Svirati treću violinu

Pre nekoliko nedelja sam dobila poziv od vođe jednog hora da se pridružim u novo sformiranog orkestra koji će pratiti tog hora u par pesama koji će se izvoditi povodom novogodišnjih praznika na humanitarnom koncertu u sinagogi.

Sa tom horovođom sam već sarađivala pre par godina, tako da se poznajemo. Sve što me je pitala je bilo: "Jel sviraš još?" Rekla sam: "Pa i ne baš redovno, ali mogla bih se ovih dana malo više posvetiti violini i izvežbati. Samo mi daj note da krenem što pre sa vežbama".

Nakon nekoliko dana opet smo se videli i mi je uručila par A4 papira išarani notama. Krenula je nešto da objašnjava kako ove godine će biti više violinista i nije znala kako da rasporedi glasove, a ja sam je prekinula i rekla: "Samo ti mene stavi da sviram drugu violinu" jer sam pretpostavljala da više njih želji da sviraju prvu. Ona se nasmejala i rekla: "Već sam te odredila. Ti sama ćeš svirati treću".

Nisam se nešto ni iznenadila jer iz iskustva znam da kada u malim orkestrima zafale viole, često se pribegava da neko od violinista mora svirati treći glas. Jeste do sada nisam svirala treću violinu, ali sam razmišljala u sebi "Ma ima to da bude još i najbolje jer sam dobila najlakši glas i toliko manje ću morati vežbati".

Još iz detinjstva sam svirala u različitim po sastavu, žanru, obliku, pa i profesionalnosti orkestrima i sastavima, pa sam smatrala sebe koliko toliko "spremnu psihički" da mogu ja i ovo savladati iako uglavnom sam do sada svirala prvu violinu. Da, ali ne. Ispostavilo se, da svirati treći glas ni malo nije šala. Osnovni problem mi je bio taj što dok sam vežbala sama kod kući ono što je izlazilo kao zvuk je bilo sve osim bilo koje melodije. Ni jedna nota nije imala smisla. Jeste da božićna pesma, koju sam trebala spremati je koliko toliko poznata, ali taj treći glas nije ličio ni na šta. Zagubila sam čak motivaciju da vežbam, a generalno obožavam da sviram u orkestrima i uvek jedva čekam takve prilike. Da bi sebe motivisala, pronašla sam note prve violine, čak i njih izvežbala, ali nikako nisam imala motivaciju vežbati treći glas.

Sve moje napore su bile bezuspešne sve dogod nisam se sastala na pripremnu vežbu sa violončelom i klavirom. Odjednom svaka "bez veze" nota je došla na svoje mesto. U njihovo društvo moje "ne melodične" note sa papira odjednom su postale pravi melem za dušu iako još uvek su falili dosta glasova i instrumenata.

Nakon te prve pripremne vežbe sam se vratila kući puna elana i motivacije. Narednih dana sam sa željom svirala jednoličnu liniju, a u glavi mi je svirala ona lepa harmonija zvuka od zamišljenog orkestra. Sada sve je imalo smisla. Jedva sam dočekala do sledeću glavnu probu pre samog koncerta kada smo se udružili svi muzičari i horisti. To je tek bio doživljaj - ekstaza. Muzika poput anđeoske se lila po zaokruženoj bini sinagogi. Dok sam se rastapala u celom tom blaženstvom mi je palo na pamet pitanje: A šta da si odustala?! Propustila bi ovaj raj na zemlji...

Da povučem paralelu u poslovnom svetu - Isto manje više može da se doživi u velikim korporacijama ili kompanijama. Radiš u velikoj firmi, nisi direktor, nisi čak ni menadžer - sviraš verovatno onaj "neprimetni" treći glas. Verovatno misliš da to što radiš nema smisla, niko ne primećuje, niko ne ceni. Ako sagledaš svoj posao kao deo celine - velikog orkestra, ako uspeš da usaglasiš svoj stav i rad prema "notama" dirigenta nemoj se iznenaditi ako samo odjednom dobiješ elana i shvatiš kako kompanija izvodi jedan od najlepših svojih numera. Isto tako ako zanovetaš, sviraš falšivo, preskakaš koji takt, pa čak i odustaneš i uopšte ne sviraš, najverovatnije neće se puno primetiti jer ti si ipak treća violina, ali zato ukupnoj melodiji će faliti ona osnova, jačina i melodičnost koja se može dobiti samo uz punog sastava orkestra. Ako svi sviraju prvu violinu dosta toga iz pozadine će faliti, pa čak neće ni zvučati najbolje. 

E sada, ja sam preduzetnik, često na poslu sviram prvu violinu i zbog toga iz iskustva pričam da nije uvek tako sjajno biti prva, a ponekad i jedina violina. Uvek je mnogo lepše i lakše kada u pozadini imaš bar još jedan instrument koji te prati... Ma da nije ni tako loše - u svakog trenutka možeš lako i neprimetno promeniti melodiju, tempo i žanr kompozicije u željenom smeru, ali nemoj zaboraviti da u tom slučaju sva publika gleda samo i jedino u tebi i nema iza koga se sakriti. Kada si sam na bini, ili sviraš prvi glas - sva odgovornost leži na tebi - da bi dugoročno zadržao pažnju publike moraš biti vrhunski muzičar, a kad sviraš u orkestru je druga priča - možeš dozvoliti sebi biti i prosečan...

Koju violinu ti sviraš?