Znati gde ti je mesto....

 

Ovih dana razmišljam o iskazu mog šefa kako najveća glupost koju neko može sebi uvrnuti u glavi je to da ako je neko nešto postignuto, mogu i ja i kako najveća vrednost je mera i znati gde ti je mesto, tojest ako potičeš iz skromnijeg porekla nerealno i ne na mestu je sanjati velike snove i juriti nerealne ambicije....

Nisam sigurna da li je reč bila upućena meni, ali tačno sam se pronašla jer danima, da ne kažem mesecima razmišljam o tome gde je moje mesto i do gde mogu/smem da idem.... 

Koliko god da se trudim, radim, ulažem, evidentno je da ne mogu prevazići svoje poreklo i ograničenja koja nosim u sebe... Koliko god da dugo idem na terapije i isprobavam sve moguće tehnike za prevazilaženje trauma iz detinjstva i prošlosti - ne uspeva mi.... Koliko god daleko da stignem u privatnom i poslovnom životu i bez obzira na postignuća i uspehe koje ostvarim na kraj dana iznutra ostaje praznina.... Uvek se vratim na sam početak... A tamo stoji ona mala rašćupana, uplakana, gladna, prljava i smrdljiva devojčica kojoj nema pomoći.... Jer ona uspešna i lepo sređena žena iz ogledala je postala realnost, ali sve što danas ova žena vidi kao odraz u ogledalo je onu malu devojčicu iz prošlosti i ne može/treba se pomaći iz toga, a da ne izgubi sebe ....