Lipicaner i ja

 

Dok su ga dovodili iz daljeka je zračio nekom svom aurom - kao da ga je neka posebna svetlost ili tačnije energija obasijala. Galantno, a u isto vreme snažno je koračao sa čvrstim

tropotom na betonsku podlogu. Posmatrala sam ga netremicom, skoro bez daha. Dok su ga vezivali za ogradu kako bi mu namestili sedlo moje telo je bilo blago rečeno stegnuto i ukočeno od nekog neobjašnjivog straha. Moram napomenuti da ovo nije prvi put mog susreta s njim jer na prethodne časove jahanja drugi jahači su ga jahali i ja sam ga mesecima sretala u hodu. Ranije sam ga čak možda nekako izbegavala. U stvari nisam se nikad previše njime bavila pa možda ni primečivala jer u principu beli lipicaneri nisu moj stil konja - ja se više ložim na arapskim i evropskim braon i crnim rasama. Do tog momenta lipicanere sam doživljavala kao pomalo dosadne, ušteglane i prefinjenije za moji ukus konje. 

Tog dana, njegova snaga i energija me je u celini obuzela i prestravila. Prilikom penjanja na njega kolena su mi blago drhtala i nisam se uspela iz prve popeti. I ne, nisam tek početnik u jahanju i nije mi prvi ili drugi konj koga jašem, pa čak ni prvi lipicaner, ne! Ipak, nešto u ovom konju je u meni ulivalo neku vrstu straha ili možda pre nekog strahopoštovanja. Dok sam se nameštala na njega tačno sam osećala snagu i toplotu njegovog masivnog tela koje je pulsiralo. Osećala sam se kao mala preplašena devojčica u zagrljaju ogromnog nepoznatog đina. 

Čas je krenuo. Ja sam sve dobro izvežbane i naučenje radnje obavljala ukočeno i utegnuto. Energija konja je bila snažna i moćna, skoro zastrašujuća. Nisam je  mogla ovladati mojom, a sa druge strane nisam se ni mogla prepustiti - da njegova energija oblada mene. Ceo čas je protekao kao u nekom snu. Kada se završio bila sam nekako zbunjena, kao da sam se tek probudila, a nisam znala da li sam nešto ružno ili lepo sanjala, već samo svest da se dogodilo nešto značajno... 

Sutra dan - u nedelju, opet sam dobila istog konja. Ovog puta sam čvrsto odlučila da ću se prepustiti njegovom energijom ako već ne mogu svojom da ga ovladam. Sada prilikom penjanja sam bila opuštenija i odlučnija. Na sedlo sam dopustila da pulsiranje njegovog tela prođe kroz moje telo. Osećaj je bio fantastičan, a u isto vreme prestrašan. Tačno sam imala dojam da samo jednim pokretom on je sposoban da me izbaci sa sedla i da očajan stisak mojih kolena neće puno pomoći da me održi na njega. Njegova snaga i energija je polako obuzimala moje telo. Totalno sam se prepustila njemu. Čvrsto sam držala u ruke uzde, a on je u par navrata naglo spuštao i trzao glavu - kao da je testirao koliko sam ja ozbiljna i snažna u svoju nameru da ga obuzdam i povežem se s njim. Nakon par kruga moja energija se potpuno uskladila sa njegovom. Naša tela su se spojala u jedan pokret. Doživljaj je bio fenomenalan. Šetali smo - običan hod, a moje telo se njihalo u ritmu njegovog tela. I dalje sam osećala njegovu preplavljajuću snagu i energiju, i dalje sam se osećala kao mala neiskusna devojčica, ali razlika je bila ta što više se nisam toliko plašila. Fasciniralo me kako na najmanji pokret dizgin mojih ruku i stezaj mojih nogu konj je poslušno pratio moje komande i bezprigovora radio sve što bi mu zadala. Svest da upravljam tako moćnom i energičnom životinjom mi je dala poseban doživljaj sopstvene moći. Onda smo prepustili u kas. Tačno sam osetila u stomaku leptiriči - onaj osećaj poleta kada velikom brzinom autom prelazis preko blago udubljenje ili kada izleće avion.... Mislim da sam se u tom trenutku zaljubila. Naravno ne u konja, jer ko normalan se zaljubi u konja, pa bilo to i belog lipicanera, već zaljubila sam se u taj osećaj poleta poverenja i osećaja povezanosti s drugom biću. Tela su nam u potpunom sinhronu prepuštala niz stazu. On je poslušno pratio moje komande, a u isto vreme i nekako snažno pazio na mene. Neopisiv osećaj povezanosti i poverenja. Slobodno mogu reci da doživljaj za mene bar u tom trenutku je graničio sa ekstazom prepuštanja prilikom orgazma za vreme seksa.. dobro, slažem se, dobar seks, tačnije orgazam je ipak bolji, ali ovaj osećaj graniči s njim i ne može da se opiše rečima....

Prošlo je dva dana od ovog iskustva. Ja i dalje razmišljam o njemu. Često uhvatim sebe kako maštarim da šetam i/ili prepuštam s njim kroz šumsku stazu obasjanu zalaskom sunca... Stalno mi je u mislima. Tačnije, maštarim ne o njemu, već o tom osećaju. Preispitujem se šta tačno me toliko potaklo u ovom odnosu. Pa stvarno! On je ipak samo jedan običan konj koga sam jahala dva puta u životu, ne?! Zašto sam se toliko povezala s njim? Šta za mene tačno simboliše-reprezentira? Pomalo se i bojim. Šta ako na sledeći čas s njim ne doživim više ovaj osećaj? Da li sam samo umislila osećaj i doživljaj? Da li je konj takođe osetio moj senzibilitet prema njemu? (svašta od mene, zaista!) 

i možda za meni najbitnije pitanje: Da li ću ikada ponovo doživeti ovakvo povezivanje i prepuštanje? Da li samo s ovim konjem mogu se na ovaj način povezati ili sa bilo koje drugo biće? Na koji način?