Juće sam imala jaaaako čudan dan.
Juče sam kupila stan u centru Novog Sada za tačno toliko novaca koji sam uspela da sakupim nakon višemesečnih pregovora, cenkanja i snalaženja i sa bankom i sa vlasnikom (naravno preko kredita, 17kv, još dvorišni, i nije bas u najsjajnijom stanju i jeste skoro svi koji su za to čuli/videli stan rekli da nisam normalna, ali ja sam sve vreme bikovski tvrdoglavo išla glavom kroz zid i istrajala u svoje). Konačno sam dobila to što sam želela. Ja taj stan sam poželela prvi put kad sam ga videla pre skoro godinu dana - još dok mu je cena bila nedostižno visoka za moje mogućnosti. I juče, nakon što sam potpisala kupoprodajni ugovor kod javnog beležnika i dobila ključeve i krenula prema auto (nakon čašćenja u kafiću sa bivšim vlasnikom, njegovom ženom i agentom prodaje) imala sam osećaj da letim od sreće i da ništa nije nemoguće i da sve je na svom mestu i da sam na pravom putu, da je Bog uz mene i čuva me i pomaže mi i da sam najsrećnija i najuspešnija žena na planeti (da, znam da preterujem)... Sva ta euforija je trajala sve dok
nisu došli potencijalni stanari koji su iskoristili moju naivnost, rasejanost i neopreznost i ukrali mi novčanik iz torbe koja je bila ostavljena otvorena na kuhinjskom stolu. Sva sreća da pre toga sam istrošila i poplaćala sve živo, pa u novčaniku je ostalo samo par hiljada, ali zato dokumenta i kartice nestali (najviše mi je zao za bugarsku ličnu kartu jer nju mogu izvaditi samo u mesto u koje sam rođena u Bugarskoj, a to je skoro 2000km udaljeno+nemam više godišnjeg odmora jer sam sve potrošila na polaganje ispita).... Baš dobro sam se isplakala. O dobijenom komentaru/prebacivanju/okrivljivanju: "Zašto sama žena izdaje stan bez prisustva muškarca?!" neću ništa komentaristai. Narednih pola dana sam provela u policijskoj stanici dajući iskaz, zvanje ambasade i objašnjavanje kako ne mogu ići do Beograd da potpišem neki zahtev za poništenje karte jer nemam novac, nemam ni kartice, već tek toliko gorivo da se vratim za Suboticu podvijenim repom... Onda sam se vratila u stan da bi ga pokazala jednoj starijoj romskoj porodici koji su me dok sam bila u policiji pozvali da su zainteresovani da iznajme stan. I sve se mi odmah dogovorili - platili oni i kiriju i depozit i potpisali ugovor, ja njima dala ključeve i onda mi stara Ciganka (ništa diskriminatorski) kaže da mi vidi u oči da nosim strašno prokletstvo od mog oca i njegovog oca (Ma nemoj! Naravno nisam joj ništa rekla, ali moji otac je bivši zatvorenik i ima poprilično bujnu delikventnu biografiju. Nismo se videli više od 15 godina, niti pričamo često. Tačnije ja ga zovem svake godine samo za njegov rođendan i novu godinu da bi mi se on ne javio dogod ga ne pozovem sa nepoznatog ili sakrivenog broja. Zanimljiva činjenica je da pre koji mesec sam se obratila navodno renomiranom psihoterapeutu u Novom Sadu sa jasnom molbom i ciljem da odradim s njim moji odnos sa ocem. Verovali ili ne, ali se terapija zavrsila tako što je terapeut nestao kraj septembra bez najave i kad sam ga zvala više puta za narednu sejansu rekao je da je u inostranstvo i nije se vise ni javio - tačno je odigrao istu situaciju/traumu/odnos koji moji otac samnom ima - totalno ignorisanje.... Pazite koja je to karma da čak osoba - navodno profesionalni psihoterapeut sa doktoratom- koju plaćam da mi "odglumi" oca i odradim s njim ono što s ocem ne mogu odraditi je uradio isto to što vlastiti otac mi radi ceo život - nestane bez najave i totalno ignoriše... ali ovo je naravno tema drugog razgovora). No, i tako meni ciganka napričala još kup stvari koji su da kažemo 50/50 tačne +/-. I onda je rekla kako će mi skinuti to prokletstvo samo da joj donesem jedno jaje... Uzimajući u obzir moje duševno i psihičko stanje (čitaj: nestabilnost) i moja generalna ludost i naivnost i sve to ukombinovano sa trenutnim očajem i radoznalošću - ja sam na to pristala... Tražila od komšinice jaje i učestvovala u vrlo čudan, ali u nekom smislu i teatralno terapeutski smislenom ritualu "otarasanja prokletstva - greha mog oca"... Sve vreme dok sam ponavljala reči koje je izgovarala stara Ciganka i radila ritual duvanja, pa trljanja, pa gazenja, pa pljuvanja po jajetu, pa pranje ruku sam razmišljala kako očigledno ta neka narodna "magija" je u isto vreme neka vrsta dramske psihoterapije i obrađivanje trauma koje se prenose generacijski... No, ritual se završio tako što je rekla da sada moram da joj nesto dam. Ja, onako naivna kakva jesam, izvadila holandski keks (koji sam bila namenila mojoj kumi koju sam trebala posetiti ali odustala zbog gore navedenih razloga). No, dam ja njoj taj keks, da mi ona kaže da mora da bude nesto "papirnato"... Izvadim ja hiljadarku (od novca koji su mi malo pre ona i njen muž platili za kiriju i depozit), dam, pozdravim se i odlazim smejući se samoj sebi i diveći se svojoj najvnosti i gluposti, a njenoj dovitljivosti i snalažljivosti. Onda išla sa drugaricom sa faksa na kafu i vratila se kući. Istuširala se i otspavala...
Danas sam neobično euforična i srećna iako sam ujutro zaboravila mobilni, pa skoro kasnila na posao. Iako i dalje nemam dokumenta i pomalo bi trebalo biti zabrinuta koga sam primila u stan, nekako u sebi naivno-optimistično osećam i verujem da će sve biti uredu i dobro čak iako i dalje nosim prokletstvo greha mojih otaca, pa i mojih samih jer sam i ja gresila i očigledno moram isplatiti taj neki greh bio to moji vlastiti ili od predaka i sasvim sam ok s time. Ja sam iznutra dobro, pa čak i srećna, i to je nešto što ne može niko mi oduzeti. Ja ništa ne mogu u vezi prokletstva uraditi (izuzimajući čudne luckaste rituale poput ovog sa jajetom) osim da sa srećom i zahvalnošću prolazim kroz poteškoća i španske drame koje često me zadese i/ili sama sebe u njima uvalim. Svesna sam da treba da uživam i stvarno i uživam u životu jer što kažu moje drugarice - ono što ja za jedan dan doživim neko ni pola života ne doživi... A to možda i jeste prokletstvo, a možda i pravi pravcati blagoslov. Samo zavisi sa koje strane medalje se gleda i koji značaj mu ja u datom trenutku pridajem....
"Za mene je najveća hrabrost biti sretan.
Vrlo je kukavički biti nesretan.
Ništa vam ne treba da budete nesretni.
Svaka kukavica to može, svaka budala.
Svatko je sposoban da bude nesretan, ali je potrebna velika hrabrost da se zaista bude sretan, jer to je uzlazni posao.
Obično ne mislimo tako, nego mislimo: Svatko želi biti sretan.
To je sasvim pogrešno.
Vrlo rijetko čovjek želi biti sretan, ma sta pričao.
Vrlo je rijetko čovjek spreman biti sretan.
Ljudi toliko ulažu u vlastitu nesreću.
Obožavaju da su nesretni.
U stvari, sretni su u svojoj nesreći.
Čovjek uistinu postaje čovjek kada prihvati cjelokupnu odgovornost za sve ono sto jest.
To je prva hrabrost, to je najveća hrabrost.
Vrlo teško ju je prihvatiti zato sto um govori: ako si odgovoran zašto to radiš?
Pa kako bi ovo izbjegli kažemo da je neko drugi odgovoran."
Osho
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar