I šta ćemo sad?

Jel ste čuli za ovaj vic:

Zaustavlja saobraćajac crnog džipa, stranih tablica, zatamnjenih stakala. Pre nego što predstavnik zakona bilo šta stigne da kaže, prednje staklo se spušta tek toliko da proviri nakinđurena zlatnim lančićima i prstenje ruka koja drži novčanicu od 50€.

Pitanje

Sudbina li ovo be ili slučajnost?
Dal' neka tvoja igra ili stvarnost?
Moja ludost ili prava bizarnost?
Suprutnost ili komplementarnost?

Da ustanem i nešto kažem ili da sedim i da ćutim?
Da li vredi da se radujem ili valja da se ljutim?
Reci ti meni šta ja da radim -
Da li uopšte ima smisla da išta s tobom gradim?

Istina li je ovo sve ili neslana šala?
Prihvatiti posve ili "Neka, hvala!"?
Da verujem na to što kažeš ili da sumnjam?
Jel sada sanjam ili još samo kunjam?

Molim te da me naučiš -
Šta imaš da mi preporučiš?

I opet pitam: Sudbina li ovo be ili slučajnost?

I tako mogu u nedogled - iz krajnosti u krajnost.

Ja sam Vas zapamtila

Užurbana, pomalo čupava i prljava, u crno-plavoj haljini uz telo sa rukavima malo ispod lakta, crne helanke, naravno i crni pojas sa zlatnom srcastom kopčanjem. Popisujem kutije, zaokružujem na fakturi, prebacujem, ubacujem i ređam robu u putničkom automobilu parkiran uporedno na rampu za kamione na velikom međunarodnom skladišnoj bazi u Sofiji. Trapavo koristim improviziranu merdevinu od drvene palete. Iz prethodnih negativnih iskustva sam se poučila i ovog puta sam obula ravne čizme umesto uobičajenih štikla. Previše sam usredsređena na ceo proces plus ne stignem do vazduha od pentranja gore dole, pa nemam vremena ni da pogledam šta se dešava oko mene, a skladište je po običaju prepunjeno automobilima, kombijima, kamionima, klijentima i radnicima.

Iz mog radnog fitnes treninga me izvlači glasni pozdrav očigledno upućen meni: "Dobar dan". 

Stajem, pomalo iznenađena, okrećem se i ispred sebe vidim nasmejanu ženu srednjih godina, plavom kovrđavom kosom u društvo par drugih osoba, obučene u jednakoj radnoj uniformi. Bezuspešno pokušavam da povežem brend firme, lik žene, glas, miris, bilo šta sa bilo koje informacije iz moje prezasićene baze podataka u glavi.

Samopriznanje

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za reči grube, neoprostive.

Za uvrede,  za glupost… i za sve

Rekoh ti da me ne zanimaš,

a u stvari dah moj oduzimaš.

Rekoh ti da te ne želim, da nestaneš,

a tako čeznem da moje sve postaneš...

Rekoh ti da ti ne verujem, da me lažeš,

a bez prigovor prihvatam šta god da kažeš.

Rekoh ti da to što pišeš mrzim,
a za svaku tvoju reč ja žudim...

Sve što sam rekla - laž je.

Lažem sebe. 

Usput, pokušah slagati i tebe…

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za uvrede,  za glupost, laži…

Za to što opet kažem "Ne!"

Zao mi je. Oprosti mi... za sve.