Upoznale smo se jako davno. Još nisam ni znala za sebe.
Kažu da tražimo društvo onih, sličnih nama. Tako smo se valjda i nas dve pronašle.
Oduvek smo uporedo plakale. Plačem ja, plače i ona.
Tokom godina sam shvatila da, dok tako nas dve zajednički lijemo suze, ni ja njoj ne mogu pomoći i smiriti je, niti ona mene. Pošto pametniji popušta, popustila sam ja.
Dobro, priznajem: Na početku smo se menjale. Plakale smo u intervalima - malo ja, pa malo ona.
Onda sam ja ipak skroz popustila i dozvolila da ona plače i za sebe i umesto mene.
Dok je ona plakala, ja sam je držala za ruku. Govorila joj da će sve proći i biti bolje.
Pričala sam njoj, a smirivala sebe.
S vremenom sam zavolela da budem pored nje dok plače. Sednem ja tako, ponekad čavrljam, ponekad samo ćutim. Uglavnom uživam.
Mislim da i kiša uživa. Samo što, iz stare navike plače.
A možda plače od sreće. Ko će ga znati?! Žena je to - Žena, poput mene.
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar