Uvek sam se pitala zašto neko bira nešto manje, nego sto mu je želja da postigne.
Imam dve drugarice koje (usled neke moje motivacije, a i ne samo) su upisale fakultet, ali umesto da upišu smer/fakultet koji žele od uvek, one upišu nešto skroz levo. Jedna, oduvek je želela da postane stomatolog (ima završenu medicinsku školu i radi godinama kao medicinska sestra kod zubara), ali umesto da upiše stomatologiju, ona upiše
smer za fizioterapeuta. Druga od uvek je želela da studira psihologiju ali je imala neki strah od ispita i kao prevazišla je taj strah i odlučila se da će upisati fakultet i upiše umesto psihologiju - nutricionizam..... Nikad mi nije bio jasan taj tok misli i način na koji mozak donosi odluku. Zašto bi neko odabrao da uloži vreme i energiju u nešto što nije plan A, a da plan A nije ni probao?!Upravo sada čitam knjigu "Promeni misli da bi
promenio život" i tamo autor Brian Tracy kaže "Što vise se sviđam sebi, to veće ciljeve
ću sebi postaviti i toliko motivisaniji ću biti da ih postignem". I sada
mi pade na pamet da možda odgovor na moje pitanje je odgovor na pitanja: Da li možda one se ne sviđaju samoj sebi dovoljno mnogo da bi
sebi postavili velike ciljeve koje znaju da bi ih usrećile i ispunile?
Da li to znači da ja dovoljno se sviđam samoj sebi, pa zato sebi postavljam toliko visoke ciljeve i idem ka njima iako deluju nerealno ambiciozno?
Koliko se ti samoj sebi sviđaš? Da li odabiraš za svoj život plan A? (ili bar pokušaš?)
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar