No, u poglavlje 26. "Sećanja se prave od ovoga", autor kaže da je zapazio da pacijenti koji imaju
poremećaj pažnje (ADD), poseduju "bolna hipersvesnost o nepravdi, praćena neefikasnim besom ili postiđenom tišinom. Odrasli sa ADD-om povremeno prepričavaju koliko im je mučno kad vide nekoga ko je povređen ili ponižen - koliko im je mučno i kako se bespomoćno osećaju kada je reč o intervenisanju. Reč mučno koristim bukvalno: u utrobi osećaju komešanje i mučninu, i vrti im se u glavi."Dok sam čitala u glavi, a i u stomaku, odmah mi je isplivala scena i telesni osećaj od pre koju nedelju - na apsolventkoj večeri - profesor krivičnog prava (koja ironija!), prividno pijan, zavlači studentkinju u muški javni WC dok je ljubi u vratu i neprilično dira po telo. Sve ovo se dešava u holu vile Moskva u Novom Sadu, dok je sam hol pun studenata i profesora. Svi okolo se prave da ništa ne vide i ne primećuju, čak je dekanica fakulteta (koja takođe je iz katedre za krivično pravo!) prošla pored kao prividno užurbano (a možda i ne vide, možda ja samo primećujem takve stvari zbog moje "bolne hipersvestnosti"). No, ja prolazim pored, i iz prva nisam tačno shvatila šta zapravo se dešava. Čak za trenutak mi je prošlo da možda devojka uživa u toj pažnji, pa kao nije moje da išta kažem/uradim iako lično smatram da kakve god da imaju privatno odnose, to apsolventsko veće ni u kom slučaju nije ni mesto ni vreme za javno prikazivanje intimne privrženosti. Ali onda primećujem kako se devojka bukvalno čupa iz njegovih ruka i moli ga tiho da je pusti i ostavi. On nastavlja i maltene je vuče u muški WC. Ona ga moli da izađu napolje. Na manje od dva koraka od vrata od muškog WC-a ima dve fotelje i mali stočić. Na fotelji sede dve studentkinje, a prav do njih stoji isto profesor (tačnije asistent krivičnog prava) i razdragano ćaskaju. Lice asistenta je okrenuto prema devojkama na fotelji, a to jeste pravac i vrata od muškog WC-a. Tojest nije moguće da nije ama baš ništa video i zapazio (mada svašta je moguće...) Izlazim ja iz vile jer sam krenula kući. Sledeći dan u 6 moram ustati jer radim od 7, pa kao da otspavam bar par sati. I dok sam išla prema parkingu shvatam da sam zaboravila kišobran u ženskom WC-u. Nije neki kišobran, ali kišica paducka, pa kao hajde da ga ipak ponesem jer možda će mi trebati jer sam malo dalje parkirala. Vraćam se i sada već vidim da su profesor i nesrećna devojka izašli napolje, tačno sa leve strane ulaza, bukvalno pored ulaznih vrata. Profesor i dalje ljubi devojku u vrat i lice, devojka i dalje se otima, vidi se da joj nije prijatno, maltene po glasu se čuje da će zaplakati. U meni se pokrenuo neki bes. Stala sam pored njih i tačno sam se borila da li da kažem nešto ili da nastavim ćutajući prema svog auta... Imam osećaj da sam tamo stajala pored njih čitave večnosti. Onda ipak je neki sebični osećaj da nije moje da se mešam nadvladao, jer još uvek nisam diplomirala, pa kao neću sebi valjda da pravim probleme na fakultetu, ima gomilu profesora koji su sve ovo videli njihovo je da reaguju na neprimereno ponašanje svog kolega, pa odmah naiđu odbranivačke/napadne misli kako ipak ta devojka mora da je sama kriva za sve ovo jer kao ko bi tako iznenada ljubio nekog usred gužve na javno mesto u vrat, a da pre toga nisu imali neku intimniju interakciju, pa kao ako i nešto kažem - šta tačno da kažem?!, jer profesor je vidljivo pijan, a sa pijanicama ne treba se raspravljati jer nisu razumni, pa šta ako ipak toj devojci nije toliko neprijatno, a možda čak i napravim joj kasnije veći problem nego što trenutno ima, a valjda je i ona punoletna, nije dete, pa zna da se sama brani i izbori za sebe, pri tome je student prava, pa brate mili ako ona ne zna se snaći - ko će umesto nje?!, itd itd. Argumenti su se ređali, a ja krenula kući totalno potresena i sgađena i sebe i profesora i nedužne devojke. Tačno sam imala osećaj strašne mučnine i napade povraćanja....
Sličan osećaj gađenja i mučnine sam imala pre par meseci - negde kraj novembra prošle godine. Nedelja, išla sam sa drugaricama na memorijal Mihajlo Kampoš - šetnja od 15km u Subotičkoj peščari. U to vreme (a i sada još uvek traje) je bilo nekih nereda oko migranata, pa pucnjave i takve stvari (mada onaj koji je pažljivije čitao novinarske članke primetio bi da oni koji su imali oružje i pucali su ustvari bili srpski državljani, ali to opet skoro/niko ne primećuje, već ja kao "bolno hipersvestna o nepravdi" to uviđam..). No, i tako mi šetamo na Makovoj i vidim kako dva policajaca zaustavljaju dva mladića, vidimo migranti, skidaju im grubo rančeve i kreću da tresu njihove stvari na zemlji. Padala je kišica, novembar mesec, zemlja je u stvari blato. Opet tako sam zastala i bespomoćno posmatrala kako po zemlji lete njihova odeća i neke stvarčice za ličnu higijenu valjda, ne znam ni ja. U sećanju mi su se urezali beli čarape i donji veš. Momci su bili skroz preplašeni. Policajci glasno i grubo su nešto vikali. Palicama su čeprkale po malim hrpicama odeća i još više činili da se sva odeća isprlja i oblatni. Momci su ćutali i gledali u zemlju. Onda su ih policajci skoro udarajući palicama rekli/pokazali/naterali da sakupe svoje sada vec blatnjave stvari i strpali su ih u maricu i odvezli u nepoznatom pravcu. Ja sam stojala pored i kroz glavi su mi se listali sva ona silna pravila o načinu na koji se vrši pretres ličnog prtljaga od strane organa unutrašnjih poslova koja sam bubala pre koji mesec za ispit iz Krivičnog procesnog prava. Ne verujem da su imali sudsku naredbu za pretres, ali dobro, da kažemo da su postupali po odredbi koja predviđa da pretresanje je moguće bez naredbe suda kao i bez svedoka ukoliko lice treba da bude lišeno slobode ili prilikom izvršenja naredbe za dovođenje (a da li random migranti moraju biti lišeni slobode i kako može postojati naredba za dovođenje migranata kada nisu ih pre toga legitimisali?! po čiju osnovu su ih priveli kada nisu našli ništa sumnjivo u njihovim prtljagom?! ni ne pričamo o tome da im nije bio obezbeđen prevodilac da bi oni mogli da odgovore na bilo koje od policijskih grubih, podrugljivih pitanja). Da ne počinjem o tome što jasno je u zakonu rečeno da prilikom pretresa službeno lice mora da postupa sa pažnjom prema stvarima pretresanog lica, da ih ne uništava, nikako da ne sme da izlaže pretresano lice sramoti i poniženju i prema njemu treba da se ophodi sa dužnim poštovanjem. Ništa od toga, po mom još uvek nestručnim mišljenju nije ovde bilo ispoštovano. Ono što ja sam videla je bio jedan potpuni cirkus i glumačka pretstava koju su policajci izveli u stilu: "narode, vidite, mi vas štitimo i čuvamo vas od migranata", a to što bugari, i druge okolne zemlje plaćaju Srbiji da drži ovde migrante i da ih zbrine, i srpske vlasti uzimaju rado ovaj novac iz EU i ko zna gde ga kanališu, to se nigde ne spominje u medijima, već se "zvanično" vodi hajka na migrante. Isto tako nigde u medijima se ne priča o tome što srpska policija u saradnju sa mađarskom bukvalno se igraju "krijumčarenja" tako što puštaju određeni broj migranata kao da prođu granicu, a za to uzmu novac, pa onda jave mađarskoj policiji koja ih vrati u Srbiji, pa ovi naši opet uzmu novac da ih prebace i opet jave i tako u nedogled. Sve ovo je javna tajna o kojoj kao svi mi znamo sve, ali se "ne priča o tome", već čitava grupa pešaka (a bilo nas je preko 50) smo mirno prošli i nikome nije ni zasmetalo nečovečni odnos prema ova dva mladića, koja hteli mi priznati ili ne su ravnopravna ljudska bića koja imaju potpuno ista prava na dostojanstven život kao i mi, iako su rođeni i odgojeni u drugu zemlju, zemlju sa drugim običajima, religija i kultura koju mi ne razumemo....
No, opet krenuh u drugu temu. Vraćam se na moje osnovno pitanje: Šta treba raditi u ovakvim situacijama?! Da li ja imam pravo da se mešam u lični izbor pojedinca koji krši neka osnovna moralna pravila? Do koje mere sloboda izbora i izražavanja pojedinca sme da "uznemirava" javnost/mene kao pojedinca? A ko je kriv javnosti/meni kao pojedinca što se uopšte "uznemirava/m"? Da li je moje da išta kažem/uradim ili je bolje da ćutim, okrenem glavu i samo produžim svojim putem i gledam svoja posla? Da li tako su ćutali/okretali glavu/produžili/gledali svoja posla stanovnici Aušvica iz četrdesetih godina prošlog veka svaki put kada bi pored njih prolazili kolone izgladnjenih logoraša ili dok su gledali i mirisali kako se dim iz dimnjaka i smrad spaljenih ljudskih tela širi kroz njihovo naselje?!
Da li je u pitanju samo potreba moje bolne hipersvestnosti o nepravdi da reagujem ili je to odraz ljudskoj odgovornosti?! Na šta treba reagovati, a šta mimoići/zaobići? Koja je granica i ko određuje tu granicu morala/pristojnosti/ispravnosti? Koji je pravi način odreagovati na sve ove nepravde a ne ući u acting out niti naškoditi indirektno žrtvi ili sebi? Ko je žrtva u ovim situacijama? Da li pojedinac može išta da uradi/promeni? Koja je poenta ako i uspeš da pomogneš jednom jedinom slučaju a ostanu hiljadu sličnih slučaja nepravde na koje ne možeš da utičeš? A možda i najapsurdnije, ali po meni i najrelevantnije pitanje: "Šta je nepravda i kako određujemo prema kome je učinjena?!"
Pitanja i pitanja na koja nemam odgovora... A vi?
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar