutra je pokraj imanja prošao visoki, veseli momak koji je vodio veliko stado ovaca. Odlazili su putem, a Kaluša je znatiželjno posmatrala prizor. To mora da je čika Stefanov sin! Ovan je bio u pravu, njihove ovce su na vratu bile markirane crvenom mrljom. Ta mrlja je kod svake ovce bila različite veličine i oblika. Kaluša je u zanosu posmatrala more markiranih ovaca koje su bezbrižno prolazile i pratile svog pastira. Prizor ju je podsetio na Anastasijinu umetnost. Anastasija je volela da crta apstraktne slike, pri tome je često koristila neke jarke crvene i narandžaste nijanse. Par puta je pokušala i Kalušu da uvuče u svoje zanimacije, tako što bi joj umočila kopita i onda umetnički je puštala da šeta po belom platnu prostrtom po podu podvikujući joj u zanosu da će od nje postati famozni slikar. Kaluša se u to vreme nije zanimala za umetnost, ali je upravo shvatila da bi joj i tek kako bila korisna sada. Samo kad bi našla tu crvenu boju. Bila joj je nekako poznata. Hmmm… da, to je upravo ta boja koja je curila sa tela tek zaklanih ovaca. Da, to je ta boja! Odmah je otrčala na čistinu iza kuće gde je obično gazda klao ovce. Upravo je i sada tamo jedna ovca, ili je bar pre koji sat bila ovca, visila na jednoj kuki na drvenom stubu. Iz mrtvog, izderanog tela, curila je crvena tečnost u vidu niti. Ispod se formirala tamno crvena, skoro crna barica. To je to! Kaluša je hrabro umočila oba svoja prednja kopita u gustu tečnost. I šta sada?! Tek tada je shvatila da ne može sama sebi da obeleži vrat. Ubrzo je izašla iz barice i nespretno, pomalo posramljeno, je ušetala natrag prema štali. Njena kopita su neko vreme ostavljale crveni trag po požuteloj, izgaženoj travi.

Kaluša je bila u nekom transu. Kao da ju je tresla groznica. Misli su haotično prolazile kroz njenu glavu. Nikako nije smogla da ih zaustavi ili uhvati. Razočaranje i očajanje su se pomešale sa dobro poznatim besom, ljutnjom i mržnjom. Celo telo joj se treslo. Ni sama nije znala šta joj je.

“Kaluša, draga moja, stani!” pokušala je smiriti samu sebe tako što bi zamisla nasmejane oči svoje Anastasije i još jednom čula njen nežni glas u svojoj glavi. Anastasijin lik je bio toliko mutan i nejasan u njenoj zbunjenoj svesti. Više nije mogla jasno da se priseti njenih crta lica. Kaluša više nije bila sigurna da li je Anastasija ikada i postojala ili ju je samo njena bolesna mašta smislila.

Pokušala je da se smiri davno poznatom i testiranom Anastasijinom tehnikom samosmirivanja - tako što će posmatrati predmete i dešavanja oko sebe. Naterala se da izbaci sve svoje zbrkane misli i da se usredsredi na “ovde i sada”. Ovde i sada su bila ona dva povređena jagnjeta od pre koji dan. Njihova osakaćena majka je visila na kuki iza kuće. Kaluša ih je neko vreme posmatrala. Jedno je skakutalo na tri noge oko svoje sestre koja se već vidljivo oporavila. Jagnje je pokušavalo da pomeri neku zarđalu kantu i popase travu ispod.

Dok ih je posmatrala, Kaluši je sinula ideja: Ako ne može sebe da spasi, može bar njih. Ubrzo je uzela u usta neku grančicu sa obližnje hrpe granja spremljenog za potpalu. Dotrčala je do tamne barice, umočila i vratila se natrag do malih jaganjaca. Umetničkim zamahom, baš onako kako je samo Anastasija znala, Kaluša je nanela artističnu oznaku na majušni vrat povređenog jagnjeta. Doduše, fleka se nekako više pozicionirala na njegovu glavu, ali nije ni bitno. Crvena boja se slila malo i niz vratić. “Treba tu malo više prakse!” sama sebe je hrabrila Kaluša i sada već živahno se vratila do svog izvora boje po drugu turu. Nakon manje od minut je i njegova sestra bila ponosni vlasnik autorske oznake.

„Sada će samo vreme pokazati da li će plan uspeti.“ reče Kaluša. Sa velikim uzbuđenjem je začekala da prođe dan i da u daljini vidi veselog mladića kako prolazi pored njihove štale. Nije tačno bila sigurna kako će naterati male jaganjce da krenu u drugo stado. Bojala se i kako bi taj mladić reagovao na povređenog mališana. Da bi se smirila i da ne bi razmišlja previše o tome, ostatak dana je provela starajući se za oba siročeta tako što im je pronalazila što bolju hranu, sakrivajući ih od pijanog gazde svaki put kada bi naišao da obradio telo njihove majke.

Dan je konačno nekako došao do svog kraja. Sunce se polako spuštalo iza horizonta. Veseli momak i njegovo stado su se pojavili u daljini. Kalušino srce je počelo da silno udara. Nije bila sigurna da li je u pitanju više strah ili sreća. Čoban se pojavio na vratima upravo kada je Stefanov sin stigao do njihove štale. “Dobar dan čika Mile!” rekao je vaspitani mladić.

“Mile?! Tako se zove grubi čoban?! Pa on nimalo nije mio!” Kalušine misli su krenule od same sebe. Sećanje ju je vratilo na zaboravljeni razgovor između Eve i Anastasije o značaju imena. Anastasija je podelila svoje oduševljenje od činjenice da su pojedine nacije davale imena svojoj deci tek nakon par dana, a negde i nakon više godina, kada uvide karakter deteta i po tome odaberu mu ime. Eva se nasmejala i rekla da je upravo zato ona odabrala ime Predrag svom sinu jedincu. A Anastasija je diplomatski skrenula temu tako što je odgovorila da se njoj ime Eva jako sviđa i da će jednog dana tako sigurno nazvati svoju ćerku. Kako bi zaustavila svoje i Evine nadolazeće suze, zagrlila ju je i rekla “Eva, život! Kako lepo značenje! A i ti živiš po svom imenu: Dala si život mom Dragom, spasila si život Kaluši, ispunjuješ i moj život! Volim te mamice!” Obrisavši svoje suze, Eva se nasmejala i odgovorila: “I tvoje ime ti odgovara draga: Anastasija - vaskrsenje. Sa tobom sam vaskrsla, preporodila se nakon Predragove smrti. Dala si mi novi smisao i snagu. Volim te draga moja!” Onda je, po svom običaju, Anastasija uzela Kalušu između njih dve i šaljivo rekla: “Nikako ne mogu da provalim zašto si Kaluši dala ime Kaluša” obe žene su se zajednički nasmejale.

“Šta li znači Saletovo ime „Aleksandar“? A šta znači ime „Stefan“?” zapitala se Kaluša.

“Otkud ti ovde?!” grubi glas Mileta ju je vratio u realnost. Saletov otac je seo na stepenice ispred vrata i zagledao veselog mladića ispred sebe i njegovo ogromno stado.

“Ovih dana ću stalno prolaziti jer tata renovira štalu. Ja sam dobio zadatak da izvodim ovce na pašu da bi oni mogli da rade.”

“Dobro. Dobro” rekao je starac sa dosadom.

“Kako je bata Sale? Kada se vraća?” upitao je mladić.

“Dobro je. Studira” na brzinu je odgovorio Mile, ustao i užurbano ušao u kuću zaboravivši da je upravo izašao.

Kaluša se prepala. Umalo da je i ona zaboravila svoju misiju. Sada je idealni trenutak da uvali male jaganjce u stado. Ubrzo ih je progurala kroz gužvu usred stada i polako se izvukla iz mase sporo šetajućih ovaca.

XIII

“Moj plan je uspeo! Moj plan je uspeo!” Srećno, skoro detinjasto skakutala je i pevušila Kaluša narednog jutra dok je posmatrala kako dva mala jagnjeta nespretno šetaju u ogromnom stadu čika Stefana.

Dok se stado udaljavalo, Kalušina glava je sastavljala grandiozni plan preseljenja. Ona je upravo pronašla svoj smisao, svoj životni poziv - da iz blata vadi utučene i iznurene jaganjce i ovce i da ih šalje u bolji život.

Odustala je od ideje da i samu sebe obeleži i prebaci u novu “obećanu zemlju”, “Bar, ne neko vreme”, ponavljala je sama sebi. Nakon višesatnog analiziranja i diskutovanja sa Anastasijom, onom zamišljenom, u njenoj glavi, došla je do zaključka da ako ona sada ode, onda sva ona mala, nedužna stvorenja ostaju nezaštićena. Njeno mesto je bilo ovde. Do kada, nije bilo važno. Ono što je bilo bitno je to da spasi što je moguće više nedužnih života.

Njene akcije spasavanja su se sve uspešnije sprovodile. Upravo u to vreme, bilo je i više klanja ovaca zbog nekog praznika. Dok bi gazda razgovarao sa kupcima iz grada koji su čekali da dobiju očišćeno meso spremno za pečenje, Kaluša bi se iza kuće služila crvenom bojom i obeležavala sve voljne ovce i jaganjce koje bi predveče ubacivala u stado čika Stefana. One ovce koje nisu htele, su uglavnom gunđale, mada i neke od njih bi nakon par dana i same došle da dobiju umetničku oznaku i izbegnu kasapljene. Psi su, očigledno, prećutno odobravali njene akcije, jer se nisu mešali, niti izdajnički lajali kada bi neka ovca prelazila u novo stado. Kaluša nije znala pravi razlog njihovog neutralnog stava. Pitala se da li je zato što će tako imati manje posla oko ovaca ili bi možda i oni želeli da se prebace u drugo stado.

Mesec avgust je bio pri kraju. Stefanov sin više nije prolazio pored njihove štale. Svakako, i da je prolazio, Kaluša skoro ni da nije imala koga da prebaci jer je njihovo stado brojalo svega desetak smežuranih ovaca koje su i onako smatrale da, bilo ovde, bilo tamo negde drugde, nije značajna razlika i ne vredi izlagati se trudu i riziku. Pri tome, pričale su one, ovde mogu da rade šta žele, idu gde hoće, a u tom drugom stadu bi morale da ustaju rano, šetaju dugo i prate naređenja. Nije to za njih. “Verovatno i nije!” slagala se Kaluša.

Samo joj je bilo žao što nije i sama otišla, ali već je bilo kasno. Jedini među njima koji je bio koliko toliko razuman i koji bi mogao da joj pomogne prilikom markiranja bio je stari ovan. On je, nažalost, pre koji dan bio odnesen od jednog kupca. Kao što je primetio i čoban, tolikom malo stadu i ne treba ovan. Kaluša se prepustila bleji stada i pokušala da ne razmišlja previše o budućnosti, nego da dočeka svoj kraj poput prave ovce - ne razmišljajući ništa i ne nadajući se ničemu.

2. DEO: POVRATAK

EPILOG

Početkom septembra, jednog ranog prepodnevna Kaluša je ugledala mali prašnjavi automobil kako se sporo penje na njihovo brdo. Pokušala je da pogodi koju ovcu će danas odneti kupac.

Auto je stao i umesto kupca iz auta je izašao zabrinuti mladić. Kaluša je stala sa preživanjem upravo pojedene trave i pažljivo se zagledala u poznatu figuru mladog muškarca koji se približavao. Nije moguće! Pa to je Sale!! Srce joj je srećno zaigralo. Sale se tužno zagledao u presušeno blato ispred kuće. Rukom je pokušao da podigne oborenu ogradu, pa je samo odustao. Nije ni ušao u štalu, već je razočarano i sumorno u tišini posmatrao prizor pred sobom. Odjednom je Kalušu obuzela strašna sramota i stid. Ona je bila ta koja je ispraznila štalu. Nije smela da se približi svom Saletu. Kako da mu izađe na oči. Šta da mu kaže?!

Sale je ušao u kuću. Unutra je bilo neobično tiho. Kaluša se pitala šta se dešava. Čudila se zašto se njih dvoje ponovo ne svađaju. O čemu sada pričaju?!

Sporo je prolazilo vreme.

Konačno je Sale izašao i krenuo da sređuje čudno i zapušteno vozilo u dvorištu. Uzalud je pokušavao da ga upali. Kaluša se polako udaljila i ostala da leži u štali do kraja dana.

Naredni dan Sale je svašta sređivao po dvorištu. Krpio je rupe po krovu menjao polomljena okna na prozoru. Takođe je ispraznio ambar sa hranom i negde je odneo. Skupio je i preostale kokoške i njih odneo u nepoznatom pravcu. Kaluša je osećala da se definitivno nešto dešava, ali nije bila sigurna da li je će biti dobro ili loše. Saletov otac se nije ni pojavljivao. I psi su nestali.

Skoro je sve bilo ispražnjeno i pozatvarano po kući i po pomoćnim prostorijama, kada je Kaluša u daljini primetila kako neka devojka, pomalo čupava od vetra, ljuljajući se na svojim štiklama, penje po kamenitom putu vučeći iza sebe mali kofer na točkićima. Preko ramena joj je landarala mala roze torbica. Ta devojka joj je bila tako neobična “Poput Saleta kada sam ga videla po prvi put! Nije odavde.” Pomisli Kaluša.

Devojka se zadihano zaustavila na par metara od vozila koje je Sale uzaludno ponovo pokušavao da upali. Oko njega na sve strane su bili razbacani razni alate, posuda sa uljem i par masnih i prljavih krpa.

“Dobar dan!” reče devojka.

Kalušino srce je stalo za trenutak. Nema šanse! Ovo je Anastasijin glas!

Sale se izvirio iza mašine. Videvši zadihanu devojku odmah mu se na licu razvukao onaj razigrani, šaljivi mladalački osmeh koji je očaravao Kalušu. Sale je smeškajući se odmerio mladu devojku od glave do pete i onda još jednom. Kao da nije verovao svojim očima. Gledao je neko vreme tako začuđeno, skoro podrugljivo, njeno slabašno, nežno telo obučeno u lepršavu haljinicu na cvetiće i u prašnjavim rasklimanim štiklicama. Njena talasasta tamno braon, skoro crna, raspuštena kosa je letela na sve strane, a devojka je očajnički pokušavala jednom rukom da je sakupi, a drugom da održi razigranu haljinicu od naleta vrućeg vetra. Sale je obrisao svoje prljave ruke u još prljaviji peškir, ustao sa improvizovane stolice koja je bila u stvari kante okrenuta naopačke i opet od glave do pete još jednom odmerio neobičnu devojku.

“Mala, ti si nešto zalutala! Korzo je u suprotnom pravcu.” rekao joj je dok je pokušavao da ne krene naglas da se smeje.

Oči devojke su se čudno zacaklile. Poznati miris je dopreo do Kalušine njuške. Ovo je definitivno Anastasija! Kaluša se baš onako kao što je to znala da uradi kao mala, zajurila i skoro bacila u naručje zbunjene i preplašene devojke.

Sale je pokušao da zaustavi ovaj naboj ljubavi, ali je bilo prekasno.

Kaluša je nežno lizala meke ruke svoje Anastasije, a Anastasija je skoro klečeći na zemlji ljubila i grlila prljavu Kalušu.

“Kalušice, draga moja drugarice! Pa ti se mene sećaš! Baš si mi smršala! Kako si mi?” Sale je iskoračio korak nazad i zabezeknuto gledao neobičnu pojavu. “Vas dve se znate?! Drugarice?!” konačno je pustio na slobodu svoj jedva zadržani smeh.

“Pa da znate… i ličite!”

Anastasija se trgla i odmah posramljeno ustala sa zemlje otresajući svoju haljinicu.

“Dobar dan!” rekla je svojim, za njeno maleno telo neobično tvrdim, pomalo strogim “profesorskim” glasom.

Sale se odmah uozbiljio.

“Dobar dan! Odakle se vas dve znate?” Upita je ozbiljno Sale pokazujući prstom na Kalušu.

“Zovem se Anastasija” pružila je ruku Anastasija gledajući ga pravo u oči.

Pre nego što je Anastasija stigla da prihvatiti njegovu pruženu prljavu ruku predomišljajući se, on ju je povukao natrag.

“Izvini. Sav sam prljav od ulja. Popravljam traktor.” Rekao nekako ispitivačkim i izazivačkim glasom Sale, kao da je hteo da vidi kako će reagovati.

“I ja sam sva prljava. Nije problem!” rekla je nekako pobednički Anastasija i dalje je držala ispruženu ruku.

Sale se nasmejao i veselo uhvatio njenu nežnu malu ruku i lagano razdrmao “Sale. Drago mi je. Odakle se vas dve poznajete?” ponovio je svoje pitanje.

“Pa… duga je to priča.” neodlučno je krenula Anastasija. “Ukratko, ja sam ta koja vama ju je poslala.”

“Jel?” zamišljeno reče Sale dok je prao ruke “Mislio sam da je ona došla sa ovcama iz subvencije. Ti radiš za njih? Nisam znao da Kaluša ima toliko zgodnu drugaricu.” šaljivo se nabacivao Sale.

Anastasija se kulturno nasmejala i rekla: “Možda je malo čudno, ali ja sam došla da vidim kako je.”

Sale se pomalo uplašeno trgao i ozbiljno rekao: “Nisu mi rekli da ćete iz udruženja dolaziti u inspekciju da proveravate ovce.”

Na njegovo ogromno olakšanje Anastasija je demantovala: “A, ne, ja ne radim za njih. Oni su samo pomogli da nađem dom za moju Kalušicu, jer sam morala otputovati i nisam znala šta da radim sa njom.”

Anastasija je ponovo čučnula do Kaluše i nežno krenula da je mazi i priča: “Kalušice stvarno izvini što sam te tako ostavila i otišla. Da li si ljuta na mene?”

Kaluša nije znala koji je tačan odgovor na ovo pitanje. Nikako nije mogla da se ljutiti jer je ipak Anastasija došla da je poseti. Pri tome, Kaluša je bila svesna da je zapravo njihov rastanak omogućio da se danas Sale i Anastasija upoznaju. Kako se Kaluši činilo, njih dvoje su bili skrojeni jedno za drugo. „Samo što oni to još ne znaju“ pomislila u sebe Kaluša i zaskakutala. Anastasija se zvonko smejala i radovala Kalušinoj živosti.

Sale je stajao sa strane i začuđeno posmatrao ovu “gradsku” devojku, kako je on nju video, kako grli, priča i igra se sa ovom prljavom i blatnjavom ovcom. Šaljivo se ubacio u razgovor: “A ja sam mislio da sam ja čudan što stalno pričam sa životinjama!”

“Zašto bi to bilo čudno?!” iznenađeno je odgovorila Anastasija i ponovo ustala. “Bude čudno samo ako ti one krenu odgovarati!” i šaljivo mu namignu.

Oboje su se glasno nasmejali i zagledali jedan drugog pravo u oči. Kaluša se pitala da li je ovo dobar znak.

“I?” prekinuo je Sale nelagodnu tišinu “Kako mogu da ti pomognem? Koga tražiš?”

“Pa, ja sam ozbiljno došla da vidim Kalušu. Toliko sam se grizla što sam je tako iznenada ostavila i poslala na nepoznato mesto, ali stvarno nisam mogla i sama doći i smestiti je. Sada su mi se završile obaveze na fakultetu i tako sam ugrabila priliku da dođem da je vidim. Dobro da sam je našla.”

“Da, dobro je da si je našla!” zamišljeno je odgovorio Sale i nastavio:

“Znaš, danas je odvodim.”

“Gde?” uplašeno je upitala Anastasija

“Kod čika Stefana.” odgovorio je Sale i za trenutak zaćutao, kao da je razmišljao da li sme da joj oda neku tajnu.

Anastasija ga je upitno gledala i čekala da nastavi.

“Pa, duga je to priča.” mahnuo je rukom Sale

“Imam ja vremena do kraja septembra. Pričaj!” reče Anastasija polu ozbiljno, polu šaljivo.

Sale se samo nasmejao i upitao:

“Jel? Ostaješ ovde do septembra?! A gde ćeš spavati?”

“Ne znam. Još nisam pronašla smeštaj. U selu nemaju hotel.”

Sale se glasno nasmejao: ”Pa da, možeš zamisliti! Nemaju ni Spa centar, ni teretanu!

Katastrofa!”

Anastasija ga je strogim pogledom prekinula, pa se istog trenutka uozbiljio. Ponudio joj je svoju kantu za stolicu, izneo domaći sok od malina i još jednu kantu, seo pored nje i krenuo sa pričom:

“Malo je to šašava priča, ali evo, pričam. Ovo je kuća mojih roditelja, tačnije mog oca. On se brine za stado. Bar je trebao da se brine za stado. Stado sam dobio preko subvencije. Ja studiram i završavam sa studijama tek sledeće godine. Jeste, mator sam za studije, kasnije sam upisao” pričao je u jednom dahu, bez prekidanja, gledajući u zemlji kao da je pričao sam sa sobom.

Anastasija je sa pogledom punog razumijevana pažljivo slušala i nije ga prekidala.

“Ja sam došao u proleće da posetim ćaleta i da vidim stado. Tada sam i uvideo da nije dobro, i da pije, ali nisam znao šta sa njim da radim, a uostalom, razumem ga donekle jer mi je majka prošle godine preminula, a on ju je jako voleo. Mada sam se ja nadao da će se on oporaviti, urazumiti i prestati da pije, ako ne zbog sebe, onda barem zbog mene. Još onda se stado znatno smanjilo. Pomogao sam šta sam mogao, sredio štale, ali sam ubrzo morao da se vratim u grad.” Sale je na kratko podigao pogled kao da proveri da li sme da nastavi. Ponovo je spustio pogled i nekako posramljeno napravio podužu pauzu.

Anastasija je samo ćutala, a oči su joj se zacaklile, onda ga je neočekivano i za nju samu, nežno uhvatila za ruku i upitala: “Kako ti je otac? Gde je sada?”

Sale, iznenađen dodirom je živnuo, podigao pogled, mahnuo rukom, ustao i pokazao prema kući: “Ma, dobro je on. U stvari ne znam da li je dobro. Čika Stefan, komšija, me je prošle nedelje pozvao da mi kaže…” ponovo je zaćutao i krenuo nemirno da se šećka napred nazad.

Anastasija ga je sa interesovanjem pratila. Sale je odjednom počeo da se nervozno smeška

“Pa, zamisli, rekao mi je da moj ćale sam obeležava naše ovce kao da su ovce od čika Stefana i da ih šalje u njegovo stado!” Dok je izgovarao te reči i mahao rukama mogla se čuti i videti Saletova neverica i čuđenje. “Ni sam ne mogu da razumem kako je to moguće! Došao sam odmah, čim mi se završio ispitni rok da ispitam stvar. Ćale poriče, tvrdi da on tako nešto nikad ne bi uradio, da je čika Stefan sam markirao naše ovce i uzimao kod sebe u stado, mada ja u to živo sumnjam, jer poznajem čoveka. On je veoma pošten i tako nešto nikad ne bi uradio. Uostalom, i da jeste, onda me sigurno ne bi zvao da dođem da vidim šta je sa mojim ocem, zar ne?” odjednom je zastao i pogledao Anastasiju pravo u oči.

“Izvini. Ne znam ni zašto ti pričam sve ovo!”

“Uredu je.” rekla je Anastasija zamišljeno. “I šta ćeš sada da radiš?”

“Ni sam ne znam! Čika Stefan mi je ponudio da mu odnesem i preostali deo ovaca kod njega da ih on čuva do sledećeg leta kada završim sa studijama i kad se vratim.”

“A šta ćeš sa ocem?” upita Anastasija.

Sale je neko vreme ćutao, a onda rekao: “Našao sam jednu kliniku u Beogradu, za odvikavanje od alkohola. Sve sam sredio. Sada samo trebam da ga nagovorim da ode da se leči.”

Anastasija je zamišljeno ćutala i mazila Kalušu koja je sedela u njenom naručju. Odjednom je primetila po Kalušinim prednjim nogama, pri samom kraju runa, na početku kopita, tragove crvene boje. Sale se takođe zagledao u Anastasijine ruke i skoro u istom trenutku primetio trag na Kaluši. Odmah se približio i čučnuo ispred Anastasije i zatražio po Kalušinom telu postojanje rane. “Nije povređena! Ali odakle onda ova crvena boja?” zabrinuto je rekao Sale i oboje je pogledaše pravo u oči kao da su čekali odgovor. Kaluša ih je samo gledala nevinašce. Onda su pogledali jedan drugog i u glas krenuli da se smeju.

“Ma daaaj! Nije moguće!” rekao je Sale.

“Kojom bojom su obeležavane Stefanove ovce?” upitala ga Anastasija

“Krvlju! Ali oznaka je na vratu, ne na nozi” odgovorio je Sale.

“Kalušice, draga, zašto su ti kopita umazana krvlju?” upita je nežno Anastasija.

“Zini da ti kaže” odgovorio je Sale i ustao.

“Šalu na stranu, ja sam nju učila da slika.” ozbiljno je rekla Anastasija

“Mogu zamisliti! Da li je već imala samostalnu izložbu?” Podrugljivo je krenuo Sale da se naglas smeje. Pošto se ovog puta Anastasija nije smejala sa njim, Sale se uozbiljio i rekao:

“Dosta nas dvoje razvijamo teorije zavere. Imam posla šta da radim.” i okrenuo se prema traktoru. “Obećao sam čika Stefanu da ću ih danas odvesti kod njega. Moram da krenem da me ne bi čovek čekao. Ima on i svoja posla!”

“Mogu da dođem sa tobom?” upita ga Anastasija sa detinjastim kezom od uveta do uveta.

Sale se zaustavio i ponovo je odmerio od glave do pete. “U ovim štiklama?!”

Anastasija je postiđeno spustila pogled na svoje prašnjave noge, pocepane najlon čarape i polupane štikle potonule u zemlji. “Nisam ponela druge cipele, a možda sam trebala. Nikad nisam bila na ovakvim područjima, pa sam malo nespremna.” braneći se odgovori Anastasija.

“Ma sasvim si OK. Sačekaj, sad ću ti doneti patike i čarape.” prekinuo ju je Sale i brzo ušao u kucu. Vratio se sa poprilično očuvanim ženskim patikama i novim parom čarapa u ruci.

“Koji broj nosiš?”

“37” odgovorila je Anastasija.

“Zamisli i ove su 37. Koja slučajnost!” ushićeno je odgovorio Sale i pružio joj patike.

Anastasija je skinula pokidane najlon čarape i navukla pamučne, a onda obula i patike. Za to vreme se Sale uputio prema traktorskoj prikolici i krenuo da namešta daske po kojima su trebale da se popunu ovce. Anastasija je potrčala za njim, a Kaluša za Anastasijom.

“A gde ćemo ja i Kaluša da sedimo?” znatiželjno je upitala Anastasija

Sale je stao i zamislio se. Njih dve, jedna pored druge, su ga gledale pravo u oči i čekale odgovor. Gledao je jednu pa drugu, pa se onda nasmejao i rekao: “Ne mogu da vas strpam kod ostalih ovaca, zar ne?” Otišao je napred, otvorio traktorska vrata i Anastasija i Kaluša su po prvi put u svom životu uživo videle kako ta čudna mašina izgleda iznutra.

“Ovde ima samo jedno sedište, a nas je troje” razočarano je zaključila Anastasija.

Sale je za trenutak stao, onda se nasmejao, sagnuo se i sa zemlje uzeo kantu koja je do malo pre koristio kao stolicu. Ubacio ju je u mali prostor između vozačkog sedišta i ogromnog točka. “Evo, sedećeš pored mene”

“Ali ovde nema pojas! Kako ću se vezati? A i gde će sedeti Kaluša?” pobunila se Anastasija

“Ma vezaću ja tebe, samo reci gde” Šaljivo je namignuo Sale, ali brzo se uozbiljio jer ga je Anastasijiin strogi pogled presekao. “Jel si ti prerušeni saobraćajac pa hoćeš da mi napišeš kaznu? Šta?” sa dosadom je upitao Sale

“Ne, pravnik!” brzo i pomalo uvređeno odgovori Anastasija

Sale se krenuo smejati “Molim?! Tužićeš me?! Jel?”

Anastasija se nasmejala i mekšim, pomalo razmaženim glasom odgovorila “Ma ne, htela sam da se vozam sa Kalušom u krilu. Još samo malo da provedem vremena sa njom.”

Sale je teatralno podigao obe ruke u vazduh kao da se predaje “Dobro, dobro! Idemo autom, a ovce ću voziti kasnije!” zalupio je vrata od traktora i krenuo prema svom autu.

Nakon par minuta Kaluša je u krilu Anastasije sedela na prednjem sedištu, a Sale je sporo vozio auto.

“I šta sada?! Ti vezana a Kaluša ostade bez pojasa! C c c”, šaljivo dobaci Sale.

Anastasija je ignorisala podrugljivu opasku i upitala

“Šta studiraš?”

“Za veterinara. Ti pravnik?”

“Ja sam završila pravo. Sada predajem na fakultetu.”

“Jel?! Vidi ti. Reci ti meni otkud profesor prava u društvu Kaluše?”

Kaluša mu je odmah uputila zbunjeni pogled. Anastasija se nasmejala i rekla:

“Ne vređaj moju pametnu Kalušicu! Ona je moja najbolja drugarica!”

Sale ju je strogo pogledao i ozbiljnim glasom rekao: “Imam ja vremena do kraj septembra. Pričaj!”

Anastasija je ćutala neko vreme, a onda krenula: “Malo je to šašava priča, ali evo, pričam. Moja svekrva, u stvari nije mi to svekrva, nikad nije ni postala, a trebala je biti, uglavnom, moja nesuđena svekrva je veterinar… Bila je veterinar”

“Čekaj, ništa ne razumem: Udata si?” prekinu je Sale

“Nisam, trebala sam biti. Duga je to priča.” Odmahnula je rukom Anastasija ne želeći da priča.

“Imamo mi vremena. Pričaj.” Zainsistirao Sale sa pomalo strogim glasom.

“Dobro, onda moram od samog početka, ali te upozoravam da je ova moja priča poput španske serije!”

“Neka, ja sam voleo da gledam Ljovisnu” ohrabrio ju je Sale

“Ovako… Kada sam imala 17 godina u domu za decu u kojem sam živela, izbio je požar.”

Sale ju je samo na trenutak iznenađeno pogledao, ali ubrzo je skrenuo pogled na put.

“Jeste, odrasla sam u domu za decu bez roditelja.” Potvrdi Anastasija njegovo neizgovoreno pitanje. “Jednog dana je tamo izbio požar i jedan od vatrogasaca je bio Predrag, on je tada imao 25 godina. Tako smo se nas dvoje upoznali, pa smo se neko vreme družili, dopisivali, viđali, ali nije bilo ništa između nas, nego onako…prijateljski. Ja sam još bila dete. Znaš, onda kada sam napunila 18 i završila školu, trebala sam da napustim dom, pa sam bila skroz zbunjena šta da radim sa svom životom i onda me je on ohrabrio da upišem fakultet i tako ja sam konkurisala na pravnom i primili su me. Kad sam završila studije, nas dvoje smo se smuvali i ozbiljnije krenuli da izlazimo. Sve vreme mi je bio velika podrška. Ohrabrivao me je da napredujem. Tako je meni došla i želja da upišem i master i doktorske studije. On je želeo da se mi uzmemo Ja sam oklevala. On je hteo da se preselim kod njega u stan, a ja sam i to odbijala. On me strpljivo čekao” suze su krenule da se liju niz njeno lice, ali ih je ubrzo izbrisala.

“Uglavnom, on je poginuo u jednom požaru. Tako sam ja krenula da se malo više družim sa njegovom mamom jer me je ona pozvala da živim u njegovom stanu, jer je on bio sin jedinac. Sve u svemu, ona je bila veterinar i ona porodila je Kalušinu mamu, koja je rodila tri jagnjeta. Ali pošto je Kaluša bila treće jagnje i bila je veoma slabašna, gazda od te ovce je hteo da izbaci Kalušu, pa ju je Eva uzela kod sebe i krenula da se brine za nju. Ubrzo nakon toga, Evi su pronašli rak i ona je za manje od mesec dana preminula pa sam ja na neko vreme preuzela brigu oko Kaluše… sve dok nisam dobila ponudu da radim na fakultetu u Beogradu, kada sam i odlučila da Kalušu pošaljem negde. Tako sam pronašla ovo udruženje, a oni su organizovali njen transport do ovde. I to je to.”

“A odakle si?”

“Iz Niša. Tamo sam odrasla, studirala i živela, sve dok nisam otišla za Beograd.”

“A zašto si otišla? Jel nije bilo posla u Nišu.”

“Ma… imala sam ja posao. Isto sam radila na fakultetu, nego sam htela da promenim grad, da promenim život. U Nišu me sve priseća na Predraga i Evu a sada i na Kalušu.”

“I jel ti uspelo to… da pobjegneš?”

“Ovako kada me gledaš, da li misliš da mi je uspelo?! Jurim kao ludača neku ovcu po ovim brdima” odgovorila ljutito Anastasija, a suze opet su krenule niz lice.

“Nisi ti ludača. Da nisi došla nikad se nas dvoje ne bismo upoznali. Nego znaš šta mi je najzanimljivije iz cele tvoje priče?”

“Šta?” znatiželjno je upita Anastasija brišući oči.

“Kako se, molim te, usred Niša odgaja ovca?! To nas nisu učili na fakultetu.” onim njegovim šaljivim glasom upita je Sale.

“Nije to nikakva misterija!“ nasmejano odgovori Anastasija „U stanu je nosila pelene. U gradu sam je šetala kao kucu. Jedan čovek mi je za nju donosio posebnu hranu. Ljudi su joj se baš radovali. Uostalom, na Jutjubu sam gledala kako je neka devojka u Nju Jorku držala jagnje za kućnog ljubimca i šetala gradom! Ako u Nju Jorku može, zašto ne bi moglo i u Nišu?!”

“U pravu si! Sva sreća pa ti je Kaluša neobično malena ovca. Inače, znaš li da je njen soj sve ređi, upravo zato što je sitan soj i nije toliko rentabilna za stočarstvo. Mada, vidiš, sada kada razmislim… mogla bi da se iz njenog soja pokrene soj za kućne ljubimce” šaljivo je nabacio ideju Sale.

Anastasija se oduševljeno nadovezala: “Isto to je rekla i Eva. Čak smo nas dve napisale projekat za stimulisanje i promociju farmerstva i jedan od programa bi bio upravo pokretanje soja koji bi bio manji i pogodniji za kućni uzgoj poput pasa, kako bi što više dece došlo u kontakt sa ovcama i eventualno jednog dana poželelo da žive na selu i da se bave poljoprivredom i stočarstvom. Znaš li da je u Americi već pokrenut jedan takav projekat? Ja sam čak pripremila i pravnu osnovu za jedan takav poduhvat.”

Sale je u međuvremenu zaustavio auto sa strane puta i netremice je posmatrao, onda je ni od kuda rekao: “Odmah te ženim!”.

Anastasija je iznenađeno prekinula svoju uzbuđenu prezentaciju projekta. Nije bila sigurna da li je dobro čula šta je on upravo rekao. Netremice su se neko vreme gledali. Onda je ona skrenula pogled i nastavila da priča kao da ništa nije čula: “Jedino što je Eva ubrzo preminula i sve se nekako zaustavilo bez nje. Ali dok sam bila u Beogradu, odlučila sam da ću se vratiti u Niš, prodati jedan od apartmana koji mi je Eva ostavila u nasleđe i sama pokrenuti ovaj projekat. Naći ću valjda saradnike, zar ne?”

Oboje su ćutali neko vreme i gledali put ispred. U tišini su duboko razmišljali. Kaluša je mirno spavala u Anastasijinom naručju. Nakon par minuti, Sale je upalio auto i krenuo. Iznenada je počeo da priča:

“Da li ti znaš koja je statistička verovatnoća da se ti i ja sretnemo?! Koja je verovatnoća da Kaluša upadne tačno u moje stado? Da uopšte preživi do sada? Uostalom, pitam se kako zbilja te Kaluša prepoznala?! Ovce gube pamćenje nakon godinu, max dve. Da si došla sljedeće godine, možda te ona ne bi ni prepoznala?! A u međuvremenu, možda bi i ti našla nekog Beograđanina i zaboravila je. Možeš zamisliti koja je ovo sudbina?! Pojavila si se dan pre nego što ću otići! I to što su ti patike moje majke potaman! Koja je to slučajnost?!”

“Znam.“ Zamišljeno je odgovorila Anastasija „Sve se dešava nekako previše brzo i neočekivano. Mada, čitav moji život je tako prošao - u nizu čudnog spleta slučajnosti - i sretnih i tužnih. Ja inače nisam bila sigurna da li uopšte treba da dolazim ovamo. U zadnji čas sam promenila odluku. Imala sam kupljenu kartu za Niš, ali umesto da krenem prema Nišu da se lepo vratim kući za letnji raspust, ja sam direktno sa Beogradske stanice krenula ovamo. Zato sam i tako neprikladno odevena.”

“Ma, super si.“ Reče Sale šaljivo povrativši svoj ležerni glas „Šta ti fali? Kada bi bake sa sela videle tako sređenu i zgodnu gradsku devojku?! Hajde da ostavimo Kalušu kod čike Stefana i da te vodim na ručak. Evo stigli smo.”

Kaluša, Sale i Anastasija su izašli iz auta i ušli u imanje čika Stefana. Kaluša je sve budno posmatrala. Sviđao joj se novi dom. Sviđao joj se i taj čudni splet slučajnosti koji ju je doveo ovde.

Dok su je ostavljali u novu štalu i na brzinu pozdravili, Kaluša je dočula sljedeći razgovor između Saleta i Anastasije:

“Verovatno ćeš se opet smejati, ali moraš da znaš da sam ja vegetarijanac.” rekla je Anastasija.

“Molim?! Šta si ti? Da li je to nešto ozbiljno? Jel se od toga umire?” sa teatralnom iznenađenjem i brigom u glasu upitao je Sale.

“Vegetarijanac – oni što ne jedu meso! Ništa ti ne brini, živeću ja sto godina.” smejući se, objasnila mu Anastasija.

Onako ogroman Sale je stao tačno ispred njenog slabašnog i sitnog tela. Gledao je neko vreme odozgo, strogo, onda krenuo da se i on smeje.

“Ma znam šta je vegetarijanac! Šalim se malo sa tobom, ne zameraj.“ Onda je opet krenuo „Tako si mi simpatična i neobična devojka. I šta onda jedeš ako ne jedeš meso?”

“Sve osim mesa.”

“Dobro. Vodim te na ćevape u kafanu kod Smiljke. Za mene ćevape, za tebe pomfrit i salatu, može? Da se nisi slučajno usudila spomenuti njima da si vegetarijanac. Izbacili bi nas oboje. Čuješ li me? Naruči ćemo dve porcije ćevapa, da ne budemo sumnjivi, a ja ću se žrtvovati i obe pojesti.” rekao je u svom stilu Sale i uhvatio Anastasiju za ruku. Ona se nežno naslonila na njega i srećno nasmejala.

***

Kalušino srce je bilo puno radosti. Jeste da su Sale i Anastasija otišli, ali Kaluša je bila sigurna da će ih uskoro ponovo videti zajedno. Kao što je stalno sebi ponavljala - sve je došlo na svoje.

“Nego”, reče Kaluša sama sebi: “Kreni pametna glavice da razmišljaš kako da uvedemo ovde redovne šetnje napolje umesto konstantnog stajanja u štali zbog đubriva. Kako da postignemo to da i vuk bude sit i jagnje celo?” pričala je sama sebi dok se upoznavala sa svojim novim ukućanima i pozdravljala stara poznata lica. Videvši male razigrane jaganjce kako jurcaju tamo vamo, u sebi je rekla: “A, umalo da zaboravim, jer polako starim: Što pre moram pokrenuti i školu za jaganjce. Osnovni predmeti bi obavezno morali biti Istorija, književnost i pravo, kako bi od malih nogu mogli da se uspešno suočavaju sa neminovnim poteškoćama života u stadu.” zaključila je Kaluša.

I tako, danas, daleko od ljudskih naselja, usred velikih, bogatih pašnjaka, u jednom planinskom kraju, živi jedna obična karakačanska ovca iz soja pramenke po imenu Kaluša. Ono što je neobično za tu ovcu je to što je sada, kao odrasla, izabrala da razmišlja i deluje kao slobodan čovek uprkos činjenici da je samo i jedino, jedna obična ovca.

KRAJ

Bunar ideja

среда, 22. април 2020.

Životna priča jedne obične ovce

EPILOG

Нема коментара:

Постави коментар

Dilema