Ples kao terapija

 

Niti kao dete, ni u svojim mlađim danima nisam plesala niti odlazila po klubovima. Kao da mi je telo bilo potpuno blokirano za opustene pokrete uz ritam iako sam godinama išla u muzičku školu, a i dan danas sviram i redovno slušam muziku. Od neko vreme aktivno plešem kao vid telesne psihoterapije za otključavanje blokada u telu usled trauma iz detinjstva. I mogu reći da poprilično sam počela da uživam u plesu. Gledam svake (ili bar se trudim da bude svake) večeri pre spavanje da đuskam uz omiljenu muziku 10-15 min (naravno uz slušalice da ne ometam komšije i ukucani). Vikendom se trudim kad mi vreme dozvoljava da izađem u klub i da se maksimalno "isplešem". Često koristim priliku kad putujem negde za vikend da posetim neki za mene novi klub i pokušavam da naučim svoje telo da se maksimalno opusti uz ritam bilo koje muzike i uživa bez obzira na to da li ja privatno slušam tu muziku. 

Tako sinoć sam izašla u jedan klub u Sarajevo koji sam našla preko Instagrama i preko slika je delovalo obecavajuce. Muzika je bila predobra - DJ je puštao odlične mikseve strane muzike sa fenomenalnim ritmom i prelazima između pesama - i to baš pesme što ja slušam i što me lože za ples (šteta što taj DJ nema na internetu svoj kanal gde mogu redovno da ga pratim i slušam), ALI

Ispostavilo se da ja sam jedina koja bas pleše... Svi ostali samo nešto malo se jedva pomeraju, a većina ili čačka telefon, ili pokušava nešto da dobaci vikajuci osobi pored sebe ili gleda prazno ispred sebe... I sve to su mladi ljudi oko 20tak godina... Bilo je par matorca poput mene, ali njih da kažem i razumem - neće da se blamiraju jer u "ozbiljnim" su godinama za ples. Ok, kapiram, ali "deca"?! 

No, ja sam u principu tip koji previše se ne obazire ko šta misli/kaže/radi već isključivo se vodim svojim potrebama/mislima/osećajem pa sam plesala koliko sam mogla dok nisam se smorila od depremirajuce atmosfere i pomalo me počela neka blam. Odlučila sam da promenim klub, opet išla na Instagram i opet potražila klub koji deluje "popularno" ovog puta sa domaćom - srpskom muzikom. Ja u principu ne slušam srpski pop folk - nekako tekstove pesama su mi kriminalni pa se samo iznova i iznova "zadivim" očajnom tekstu, ali rekla sam sebi - Mani se dubokog smisla, pusti ritam da te vodi i opet đuskala i plesala iako takođe ni u ovom klubu nisu ostali nešto plesali (ovde je bilo par devojaka koje su nešto "više" plesali, tojest "pomerale"-cupkale u mesto), onda sam u treći klub, gde atmosfera je bila zadivljujuće ista iako spolja muzika je treštala- potpuna stagnacija i depresivna atmosfera. Naravno nisam dala sebi da se smorim potpuno jer ja jesam uživala u mom usamljeničkom plesu, ali dok sam se vraćala u hotel ozbiljno sam razmišljala šta je možda razlog ove apatije i statičnosti mladih ljudi u Sarajevo. U Vojvodini sam išla na više žurka gde je potpuno normalno da se ludački ili bar intenzivnije pleše u klubu, pa nekako se pitam da li rat u Bosni i ta neka generacijska trauma je zaključala tela mladih generacija ili možda je to neki novi trend da se u club ne pleše već club sluzi kao mesto okupljanja i neke socijalizacije - pa makar i preko telefona... Kao da tokom godina se menja taj neki intenzitet plesa - kada uporedimo ritmičnost narodnog plesa naših balkanskih naroda i postepenog "umirivanje" pokreta tela tokom plesa vekova, a proporcionalno s time raste broj doživljenog stresa, anksioznosti i depresije današnjih mlađih generacija.. Da li je stvarno u pitanju neka zaključana trauma ili jednostavno moda i trend? Ili možda ja previše filozofiram jer sam neizživljena.