SVE U POLA CENE

Šetam Subotičkom korzoa i sve što vidim po izlozima radnja su ogromne natpise:

SVE U POLA CENE

TOTALNO SNIŽENJE

TOTALNA RASPRODAJA

AKCIJA

POPUST

SNIŽENJE

-50%, -70%

SALE

i neprevaziđenih:

POTREBNA RADNICA

IZDAJEM LOKAL

I ne, nisu privremeni, novogodišne i/ili Božične inicijative, nego permamentne nalepnice na izlogu koji stoje celogodišnje uz koju minimalnu izmenu. Ovde nisu u pitanju neke male, lokalne prodavničice (a i budimo realni - ko od malih preduzetnika može priuštiti sebi lokal na korzoa), ove natpise krase izlozima kao domaćih tako i međunarodnih velikih brendova. 

Jedino poreska uprava, koja je u sredini korzoa izostaje od lokalnog trenda (mada ne bih rekla da je samo lokalni) i još uvek nije nalepila sličnu reklamu tipa – TOTALNA NAPLATA ili SVE UPOLA ODRAĐENO/NAPLAĆENO, ali ajde, državna je to ustanova, zna se da sa svemu kasne, pa možda i sa ovim će stići kad tad…

A da, nisam spomenula banke. Banke kao banke pričaju istu priču, ali na drugom, stranom običnom građaninu jeziku. Kod njih je sve to isto nekako zamotano, prekriveno, prepakovan, prefineno, ali nećemo sada o tome, oni su priča za sebe. 

No, vratimo se na radnjama. Pitam se šta je ovo?! Šta bi rekli profesori sa fakulteta koji su nam držali sva ona silna predavanja o Marketingu, Brendiranju, Pozicioniranje brenda, Ponašanje potrošača? A šta bi tek rekao Simon Sinek (autor knjige Počni sa zašto) koji bezbroj puta napominje da slične prakse, tačnije manipulacije, ne da ne pomažu brendu, nego ga uništavaju i tu nije pitanje samo opstanak samog brenda, nego kao celina stanje tržišta. Ali ko danas čita stručnu literaturu?! I zašto bi kad ovo za sada funkcioniše?!

Pre neki dan ulazi kod mene komšinica, vidljivo nervozna i sa vratima viće: „Daj, molim te, odštampaj mi dva A4 papira sa natpisom na jednom AKCIJA, a na drugom POVOLJNO“. Misleći da ću joj pomoći sam je upitala: „A šta će ti biti na popustu da upišem?“, kad je ona dreknula na mene: „Ma biće ……. (psovka). Jel ti ne vidiš da nema žive duše?! Ne mogu platiti račune, kakav crni popust ….“ i nastavila psovati i državu i klijenti i dobavljači i knjigovođu i sve redom. Zaćutala sam. Upravu je žena. Posla nikad gore. Jeste, znam da kad staviš velika slova AKCIJA, POPUST, POVOLJNO i slično će neko jadan i ući, ali da li je to prava stvar? Moraću vređati ili klijentovu ili svoju inteligenciju. Moram birati između toga da li da stvarno dam popust i samim time sebe oduzmem i onu malu razliku što mi ostane kad poplaćam sve živo ili da veštački podignem cenu kako bi mogla imati šta spuštati… Jel ima smisla? Koja je cena toga? Šta postižem? 

Pribegavala sam i ja nekad ovim manipulacijama, ne da nisam pa da ne znam, ali dugoročni rezultat nikad nije bio pozitivan. Sve što uradim je da privučem one večito nezadovoljnim cenom mušterijama koji i na popustu od 70% te pitaju, a da li ipak mogu dobiti proizvod za bar 50 dinara manje. Jednog dana pre par godina me je upravo jedna takva klijentkinja izvela iz takta, izvukla sam joj proizvod iz ruke i rekla: „Ovaj proizvod više nije na popustu. Idite na pijaci, tamo sigurno možete dobiti i po manjoj ceni.“ Žena je ostala zatečena, okrenula se i otišla uvređeno. Od onda sam odlučila da kod mene više nema akcija, nema popusta, nema sniženja. Ako neko hoće da kupi da kupi po punoj ceni, ako neće ne mora kupovati uopšte. Jedini proizvodi sa nekog popusta su proizvodi pred isteka roka. Kad neko pita za popusta objasnim da cene su tako formirani da budu maksimalno niske i u potpunosti odgovaraju kvalitetu koji dobijaju za plaćeni iznos. Za stalne mušterije umesto popusta sam uvela poklanjanja dodatnog proizvoda po unapred definisanoj proceduri, ali nikako ne i u sniženju cena. Ne kažem da je bilo lako, ali je dugoročno stvorilo stabilnu prodaju i još bitnije ovaj metod rada je selektirao one meni vredne lojalne kupce koje realno i dan danas mi održavaju poslovanje. E sada, tačno je da nemam milionskog prometa, ali imam stabilnog preživljavanja radnje i imiđ brenda u ova teška vremena kada se svaka treća maloprodaja zatvara. Ne jednom i ne dva puta mi se dešavalo da dođe klijent i kaže da iako kod mene je skuplji određeni proizvod će ga kupiti jer imaju poverenje da je cena odgovarajuća za kvalitet kupljenog proizvoda. Nema većeg priznanja i veće afirmacije da put koji sam odabrala je ispravan. Naravno i meni nekad dođe da lupim veliki plakat ispred sa popularnim natpisima, ali uvek sebe zapitam šta ćeš s time dobiti? Ko će platiti punu cenu? Jer na kraju uvek neko plati. 

Imam osećaj da danas nam je celo društvo sve nekako „U pola cene“. Porodice su nam „na popustu“, veze su nam „na rasprodaji“, prijatelji su nam „na akciji“, posao nam je „u totalnom sniženju“, a tek za platu da ne pominjem, ma cela država nam je nekako „u totalnoj razprodaji“! Kao da nam je sve nekako tako jeftino, a na kraju platimo tako skupo. 

Kuda ide ova totalna rasprodaja vrednosti? Ko na kraju plaća onu punu, pravu cenu? Jer kad tad neko će morati platiti. 

Ma da možda mi već danas je plaćamo, ali na rate, uz kamatu.