Život i matematika

Matematiku sam zavolela u 6-7 razredu. U 6. razredu moja mama me prebacila u muzičku školu obližnjeg grada jer bilo joj je skupo da plaća meni i sestrama privatne časove klavira i violine. Mi smo živeli u selo pored grada i od 1 do 5 razred sam pohađala „seosku školu“. Kad sam došla u gradsku školu profesor i bugarskog jezika i matematike su mi rekli istu rečenicu:

„Kod mene nikad ne možeš dobiti 6. jer dolaziš iz seljačke škole“ (u Bugarskoj 6. je kao u Srbiji 5.). S obzirom da sam od malena bila dosta ambiciozna i takmičarski raspoložena – odlučila sam da moram biti odlična i u „gradsku školu“ uprkos njihove predrasude. 

S vremenom sam došla do jednog zanimljivog otkrića – naime iz bugarskog jezika nikako nisam mogla dobiti 6. jer ocena mog eseja, sastava ili šta već dobijemo kao zadatak, formira sam profesor na osnovu neke njegove subjektivne procene mog znanja. Ali zato profesor matematike nema kako da mi da manju ocenu od 6. ukoliko prilikom provere mog kontrolnog ne može da stavi ni jednu primedbu crvenom olovkom jer sam svaki zadatak uradila bez ijedne greškice. Tako da sam sebi postavila za cilj da svaki zadatak odradim bezprekorno sve dok profesor ne promeni svoje mišljenje o mojim sposobnostima. Rešavala sam i vežbala danonoćno sve zadatke i iz udžbenika i iz zbirke zadataka. S vremenom sam baš zavolela matematiku i njenu ekzaktnost, neutralnost i to što da si dobar ne moraš bubati dosadnu teoriju i deklamuješ i sastavljaš objašnjenja i obrazloženja. Takođe mi se jako sviđalo to što isti zadatak mogu da rešim na par načina i da uvek dobijem isti odgovor – isto rešenje bez obzira na proces rešavanja zadatka (to sam saznala tako što u više navrata profesorka je poništavala moje odgovore jer nisam navodno uradila proces zadatka onako kako je ona tražila i zamislila, pa sam ja počela da svaki zadatak razradim na bar dva, a ponekad i tri različita načina prilikom rešavanja kontrolnog kako ona ne bi imala izgovora da mi nešto prebaci i smanji ocenu). Sve to je rezultiralo da na maloj maturi budem na treće mesto rang liste celog okruga (pre mene su bila dva dečaka, tojest prvo mesto kod devojaka) uprkos to što moja mama nije imala novaca da plaća privatne časove za pripremu, a rođena ćerka od iste te profesorke matematike je bila par mesta iza mene…. 

Suština cele ove priče je ta, da se ja sada pitam – da li je život poput matematike – tačna nauka? Da li za rešenje nekog problema postoji uvek samo i jedino jedan tačan odgovor, pa makar i došao do njega na više različitih načina? Ili je poput sastava iz bugarskog jezika varijabilan i neizvestan krajni rezultat čija ocena zavisi isključivo od ocenjivača? ….