Januar je mesec maštanja, postavljanja nerealnih ciljeva, izricanja neostvarljivih želja, očekivanja nemogućeg.
Januar je mesec kada dopuštamo sebi biti nerealno optimistični da će kao iz magije krenuti sve na bolje, lepše, optimističnije.
Ja lično ne verujem u gore navedenih tvrdnja. Po meni Januar je mesec poput bilo kog drugog meseca u godini jer za mene svaki dan je novi početak, svaki dan je maštanje, postavljanja nerealnih ciljeva, izricanja neostvarljivih želja. Znam, generalno sam nerealna, ali evo, pošto je Januar, nadam se da ćete me bar sada razumeti.
Dobro, slažem se, ipak Januar je malkice drugačiji od ostalih meseci u godini - pun je slobodnih dana, državnih i verskih praznika, putovanja i prejedanja, ali to je druga priča.
Pre nego što krenem iznositi moje maštarije i želje za novu godinu (ili tačnije za novi svetski poredak), moram ispričati doživljaj koji me je potakao na ovo razmišljanje:
Tradicionalno za 1. Januar (ove godine 2. jer 1. nismo bili ni za šta) idemo u Mađarsku u banju na kupanje. Neću obrazlagati zašto ne biramo Srpske banje, mislim da je bez potrebno za oni od vas koji ste bili i tamo i ovde. Nego, da se vratim na priču:
Obično prelazimo granicu na Bački Vinograd kako bi koliko je moguće izbegli gužve. Ovog puta nije ni bilo strašno. Stignemo mi na srpsku kontrolu. Suprug i starija ćerkica su morali pokazati mađarski pasoš jer kasno smo primetili da joj je istekao srpski pa nismo stigli zameniti (inače pošto svako od nas poseduje više državljanstva praktikujemo na svakoj carini da pokazujemo odgovarajući pasoš kako ne bi se ko naljutio/uvredio/ljubomorisao ili šta već). Ja i mlađa ćerkica smo izvadili i prijavili srpski pasoš. Carinik je bio vrlo neljubazan, pa čak i grub. Rekao je da mlađa ćerkica ne može da napusti zemlju jer nema putno osiguranje na njeno ime što je meni bilo totalno van svake pameti i nelogično otkud sad to kad nikad do sada nisu nam tražili, plus dete ima 5 godina i naravno da neće imati na svoje ime.... Još čudnije mi je bilo što meni nije tražio iako sam putovala sa srpskog pasoša, ali koliko sam od njega shvatila problem za nju je bio taj što je ona rođena u Srbiji. Blago rečeno sam se iznervirala. Suprug naravno, kao pravi Vojvođanin je lagano, mirno i na tanane objasnio cariniku da mi kao porodica posedujemo putno osiguranje i naša najmlađa ćerkica takođe je osigurana kao član naše porodice. Ja, pomalo iznervirana sam se ubacila u razgovor: "Gospodine, pa ona je i bugarski državljanin, o čemu vi pričate?!"
On, skoro derajući se na mene mi je odgovorio: "Gospođo, jel vi ne vidite ovde šta piše?! Ona je rođena u Srbiji! DETE NE MOŽE DA NAPUSTI ZEMLJU!"
Suprug mi je rekao da se smirim i ne mešam i da će on sve rešiti. Zaćutala sam. Suprug mirno i laganica je krenuo iznositi zakonske činjenice zašto ipak mora da nas pusti kompletno.
Naravno na kraju sve je prošlo dobro. Ispostavilo se da čovek je preko volje došao na službu iz Crne Gore ili odakle već, i da li zbog kazne ili šta već dobio da radi za praznike, pa je, jeli, opravdano bio mrzovoljan pa je tražio dlaku u jajetu.
No, da se vratim na moju novogodišnju želju, tačnije maštariju: ŠTA BI BILO KAD BI BILO
da svaka država (ovde viziram Balkanske) shvati da nije monopol i da njeni državljani nisu njoj robovi, robijaši, zatvorenici, dužnici ili šta već, nego slobodni građani, koji hvala Bogu, kad tad mogu i da napuste ovu zemlju i odgovornost na tu zemlju je da ih privuče da se ponovo u njoj vrate/ostanu. Šta bi bilo kad bi države funkcionisale poput preduzeća - konkurentnost na osnovu ko kako će zadržati/privući svoje državljane, šta će tražiti od njih i šta će im ponuditi? Kao što, hvala Bogu, danas možemo slobodno birati svog poslodavca, zašto ne bismo mogli da biramo i državu u kojoj ćemo živeti, roditi decu, graditi karijeru?
Hvala Bogu, već danas postoje takve srećnici kao što smo na primer moja porodica, koji imamo mogućnost da živimo u par drugih zemalja, ali evo, zbog nekog razloga smo izabrali baš Srbiju. E sada, ne očekujem ja ko zna šta, ipak je ovo Srbija. Samo tražim ljudski, normalni, vaspitani odnos. Daj brate, molim te, nemoj da me kazniš što sam bila dovoljno pametna da izaberem da živim i rodim decu ovde!
Možda ovo zvuči anarhično, razmaženo, naivno, previše nerealistično, ali ubeđena sam da uskoro (ili bar za koju deceniju) će doći vreme kada države poput Srbije će se boriti za svoje državljane - da im ponudi što je moguće bolje uslove života. I ne, nisam vidovita, nego samo gledam šta se dešava u komšiluku (viziram najsiromašnije zemlje EU - Bugarsku, Rumuniju koji su u roku od par godina korenito promenili odnos prema svojih državljanina samo zatošto odjenom nisu bili monopol i ljudi su imali pravo izbora). Naravno svaka država, poput svake firme se fokusira na određene svoje konkurentske prednosti, pa će/na osnovu toga i privlačiti/odbijati svoje državljane. Nekome možda i hoće odgovarati ovaj sado-mazo odnos, nema tu loše, pravo izbora, a za ostale, ne ostaje ništa drugo do - menjati partnera.
Šta bi bilo, kad bi bilo...
Al se ja razmaštah....
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar