Život nas susreće sa određenim ljudima, a ponekad i životinja sa kojima izgradimo toliko blisko prijateljstvo, duboko emotivni odnos povezivanja i razumevanja koji nas promeni iz osnova. To su odnosi koji nas izgrade kao ličnost i neizlučni su deo nas i našeg bića. To su te neke prekretnice života, sa kojih nema povratka i više nikad nismo ono što smo bili...
A onda te ljudi ili životinje nestanu iz našeg života iznenada, neplanirano, često bez ičija krivica - napuste nas, izađu iz naš svet zauvek. U tom trenutku srce nam biva pocepano i slomljeno na hiljadu delova. Često kako bi zaustavili nepodnošljivi bol mi zaključamo naše slomljeno i izmrvljeno srce iza teških i neprobojnih zidova straha i nikad više ga ne otvorimo prema drugom biću. Tako ostanemo godinama slomljeni, u bolu i u strahu. Očajnički se borimo da ne dopustimo ikad iko još jednom da nam se približi toliko blizo kao onaj pre, niti otvori naše srce, uđe, pa čak ni zaviri. Nikako niko da zauzme svoje mesto u naš život. Sve to zbog razumljivog i opravdanog straha da nećemo podneti još jedno slamanje, još jedan bol, tugu, gorčinu, još jedno napuštanje. A nismo ni svesni da na taj način sami sebi oduzimamo ozdravljenje, transformaciju i izlečenje našeg slomljenog bića.
Ostajemo zaglavljeni u vremenu i prostoru. Život staje.
Nestaje nada i ljubav.
A bez njih sve ostalo se isparava, izmiče i gubi smisao i vrednost.
Više nismo mi - mi.
Poput zombie idemo kroz život bez da ikada više ukusimo slasti života - gladni, žedni, slomljeni i mrtvi iznutra, ali "bezbedni".
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar