A gde je bolje?

Jedno od najčešćih pitanja koja dobijam čim neko sazna da sam bugarka je: "A gde je bolje - tamo ili ovamo?"
Ponekad odgovorim, ponekad zaćutim i promenim temu.
Moj pravi odgovor je komplikovan. Nije jednoznačan, ali se svodi na ovoga:
(N)i ovde, (n)i tamo.
Svako ko je živeo u drugoj zemlji dužeg vremena će potvrditi da se najčešće prolazi kroz tri etapa:
1. Totalno oduševljenje - sve u novoj zemlji je divno, bajno, zanimljivo. Primećuješ samo i jedino one lepe, pozitivne stvari koji te čine oduševljenim, zaljubljenim i srećnim što živiš u "tu divnu zemlju", koja ama baš nikako nije nalik tvojoj matičnoj, koja je personifikacija onog ružnog, negativnog, zaostalog.
2. Totalno razočarenje -ništa, ama baš ništa nije dobro. Sve je užasno, pokvareno, prokleto. Ništa ne valja, ništa nije odgovarajuće i sve je pravi pravcati užas i tuga. Sve bi dao da se vratiš od tamo gde si došao. Čezneš i prozivaš sve onog lepog, vrednog što si imao/bi imao da živiš u svoju matičnu zemlju.
3. Primirene ili Realizam, kako ja to zovem. Shvataš da sve ima svoje. I tamo i ovamo ima i pluseve i minuse. Nešta je tamo lepše, nešta ovde. Nešta je tamo bez veze, nešta ovde. Sve ima svoje lepote i tuge, svoje prednosti i mane. Svaka zemlja/mesto u koje se nalaziš ti je donela, ali i oduzela nešta lepog i nešta ružnog.

E sada, ako me pitate: "Da li vredi živeti u tuđoj zemlji?" Moj definitivni odgovor je: "Tvrdo da! Bar nekog vremena." Bez obzira koja zemlja je u pitanju, bilo to vaša matična ili tuđa zemlja - odgovor je isti. Život u tuđoj zemlji (bar godinu dana uzastopno), gde se ne priča tvoj matični jezik, gde se živi život različiti od onog koji si do sada živeo ti daje mogućnost da pre svega upoznaš sebe. Toliko toga naučiš o sebi kada ostaneš sam sa svojim mislima, kada nemaš nikoga, ili jako malog broja ljudi na kojih možeš da računaš, kada je sve novo, nepoznato, neizvesno. Odjednom u sebi pronalaziš vrljine i mane za koje nikad do tada nisi ni znao da poseduješ. Sva znanja, veštine i sposobnosti se aktiviraju, a da nisi ni bio svestan da sa svime time si raspolagao i pre toga. Isto tako upoznaješ nove ljude koje odjednom ti postaju sve na svetu i shvataš koliko tvoj dotadašnji život je bio bedniji bez njihovog prisustva. Susrećeš se sa način razmišljanja, stil života, verovanja za koja nisi ni znao da postoje i da neko može tako uopšte živeti. Sva ta saznanja te čine boljom verzijom samom sebi. Kvalitet tvog života se poboljšava jer u stvari postaješ svestan koliko u stvari opcija i mogućnosti izbora imaš i koliko u suštini tvoja sreća i uspeh zavise samo i jedino od tebe i nikog drugog.

Naravno, sve to zna biti i zastrašujuće, jer uvek je lakše izgovoriti se i prebaciti odgovornosti - nije do mene, nego do države, sredine, okoline i sve što u stvari nema blage veze sa mnom i mog načina razmišljanja, jer sve počinje upravo tamo. To blaženo stanje "neznanja"...

Za kraj, moj odgovor na pitanje je: "Uvek najbolje je tamo, gde je moje osvešćeno ja."