Sastavila sam sebi pet bazičnih tačaka koje meni ukazuju da je krajnje vreme za promenu:
1. Pored te osobe sam svoja najgora verzija
Mislim da ova prva tačka obuhvata sve što imam reci na ovu temu. Po meni ovo je najbolji katalizator da li je jedna veza zdrava ili disfunkcionalna. Ukoliko dok sam u društvo svog partnera ja sam svoju najgoru verziju - iz mene izvlači sve ono najgore u mom karakteru (a kao što znamo karakter je skup misli i osećanja, a oni rezultiraju dela), to definitivno nema šta dalje da pričamo. S obzirom da se ne može očekivati da će se on ili ja promeniti jer odrasli ljudi se ne menjaju (ili bar ne lako i protiv svoje volje), jedino logično rešenje je da se razdvojimo (naravno pre toga smo iscrpili sve moguće opcije pomoći za opstanak veze). To nikako ne znači da on kao pojedinac je loša osoba (a ni ja, to se podrazumeva). To samo znači da nismo jedan za drug. Jer ista ta osoba ukoliko promeni partnera moguće je da pored te druge osobe bude svoju najbolju verziju, ili bar bolju od ove trenutne. A i opcija da ostaneš sam je meni lično prihvatljivija nego da živiš u svom najgorem izdanju godinama (čitaj ceo život) samo iz straha da ćeš ostati sam.
Ova tačka obuhvata i sve one ambicije, životne vrednosti i afiniteti koje smo se morali odreći da bi bili "funkcionalni" sa tom osobom i da bi veza opstala. Dugoročno gledano sve ove žrtve dovode do tačku 4, pogotovo ukoliko se ispuni i tačka 3 ove liste.
2. Kad bi dobila nagradno putovanje na nekoj super lokaciji ne bih volela da idem sa tom osobom jer znam da ne bih u potpunosti uživala u putovanju zbog x razloga
Jeste zvuči apsurdno, ali po meni najbolje je da upoznaš nekoga tako što putuješ sa njim - po mogućnosti u stranoj zemlji na što duži put sa što više promena transportnih sredstava i lokacija. Za vreme putovanja se dešava svega i svačega i u tim kritičnim situacijama karakter i čud čoveka se najbolje mogu opaziti. Ukoliko si dugo u nekoj vezi podrazumeva se da si već bio na ne jedno i ne dve putovanja sa tom osobom. I sada, kada si dobio to nagradno putovanje na lokaciju koju oduvek si želeo da posetiš i jedva čekaš da se upustiš u tu avanturu pun entusiazma, a u isto vreme sama pomisao da će tvoj partner doći ti spušta energiju i ozbiljno se preispituješ da li uopšte da ideš ili je ipak bolje da otkažeš poklon putovanje ili možda da ideš sa drugaricom/mamom/sestrom, po meni to je siguran pokazatelj da je vreme za promenu partnera, nikako putovanja.
3. Ne osećam reciprocitet u odnosu - dajem više nego što primam i samim time se osećam prazno. Osoba pored mene ne ume/želi da podmiri moje osnovne fiziološke potrebe za seks, mir, spokoj, finansijska stabilnost niti mi pruža emotivnu i/ili duhovnu podršku.
Da znam, odmah će neko krenuti sa teorijom da ljubav nije u dobijanju, ljubav je u davanju i da je nerealno očekivati da jedna osoba podmiri sve tvoje potrebe jer niko nije savršen itd itd. Slažem se. Ali ja sam stava (iz ličnog iskustva, tojest nije nužno tačno) da ljubav je izvor koji se mora dopunjavati spolja. Jeste treba da postoji tolerancija, razumevanje i kompromis da bi veza opstala. Mislim da se tu svi slažemo. ALI, Ne možeš godinama crpeti iz tog figurativnog izvora "ljubavi" i davati i davati i davati, a pri tome da svakim davanjem osećaš se sve više i više ispražnjeno. To za mene konkretno je znak da je pod hitno potrebna promena. Slažem se da treba pokušati razgovarati sa partnerom o ovome, a ne čekati da se izvor potpuno presuši. Slažem se da treba ići na porodičnu psihoterapiju i uz pomoć stručnjaka definisati svoje potrebe, želje i očekivanja i pronaći zajedničko rešenje. Nažalost ne uvek ovakve razgovore/savetovanja dovode do konkretnog rezultata (ako uopšte partner bude spreman da dođe sa tobom na terapiju), već često po mom iskustvu se dođe do još goreg rešenja kada oboje pravite kompromise pod sloganom da veza opstane i na kraju dođete do situacije kada ni jedan ni drugi nije dobio ono što mu je potrebno, tojest izgubio je ono što mu je važno i onda tu dolazimo do sledeće tačke - ogorčenosti.
4. Postala sam ozlojeđena/ogorčana osoba
Nedavno sam pročitala definiciju ozlojeđenosti koja je ostavila veoma dubok utisak na mene. Prema toj definiciji ozlojeđenost je "akumulirani gnev prema permamentnim gubicima. Ti gubici stvaraju tugu koja liči na depresiju."
Ukoliko si u vezi sve češće depresivan, bezvoljan i ne vidiš smisla ni u čemu, vrlo je moguće da si doživeo permamentne gubitke koje izazivaju opravdani gnev, ali zbog nekog razloga (čitaj mir u kući) nisi mogao/hteo da kanališeš. Ne kažem da partner treba da bude tvoj lični psihoterapeut i da ti rešava traume iz detinjstva ili sadašnjosti. Nikako! Za to postoje stručnjaci koji znaju svoji posao. Ali ti isti sturčnjaci ništa ne mogu da ti pomognu, ili ne u tom obimu koji bi mogli, ukoliko partner pored tebe ti ne pruža osnovnu ljudsku podršku i empatiju u procesu oporavka.
Primer 1: Ležiš u krevetu sav u suzama, a on ulazi i izlazi u spavaću sobu sviruckajući.
Primer 2: Kažeš partneru da ti nije dobro i da stvari ne funkcionišu u vezi, a on ti ponudi da ponovo kreneš na psihoterapiju i da uzimaš antidepresive (ti znaš da si to već radio zadnih deset godina i nije ti pomoglo jer bi svaki put kad bi stigao do kognitivnog saznanja da bi bilo bolje da izađeš iz veze jer te taj odnos srozava ti bi promenio psihoterapeuta).
5. Dugo stojim u auto ispred kuće skupljajući snagu da se saberem i uđem u kuću. Potreba/Očekivanje da budem nešto sto nisam kako bi opstala veza.
Ukoliko ti nije jasna ova tačka, smatraj sebe za srećnika jer nikada nisi ovo doživeo. Onaj ko zna o čemu pričam - moje saučešće. Ova tačka obuhvata sva ona očekivanja koja partner nameće direktno ili indirektno, a nisu u skladu sa mojom ličnošću, temperamentom, životnom iskustvu, karakteru itd. Ovakvo stanje godinama podrazumeva izgradnje nekih mehanizma opstanka - a ti mehanizmi uglavnom su postavljanje masaka (drugi mehanizam je izgradnja paralelnog života - tema drugog razgovora). Ukoliko ti i kući moraš (jer u javnosti neminovno "moramo") postaviti masku kako ne bi dobio napad, prozivanje, kritiku, potsmeh, komentar ili bilo koja druga tebi neprijatna situacija, to definitivno je vreme za promenu. Kuća bi trebalo da bude tvoje sigurno mesto, ne?! Ukoliko ni u kući ne nađeš mir, utehu, spokoj, prostor gde možeš biti svoje autentično ja - šta ti preostaje?!
Samoubistvo? Nije opcija ili bar ne bi trebalo da bude prva opcija.
Pronaći ljubavnika? Nije dugoročno rešenje i stvara više problema nego što rešava.
Bolje pokušati izlazak iz partnerskog odnosa jer tu je srž problema, a samim time i rešenje, ne?
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar