Pišem ovaj tekst jer sam već pomalo smorena od kolega i poznanika koji često mi "zavide", pa čak se i ljute na mene i/ili šefa jer po njihovim rečima ne vide šta je to što ja konkretno radim da bi tako brzo i "preko noći" dobijem sve što poželim od poslodavca - primer: veću od njihove plate, bolje uslove rada (tipa da ne radim u subotu kad svi ostali rade, da često sam otsutna sa posla zbog ispita ili drugih privatnih obaveza, da vozim poslovni auto iako moja pozicija nije vezana za aktivna poslovna putovanja ili imam telefon sa internetom i neograničenim minutima razgovora u Srbiji i minute u inostranstvo, česte pohvale na sastancima ili bonuse i priznanja). Godinama gde god da sam radila za "platu" i za "gazdu" uvek sam imala veću platu od prosećne u Srbiji (iako početna plata bi mi bila minimalac ili malo iznad minimalca, ali za par meseci do godinu dana bi radila za platu veću od prosečne u zemlji). Sa strane gledano deluje da "preko noći" bi dobila gomilu povlastica i povišica a pri tome svi vide da posedujem gomilu mana (primer: očajno pričam srpski jezik, dugo vreme nisam imala završeni fakultet, a većina kolega su imali ili bila sam najmlađa u kolektivu i najskorije zaposlena itd). Sada kada sam već "matora", imam iskustvo u privredi preko 10 godina i jedan završeni fakultet, a drugi pri karju, razlika ili moja "prednost" je "očigledna" ili bar kolege ne iskažu svoju "ljubomoru" toliko javno i glasno kao pre, ali opet se desi da načujem kako neko u firmi komentariše kako ne razume šta tačno ja toliko radim za firmu i šefu da bi dobila sve to što dobijem jer on/ona ni ne zna šta ja tačno radim i koje je moje radno mesto a vidite on/ona se ubija od posla i rinta za gazdu preko "n" godina a nije dobio ni pola od onoga što ja dobijam "na lepe oči" "preko noći". Uglavnom nikad ne komentarišem ovakva podbacivanja, već ili se sklonim i izađem iz razgovora ili suptilno promenim temu u drugom smeru jer ako kažem to što imam da kažem na tu temu, često se pogrešno protumači i sabesednik ne razume šta želim mu preneti.
Pokušaću ovde da podelim "tajnu" mog uspeha za napredak "preko noći" u poslovnom svetu i konkretno kako udvostručiti svoju platu za manje od dve godine kod poslodavca u Srbiji. Da, moguće je, evo i kako:
1. Za početak (a i za kraj jer smatram da ovo pravilo obuhvata bukvalno svu kompletnu moju filozofiju rada i srž tajne mog uspeha za brzo unapređenje) - udubi sebi u glavi da ti si zaposlen na određenu radnu poziciju samo i jedino da REŠAVAŠ VIŠE PROBLEMA NEGO ŠTO STVARAŠ. Možda zvuči bizarno ali svaki radnik, bez obzira koliko je radnik sjajan i bajan, je samo i jedino problem za poslodavca/firme - problem je jer mora mu se platiti plata, problem je jer ima svoje neke karakterne mane koje ne uvek se uklapaju sa karakter šefa/kolega/klijenata, problem je jer svaki radnik donosi sa sobom na poslu deo i svojih porodičnih/životnih problema, a da budemo iskreni svako ima ne jedan i ne dva itd itd. Na sve to dodajte neke govorne mane, u mom slučaju težak akcenat, manjak obrazovanja, manjak iskustva, nacionalna pripadnost, poreklo, vaspitanje itd koje dodatno utiču, tojest stvaraju dodatne probleme poslodavcu, kolegama, klijentima, a samim time i firmi generalno. Svi ovi problemi moraju da budu matematički manji zbir od svih onih poslovnih problema koji možeš da rešiš poslodavcu i/ili firmi u koju si zaposlen (razdvajam ova dva pojma jer često nisu u prekoj vezi, pa čak ponekad problemi ili tačnije rešenje problema poslodavca može biti stvaranje problema firmi i obrnuto - ako rešiš određeni problem firmi vrlo je verovatno da ćeš na taj način stvoriti problem šefu/vlasniku/poslodavcu - koliko god ova izjava apsurdno zvučala - veruj mi - tačna je i pravo je umeće naučiti da balansiraš između ova dva suprostavljena interesa - tema drugog razgovora). No, tajna mog uspeha je upravo u tome što sam tokom godina naučila da kada dođem na posao maksimalno smanjim, a po mogućnosti rešim probleme mom poslodavcu i/ili firmi za koju radim i da nikako ne ističem-zanimam poslodavca sa mojim privatnim problemima. Tako nikada ili vrlo retko ću pričati poslodavcu ili prikazati svojim ponašanjem o svom ličnom nekom konfliktu ili problemu, primer: da se trenutno razvodim i/ili da treći zaredom ispitni rok nisam dala ni jedan ispit, da patim godinama od bipolarnog poremećaja i depresije i da svako jutro buđenja i dolaženje na poslu je pravi unutrašnji rat, da imam gomilu nerešenih trauma iz detinjstva koji mi stvaraju komplekse sadašnjosti, da imam problem sa svekrvom/decom/drugaricama/roditeljima/sestrama i mogu produžiti ovaj spisak u nedogled. Ništa od ovoga mog poslodavca ne zanima, a čak i da nešto od ovoga primeti/oseti/sazna, ja moram nadoknaditi - tojest dati protivtežu tako što ću rešiti više firmenih/njegovih problema nego što ću stvoriti njemu mojih. To podrazumeva da sam izgradila u sebi potpuno razdvajanje ličnosti svoje "privatno ja" od svog "poslovnog ja" (jeste, zvuči pomalo šizofrenično). Na poslu se samo i jedino bavim poslom - ne obavljam privatne razgovore, ne razmišljam o privatnim problemima niti ih rešavam, ne bavim se ličnim motivima, interesima i mislima, ne izlazim za vreme radnog vremena da bi rešavala svoje stvari - ništa od toga! Na poslu sam poput robota samo i jedino angažovana poslovnim svetom i poslovnim problemima i fokusirana sam na njihovom rešavanju. Kući se bavim sobom i sve što ide uz moj lični privatni život, na poslu se bavim samo i isključivo poslom! - ovo je zakon bez izuzetaka! Jednom kada savladaš ovu veštinu - da rešavaš više problema nego što stvaraš na poslu - nećeš imati ravan na sebe, jer da budemo realni - poslodavca uopšte ne zanima niti ko si, niti šta si, niti kakvo ti je poreklo/obrazovanje/nacionalnost/veroispovest itd- sve dogod ti njemu rešavaš određenu vrstu problema na način na koji bi njemu odgovaralo u većom matematičkom zbiru nego što mu stvoriš. Svako radno mesto je u stvari "stanica za rešavanje konkretnih skup problema - glavnih i sporednih". Tako na primer radno mesto "prodavca" je stanica za rešavanje glavnog problema kako da firma zaradi više novca nego što potroši, a sporedni problemi mogu biti - problem sa nezadovoljnim kupcima, problem sa dostavom/isporukom, problem sa kvalitetom proizvoda itd itd. Radno mesto "tehnologa" je stanica za rešavanje glavnog problema kako da firma proizvede profitabilan proizvod koji će joj doneti dovoljno zaradu, a sporedni problemi mogu biti problem oko nabavke sirovina, problem oko cene sirovina, problem oko kvalitet sirovina itd itd. Što detaljnije i jasnije definišeš glavne i sporedne probleme svog radnog mesta i što bolje - brže - i kvalitetnije naučiš da ih rešavaš, to brže ćeš napredovati u kompaniji a s time i rast će tvoj mesečni prihod i generalne povlastice poput poslovnog auta, novčanih bonusa, telefona, slobodnih dana itd.
Pored poslovnih problema jako je bitno da se dobro upoznaš sa svog šefa i/ili šefova i nadređenih. Često možda tvoje unapređene zavisi od neko ko nije ti zvanično šef, već utiče na odluku šefa za tvoje unapređenje. Ukoliko imaš mišljenje da tvoj šef/nadređeni je ovakav ili onakav, da je glup, nesposoban itd itd i to njemu/njoj direktno ili indirektno pokazuješ ne možeš da očekuješ da ćeš napredovati. Da budemo realni ne možeš uvek da voliš svog šefa (nerelano je očekivati), ali opet treba da budeš svestan njegovih potreba, navika, problema i da si spreman da mu maksimalno pružiš podršku i rešenje ma koliko god glupave da su njegove zahteve/potrebe/probleme. Sve to ne radiš jer ga jako voliš, pa čak ne moraš ni da ga poštuješ, već sve to radiš samo i jedino zbog sebe i svog napredka. Ovde moram napomenuti da sve ovo ne znači da ćeš se "šlihtati" svom šefu i pričati mu ono što on želi da čuje, NAPROTIV, deo mog brzog napretka na poslu je upravo taj što ja često kažem šefu stvari (uglavnom činjenice) koje uopšte nisu prijatne, ali zato su istinite, a niko drugi od kolega ne želi/može da mu to kaže direktno u lice. Naravno bilo je par radna mesta koja sam ubrzo i napustila upravo zbog ove moje osobine da kažem/uradim nešto što smatram da je dobro za firmu, a u isto vreme nije se svidelo šefu, mada ličo smatram da ovakvo radno mesto nije ni bilo za mene. Na radna mesta na koja sam ostala i napredovala uvek sam rekla šefu/nadređenom ono što je trebao da čuje koliko god ružno/neprijatno to bilo. Bilo je situacija da se iz prva šef/nadređeni naljuti, pa čak i navređa me, viče itd, ali kad bi prošao prvi talas šoka uvek bi kasnije rekao koliko mi je zahvalan da sam imala hrabrosti i petlje da mu to kažem u lice jer i on je svestan da je to u datom trenutku bilo u najboljem interesu firme, što svakako je naš zajednički interes. Obavezno u ovakvim trenucima - kada saopštavaš neku neprijatnu činjenicu šefu, OBAVEZNO uz problem koji mu predočavaš daj i rešenje - predlog kako smatraš da se taj problem mora/treba rešiti. To je to zlatno pravilo - NE STVARAŠ PROBLEM VEĆ REŠAVAŠ! I uvek imaj bar tri moguća rešenja koja ćeš mu ponuditi. Uvek ima više od tri rešenja za svaki problem i uvek svako rešenje donosi sa sobom i pozitivne i negativne posledice - samo ih treba pronaći, osvestiti i mudro prezentovati.
2. Preuzmi odgovornost. Koliko god delovalo jednostavno ovo pravilo, verovali ili ne, ja na poslu se svakodnevno susrećem sa kolegama koji ne preuzimaju odgovornost pa čak ni za svoj vlastiti rad. Ne mogu komentarisati, niti ću ulaziti u dubiozu šta jeste i šta nije tvoja odgovornost na poslu. Moje lično iskustvo je da uvek kad bi preuzela odgovornost za svoj i tuđi rad - uvek sam bila za to nagrađena i vratilo bi mi se dvostruku - i od strane kolega i od strane šefa. Naravno ovde moraš biti izuzetno mudar koje odgovornosti možeš podneti i koje ne. Vremenom i iskustvom možeš proširiti svoju odgovornost. Za početak je dovoljno da preuzmeš odgovornost za sebe i svoj rad. Kada pogrešiš - priznaj. Ne sakrivaj, ne otaljavaj, ne šikalkavi - idi direktno kod svog šefa i priznaj šta si uradio, reci šta si preduzeo da bi smanjio/poništio štetu i po potrebi zatraži pomoć. Uvek je bolje na sam početak problema otići kod šefa i priznati sve nego zataškavati i čekati da se problem sam rešiti - neće - samo će narasti, a ti ćeš se smanjiti u oči svog poslodavca i kolega jer ne može se računati na tebe u kriznim situacijama, tojest - stvaraš više prolema nego što rešavaš.
U ovu tačku ću napomenuti i odnos između kolega koji su u istom hijerarhijskom niovu kao što si ti - kada neko od kolega koji su u tvom nivou napravi grešku, a ti možeš da je ispraviš/smanjiš - odmah to uradi, nevezano da li ti se taj kolega sviđa ili ti ide na živce. Fore i fazone poput "pusti ću ga da sam snosi odgovornost i da nadrlja" nikad nije dobra taktika jer vi u kolektivu ste tim hteo ti ili ne, tojest, ako tvoj kolega zabrlja nešto - nane će štetu firmi, a samim time nanosi štetu i tebi jer ti si deo firme. To ne znači da ćeš zataškati slučaj (mada može i to da je dobra strategija kratkoročno), već znači da ćeš preduzeti sve u svoje moći da sprečiš štetu za firmu, a kasnije ćeš se lično "obračunati" sa tim kolegom ili još bolje pusti ćeš šefu da se s njim sam obračunava, a ti ćeš se gospodski udaljiti i otresti "prah sa noge".
Kada šef nešto zabrlja, a ti možeš da to ispraviš/smanjiš štetu naravno se podrazumeva da OBAVEZNO to i uradiš i to bez kasnije da se pozivaš na taj svoj doprinos. Veruj mi - šef je toga svestan i ako je normalan i ok - bogato će te nagraditi, ako nije - ne znam zašto uopšte i dalje radiš za tog čoveka?!
Kada neko od tvojih podređenih nešto zabrlja - PODRAZUMEVA se da ćeš preuzeti odgovornost za njih i uraditi sve u svojoj moći da rešiš problem i po mogućnosti tvoj nadređeni da za to ne sazna pre nego što je šteta maksimlano otklonjena, jer da budemo realni ako tvoji podređeni ne obavljaju svoji posao kako treba to jeste tvoj propust i tvoj problem koliko god da ti se to ne sviđa - to je tvoja odgovornost. Ako smatraš da nije - onda nisi ni za tu poziciju da budeš nadređeni, već si za običnog radnika - operativca - nikako ne menadžera.
U ovu tačku se i ubrajaju sve one neprijatne zadatke koje poput vrućeg krompira kruže kroz firmu i niko od zaposlenih, a čak ni šef ne želi da obavi. Budi hrabar -preuzmi na sebe zadatak i odradi ga - progutaj žabu - isplati se. Jako mi je drago kad čujem kako šef kaže: "Dajte to Petri jer ona će to izgurati i biće odrađeno kako treba do kraja" za neki neprijatan zadatak koji niko u firmi nije dugo vreme uspeo da završi zbog "x" faktora. Naravno ovakav status radnika koji rešava probleme koje niko drugi ne želi/može da reši i preuzima odgovornost kako za svoji tako i za tuđi rad mi daje slobodu da tražim slobodne dane iako sam davno istrošila godišnji odmor, tako sam i dobila auto na korišćenje i više puta bonusa i veću platu i sve što sam zatražila a i dosta toga što nisam ni tražila ni očekivala. Sada valjda shvatate u kom žbunu leži zec - u preuzimanju odgovornosti.
3. Radi ono što je bitno, ne ono što je hitno. Ovo pravilo deluje ishabano i kao kliše, ali je sama istina. Da bi mogao da ostvariš visoke rezultate koje će ti doneti povišicu - moraš tačno znati šta i ko ti je prioritet. Ja lično se prilikom obavljanja mojih svakodnevnih zadataka uvek vodim pravila "Pojedi najveću žabu" i pravila "Uradi prvo ono od čega neko drugi zavisi". Tojest, ako imam 10 hitnih obaveza (a imam ih svakodnevno i više), prvo ću uraditi one obaveze koje su u korelaciji sa radom mog šefa, pa klijenata/spoljnih saradnika, onda kolega i tek onda mojih ličnih obaveza u poslu. Prvo ću uraditi ono što je mom šefu najbitnije i prioritet (a to svakodnevno proveravam s njim čim mi dodeli više zadataka u isto vreme uvek ga pitam šta je prioritet i kojim redosledom da ih obavljam) - njjegove potrebe (vrati se na pravilo broj 1) su moji top prioritet - jer ja sam tu da rešavam njemu i firmi probleme. Nakon zadovoljenje potreba šefa, meni lično prioritet su potrebe i zahteve kupaca - spoljnih saradnika firme jer radim u komercijali i oni su ti koji donose firmi novac - tojest moji primarni problem mog radnog mesta (vidi tačku 1). Prvo njih odradim i podmirim, ponekad i pre šefovih potreba - naravno u dogovoru s njim. Kada to završim, sledeći prioritet su mi zadatke i obaveze koje imaju vezu sa mojim kolegama u mom hijerarhijskom nivou - ako ih ima više, takođe pitam svakoga šta je njemu bitno i šta je po njemu prioritet i tim redosledom se i vodim. Onda dolaze obaveze/zadatke koje su u vezi sa kolegama koji su mi podređeni. I kad sve ovo završim tek onda se bavim zadacima koji su moji lični - tojest od njih niko drugi ne zavisi da bi mogao obaviti svoji deo posla. Na ovaj način i šef i kolege i klijenti su zadovoljni mom radu i ne da nemaju zamerke, već su neizmerno zahvalni i znaju da cene to što radim za njih i firmu (iako po nekoj zdravoj logici ovo bi trebalo da bude model rada svima, ne?!). Svakog dana imam u rokovniku upisano sivh obaveza koji mi se nameću tokom dana, pa čak i za naredni dan-nedelja-mesec. Ujutro prelazim još jednom i ređam obaveze po prioritetu i onda odmah krećem da ih obavljam - bez razmišljanja i bez previše racionaliziranja - idem redom po spisku. Ponekad se desi da radim u isto vreme više zadataka - ja to mogu -i ne pogubim se jer imam svojih sistema rada, ali ne preporučujem da se to radi, ako nemaš već izgrađeni navik paralelnog rada, pogotovo ako si muškarac. Pre bih te posavetovala da ideš redom po spisku i da tek kada odradiš prvi na listi zadatak prelaziš na drugi i tako redom. Jako je bitno da imaš izgrađeni sistem - procedura rada za eliminisanje grešaka i samokontrolu - tako na primer ja sve mejlove koje stignu i koje sam odradila stavljam u određeni folder, ono što čeka da se treba odraditi mi stoji u inbox. Takođe imam na desktopu folderi po vrstama posla koji obavljam i imam tačno ustaljeni redosled radnje koje obavljam - procedura rada koje striktno pratim i ne preskačem kako bi bila 100% sigurna da dok radim paralelno više zadataka u isto vreme neće mi nešto izmaći i propustiti. Tako na primer moja lična praksa je da kad stigne zahtev kupca na mejl - prvo ču sačuvati fajlove sa crtežama objekta u folder "Ponude - pa godina - pa kupac", pa onda ću u ERP program uneti zahtev i prikačiti fajlove, pa tek kada sve unesem i sve je gotovo, tek onda ću taj mejl prebaciti u odgovarajću fasciklu Klijenti-pa komercijalista-pa naziv firme. Isto tako imam procedure za izradu faktura, pa za unošenje narudžbiina, traženje ponuda za sirovine ili za davanje ponuda našim kupcima, folder za reklamacije, folder uvoz, folder izvoz i tako dalje. Za svaki moji zadatak ja imam mini proceduru od par koraka koji uvek striktno pratim i uvek radim po istoj šemi kako bi bila uvek 100% sigurna da sam nešto dobro uradila. Kada i nastane neki problem i neko postavi pod sumnjom nešto što sam ja radila da ima neku grešku, dovoljno je da proverim poslednju fazu u datoj proceduri da li je urađena jer ako jeste i kod mene je evidentirano da je urađena poslednja faza ja sam 100% sigurna da je dati zadatak od moje strane 100% dobro urađen što uvek se tako i ispostavi na kraju nakon provere. I sve to nije zato što sam jako pametna i sposobna, već zato što sam izgradila stroge procedure rada koje slepo poput robota se držim i sve to dovodi da moji rad bude bezpogrešan (što često izazove kod kolega ljubomoru i frustraciju jer kao što kažu "ja sam uvek tako sigurna i "savršena" u svom radu"), a naravno takav rad je uvek praćen povišicom jer na ovaj način sprečavam nastanka gomilu problema i grešaka, lako uočavam greške i propuste kolega i sprečavam štetu firmi. Ovakve procedure rada mi omogućavaju i da lako pretražujem i pratim veliki broj informacija i da uvek sve znam. Često i kolege i šef i klijenti me zovu kada ne znaju koga drugog da pitaju vezano za neku informaciju jer znaju da ću ja u kratkom roku pronaći to što im treba - a ja to mogu jer sam kompletnu informaciju sistematično i pedantno spremila i obradila za brzu pretragu i obradu jer znam šta mi je prioritet - moji prioritet je da rešavam i sprečavam probleme na brz i efikasan način. A nagrada za moji rad je konstantna i redovna povišica i povlastice.
Podrazumeva se da ću raditi i obavljati svoji posao na gore opisani način čak iako pre toga sam se "posvađala" sa šefom/kolegom/klijentom ili su me iznervirali/povredili na bilo koji način i/ili imam lični neobjašnjivi animozitet prema neko od njih. Detinjasto ponašanje poput "Ljuta sam na tebe pa sada namerno neću uraditi ono što je tebi bitno i hitno u tvom poslu jer evo - može mi se!" ne vodi nikuda. Pogotovo sigurno ne dovodi do povišicu. Ja ću odmah uraditi ono što taj neko traži od mene iako lično sam povređena, ljuta ili šta god, ne zbog tu konkretnu osobu, već zbog sebe - jer ja sam profesionalac i moji posao nikada neće ispaštati zbog mojih ličnih afiniteta prema konkretnog pojedinca.
Ovde takođe je jako bitno napomenuti da nikada ili skoro nikada ne ostavljam posao za sutra. Uvek radim sve "odmah i sada". Čim dobijem zadatak od šefa/klijenta/kolege usred drugih mojih zadataka - odmah ću to uraditi, tojest radne zadatke i prioriteti mi se menjaju bukvalno svaki minut/sekund. Ponekad kolege/šef kad mi zadaju neki zadatak polu u šali pola ozbiljno mi kažu: "Ali nemoj molim te to odmah da uradiš! Sačekaj jer možda ću se predomisliti/nešto će se promeniti. Ostavi to za sutra". Ako treba ostaću duže na poslu, ali tog dana ne idem kući dok ne obavim sve zadatke za taj dan (osim ono što su me zamolili da ostavim za sutra). Koristim tehnike za usporavanje vremena. Takođe praktikujem pravila da dolazim ranije na posao, da ne uzimam duge pauze za vreme ručka/doručka, ne obavljam privatne razgovore niti proveravam društvene mreže za vreme radnog vremena, izbegavam da pričam sa kolegama prazne priče ili tračeve (ili ako i pričam/slušam za to vreme radim svoje zadatke jer zahvaljujući činjenice da sam žena ja to mogu - često se dešava da u isto vreme pričam sa kolegama neki neobavezni razgovor, dopisujem se preko vibera sa klijentom, a sve vreme pišem neki mejl ili unosim neku narudžbinu u program - to je jedna od malih prednosti kada si žena na poslu - možeš raditi i pratiti u isto vreme više stvari). No, shvatili ste poentu - odradi sve što je bitno po spisku prioriteta odmah i sada - ništa ne ostavljaj za sutra pa tek onda radi sve ostalo.
4. Radi na sebe i proširuj svoja znanja/veštine/vidike. Ja sam po pitanju sticanja novih znanja i veština pravi manijak. Posedujem stvarno širok spektar iskustva, znanja, veština, interesovanja. Sve me zanima i sve bi da naučim. Tako na poslu često pored mojih uobičajnih zanimanja se desi da podesim kolegama neki printer, instaliram program ili mapiram neki eksterni disk, isto tako izigiravam psihologa koleginici koja prolazi kroz težak period jer klijent/kolega/šef je uradio/rekao to i to, ili šefu dajem pravne savete iako još uvek nisam diplomirala pravo. Uvek se trudim da prođem i razumem svaki deo tuđeg posla - i dobrovoljno se prijavljujem da radim deo posla od kolega koji su otsutni. Što se ponekad kolege šalju - kad zatreba sela bi i na viljuškar i istovarala bi šleper ako bi mi dozvolili. Suština je u tome da ne jedan i ne dva poslodavca su mi rekli da posao koji obavljam za firmu često obuhvata posao minimum dva potpuno različita radna mesta, pa samim time oni mi povećavaju platu jer smatraju da ja zaslužujem dve plate jer poslove koje obrađujem su vrlo širokog dijapazona jer imam raznovrsno životno i obrazovno iskustvo. Na ovaj način poslodavac trpi sve moje mane i probleme koje mu stvaram jer je svestan da teško će pronaći radnika koji zna/može/hoće da mu pokrije dva ili više radna mesta. Poznavanje stranog jezika, neko napredno znanje rada na računaru, sposobnost instalacija hardvera i softvera, osnovno poznavanje principa finansija, ekonomije, psihologije, prava - sve to će ti samo dati prednost i izdvoji će te iz mase kolega koji znaju i rade samo ono što im piše u radnom ugovoru kao opis radnog mesta. Imam kolege na poslu koji često sa ponosom deklamuju kako nešto nije u njihovom opisu radnog mesta i kako neće pomeriti mali prst mimo onog što im je posao. Iste te kolege se ljute i ne razumeju otkud sada to da ja koja sam juče došla uz sve moje mane sam tako brzo napredovala i dobila sve ono što oni godinama su zaslužili/zaradili ali im je uskraćeno. Šta mogu reci na ovome?! Činjenice-krajni rezultat govore, glasnije od reči. Rad na sebi i spremnost da dodaš vrednost svojim radom dobrobiti firmi uvek se isplate, jer sve što ne/radiš neko prati i vrednuje.
Ovde dolazi i težnja i napor da sve što ja znam i mogu prenesem i na kolege. Rado delim znanja, držim "obuke", delim informacije sa svim kolegama - ne vezano da li mi se konkretan kolega sviđa ili me nervira. Svi imaju pristup mom poslovnom mejlu i folderima na mom računaru jer sva informacija je lepo sistematizirana i njima na raspolaganju da pretražuju i koriste po potrebi. Sve to ne radim jer sam "divna osoba" već isključivo i samo jer tako brže napreduje firma, a samim time i ja. Nikad ove svoje radnje ne ističem i ne nabijam na nos (naravno zahvalim se na čokoladi kad dobijem u znaku zahvalnosti). Kompleks/Strah i mišljenje da ako podelim svoja znanja i iskustva sa kolegama onda ja neću biti potrebna je bezpredmetan i neosnovan. Niko ne može da mi bude konkurencija, jer ja se ne "takmičim" sa drugima, već sa verzijom sebe od juče, pa samim time nema potrebe da zadržavam i manipulišem informacijama i znanjima. Moje lično iskustvo ukazuje na to da što više delim sa kolegama na poslu svoja znanja i veštine i što više se trudim da doprinesem oni oko mene da obave što kvalitetnije svoj posao, to više stičem i proširujem svoji uticaj na poslu, a to kad tad dovodi do povišice i dodatnih "neobjašnjivih" povlastica.
5. Nauči kada da pričaš/tražiš i kada da ćutiš. Ovo je meni bar najteže palo, čak da budem iskrena još uvek nisam savladala ovu lekciju. Umeće/Veština znati kada šta kome reci i šta prećutati je najveće blago u životu, a pogotovo u poslu. Definitivno postoje trenuci u karijeri kada treba da tražiš svoje - tražiš povišicu, tražiš neku povlasticu, tražiš bonus, bilo šta. A isto tako postoje trenuci kada je bolje da ćutiš i čekaš strpljivo da te šef sam prepozna i nagradi. Ja lično pre nego što sam tražila nešto materijalno od šefa, uvek pre toga bi ga zamolila da u kratkim crtama mi da neku evaluaciju mog rada. Nakon što mi da pozitivni feedback (što uglavnom i biva), obavezno ga molim da mi kaže i tri osobine/situacije za koje smatra da nisu mi najjača strana/nisam dobro uradila/odreagovala i na šta treba da poradim - obratim pažnju. Dok priča ja ne komentarišem, već upisujem sebi u rokovnik. Sve vreme ćutim i pišem. Kada završi nikad se ne pravdam/objašnjavam, već se zahvaljujem na vremenu i odlazim. Kad prođe dan-dva, nedelju-dve, opet tražim sastanak i jasno kažem koja su mi konkretna očekivanja vezano za visinu mojih primanja ili drugih potreba kao slobodnih dana, auto, telefon ili nešto slično. Mada sada već dugo radim za ovog poslodavca i on tačno me poznaje i zna šta mi je potrebno i obično on sam mi to i da pre nego sam ga išta pitala/tražila - bilo povišica, bilo neka dodatna povlastica. Ukoliko nemate ovu sreću da radite za takvog poslodavca, definitivno ćete trebati sami da tražite ono što smatrate da zaslužujete. Ja lično kada sam kod prethodnih poslodavaca tražila povišicu uvek pre toga bi spremila spisak konkretnih rezultata koji sam postigla u vidu uštede/zarade firme. Sastavila bi tačno spisak poslova koji sam dogovorila i prihoda/zarade koje sam ostvarila i/ili ušteda koje sam uspela da uštedim firmi. Naravno moji dosadašnji posao je uvek bio vezan na neki način sa prodajom pa samim time je lakše i vidljivije "dokazati" svoj doprinos. Verovatno za posao koji nije u prekoj vezi sa prodajom je teže dati materijalni dokaz o svom doprinosu, mada ja lično verujem da novac je energija i ako si na pravi put i na pravo radno mesto, kod pravog poslodavca - doći će i odgovarajući novčani iznos. Ukoliko radiš nešto što ne donosi ti novac koji smatraš da zaslužuješ, a šef nema sluha i ne povećava ti primanje - to je siguran znak (bar meni) da treba da promeniš radno mesto. Davno je prošao period kad bi radnik odradio svoji čitavi životni vek na jedno radno mesto. Možda baš ta promena - izlazak iz zone komfora ti je potrebna- odvaži se i zakorači u nove mogućnosti jer ti to zaslužuješ. Zapamti - niko te neće ceniti ako ti sam ne ceniš sebe. Ako ne veruješ da zaslužuješ povišicu ne možeš da očekuješ da će ti je šef dati. Sa druge strane ako šef ti ne daje povišicu koju veruješ da zaslužuješ - nepoštovanje je prema sebe da ostaneš kod tog poslodavca. Idi dalje. Ne razmišljaj se. Neko, negde će te vrednovati toliko koliko ti vrednuješ sebe.
Savet +: Radno mesto nije mesto druženja i socijalizacije. Kolege/šef/klijenti nisu ti prijatelji (mogu biti, ali van radnog mesta i vremena). Treba održavati prijateljski kontakt sa svima, to stoji, ali ne treba mešati babe i žabe. Ličan moji stav je da ne treba da se previše zbližavaš sa kolegama koji su ti podređeni, pa čak i u istom hijerarhijskom nivou ne treba deliti neku intimu, niti da familijarničiš sa nadređenima ili klijentima. Na poslu si da zaradiš i da napreduješ i da firma u koju radiš zaradi i napreduje - deo tog napretka je i u ugledu i održavanju nekih pravila i poretka (bar ja tako razmišljam). Socijalizacija, druženja, prijateljstva su van radnog mesta i po meni ne treba da se mešaju jer nešta od toga će patiti - ili posao ili prijateljstvo. Naravno solidarnost, kolegijalnost, tolerancija između kolega mora da postoji. Dobri odnosi i prijatna atmosfera su neophodni za normalno funkcionisanje i napredovanje kako pojedinca tako i firme kao kolektivitet, ali nisu sami po sebi cilj - tojest posao ne sme trpeti/ispaštati zbog "mira" i "sloge" i "prijateljstva" između kolega/šefa/klijenta. Ja lično se uvek vodim pravila: "Interes firme ispred ličnog interesa!" jer ja sam deo firme (dogod radim u toj firmi) i ne može biti dobro po meni ako radim nešto protiv interesa firme. Ako mi ne odgovara - menjam firmu, što ne znači da neću ostati u prijateljskim odnosima sa kolegama/šefom/klijentima. Ali uvek i u svakom trenutku treba da se zna ko pije i ko plaća - ko vodu nosi i ko travu kosi. I tu nema ljutnje. Posao je posao, a prijateljstvo i privatni interes su van toga.
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar