I šta ćemo sad?

Jel ste čuli za ovaj vic:

Zaustavlja saobraćajac crnog džipa, stranih tablica, zatamnjenih stakala. Pre nego što predstavnik zakona bilo šta stigne da kaže, prednje staklo se spušta tek toliko da proviri nakinđurena zlatnim lančićima i prstenje ruka koja drži novčanicu od 50€.

Pitanje

Sudbina li ovo be ili slučajnost?
Dal' neka tvoja igra ili stvarnost?
Moja ludost ili prava bizarnost?
Suprutnost ili komplementarnost?

Da ustanem i nešto kažem ili da sedim i da ćutim?
Da li vredi da se radujem ili valja da se ljutim?
Reci ti meni šta ja da radim -
Da li uopšte ima smisla da išta s tobom gradim?

Istina li je ovo sve ili neslana šala?
Prihvatiti posve ili "Neka, hvala!"?
Da verujem na to što kažeš ili da sumnjam?
Jel sada sanjam ili još samo kunjam?

Molim te da me naučiš -
Šta imaš da mi preporučiš?

I opet pitam: Sudbina li ovo be ili slučajnost?

I tako mogu u nedogled - iz krajnosti u krajnost.

Ja sam Vas zapamtila

Užurbana, pomalo čupava i prljava, u crno-plavoj haljini uz telo sa rukavima malo ispod lakta, crne helanke, naravno i crni pojas sa zlatnom srcastom kopčanjem. Popisujem kutije, zaokružujem na fakturi, prebacujem, ubacujem i ređam robu u putničkom automobilu parkiran uporedno na rampu za kamione na velikom međunarodnom skladišnoj bazi u Sofiji. Trapavo koristim improviziranu merdevinu od drvene palete. Iz prethodnih negativnih iskustva sam se poučila i ovog puta sam obula ravne čizme umesto uobičajenih štikla. Previše sam usredsređena na ceo proces plus ne stignem do vazduha od pentranja gore dole, pa nemam vremena ni da pogledam šta se dešava oko mene, a skladište je po običaju prepunjeno automobilima, kombijima, kamionima, klijentima i radnicima.

Iz mog radnog fitnes treninga me izvlači glasni pozdrav očigledno upućen meni: "Dobar dan". 

Stajem, pomalo iznenađena, okrećem se i ispred sebe vidim nasmejanu ženu srednjih godina, plavom kovrđavom kosom u društvo par drugih osoba, obučene u jednakoj radnoj uniformi. Bezuspešno pokušavam da povežem brend firme, lik žene, glas, miris, bilo šta sa bilo koje informacije iz moje prezasićene baze podataka u glavi.

Samopriznanje

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za reči grube, neoprostive.

Za uvrede,  za glupost… i za sve

Rekoh ti da me ne zanimaš,

a u stvari dah moj oduzimaš.

Rekoh ti da te ne želim, da nestaneš,

a tako čeznem da moje sve postaneš...

Rekoh ti da ti ne verujem, da me lažeš,

a bez prigovor prihvatam šta god da kažeš.

Rekoh ti da to što pišeš mrzim,
a za svaku tvoju reč ja žudim...

Sve što sam rekla - laž je.

Lažem sebe. 

Usput, pokušah slagati i tebe…

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za uvrede,  za glupost, laži…

Za to što opet kažem "Ne!"

Zao mi je. Oprosti mi... za sve.

Danas nam je divan dan, divan dan...

Sinoć, starija ćerka je umalo doživela nervni slom. Ma to be histerija, pa to imaše suze, vike, plaća, valjanje po podu…

U sličnoj situaciji najlakše bi bilo da joj dodelim zaslužene batine (još uvek dozvoljena vaspitna mera na Balkanu) ili bar da je ozbiljno kaznim, kako bi ona shvatila da je ovo njeno ponašanje neprihvatljivo. 

Obzirom da sam ja ipak „nestandardni“ roditelj pribegla sam drugačiju, davno proverenu taktiku –

Zov divljine

Pitam se da li ikada neka divlja životinja dobije potrebu da bude pripitomljena, da bude mažena, pažena, zbrinuta?

Da li neki predator poput lava, tigra, vuka, dobijaju taj nagon da budu male i nezaštićene, da imaju potrebu da se neko brine o njima?

Svašta od mene! Takva potreba nije poznata u pirodnjačkim istraživanjima. U većini slučajeva to bi bilo samo znak besnila kod divljih životinja.

A dali ostale divlje životinje - biljojede, kao što su divlje koze, konje i slično, da li oni imaju potrebu da budu mažene, pripitomljene? Ili to je samo čovečja volja?

Sa druge strane, interesantno mi je da li jedna domaća pripitomljena životinja može dobiti želju, potrebu, nagon da postane divlja?

Šta je katalizator u tim procesima transformacije?

Šta kod čoveka je to što ga pretvara u "ajkulu", "vuk jedinca", "monstruma", "zvera"? Da li je u pitanju genetika, sredina, vaspitanje, inteligencija?

A gde ti je muž?

Uobičajeno pitanje kada negde putujem je: "Ti putuješ sama?! A gde ti je muž? Nije te strah?...."

E, pa, nije! Godinama putujem sama na duže relacije. Jeste, svašta sam doživela, ali preživela sam. Stekla sam znanja i iskustva koja "sa mužem pored sebe" teško bih savladala. 

Podeliću nešta osnovno što sam naučila i praktikujem pre i za vreme putovanja sama. Smatram da svaka žena koja putuje sama je dobro da zna:

Servisna knjižica

Danas sam nosila auto na servisu. Ne, ništa mu ne fali. Jednostavno imam običaj pre nekog dužeg putovanja da ga odnesem na pregled za svaki slučaj. Ponekad, kao danas, se desi da se nešta mora popravljati, a ponekad ne mora se ništa raditi.

Kad život ne ide onako kako ja zamislim

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Danas sam dobila link ka Boredpanda - 25+ Asshole Parents Who Ruined Their Children’s Lives - ridiculous-reasons-kids-cry

Izdvojiću par "valjanih" razloga zbog koje dete plače i histeriše. Citiram samo one meni najbolje, koje i tek kako se sreću u svet odraslih, ali naravno u prefinjenijem obliku:

Moja top lista: Razlog za histeriju i plač je taj što:

U potrazi za srećom - Rosebud

Konačno sam završila sa gledanjem filma "Citizen Kane 1941". Kažem "konačno" jer ovaj film sam gledala u par navrata tokom zadnjih par dana. Gledane filma sam prekidala ne zato što nije bio interesantan, nego zato što sam imala vrlo ograničeno vreme za razonodu. U većini slučajeva radije bih sela i pročitala neku knjigu, ali naravno da volim pogledati dobrog filma. Kada baš "moram" odgledati nekog filma biram onih koji se bave životom neke ličnosti, istorijskog karaktera i/ili u filmu se obrađuje socijalna tematika koja mene trenutno zanima - psihologija, međuljudski odnosi, poslovno okruženje i slično. Naravno ne retko se dešava da pustim neku bizarno-glupu komediju kako bih "pustila mozak na pašu".

Stomačni virus

Jel bilo ko od vas preležao ovaj najnoviji stomačni virus koji hara Srbijom?
Opet hiperbola! To što sam ja i pola moja porodica preležali ovaj virus ne znači da "virus hara Srbijom". Medije ne izveštavaju o tome.

Šta sada izvodim?
Ništa. Samo delim svoj doživljaj.

Aušvic današnjice

Danas sam se vratila sa Pathfinder Master Guide Camp-a (Kamp za vođe izviđača) koji se provodi na svakih par godina u različitim zemalja širom Evrope. Ove godine kamp se proveo u Krakov, Poljska. Tačnije u šumi u blizini nekog zamka pored Krakov, nisam zapamtila ime, ali nije ni bitno. Bilo je nas oko 150 učesnika. Ne pitajte kako sam ja tamo završila, jer niti sam izviđač, još manje vođa izviđača, niti sam neki ljubitelj kampovanja, čak suprotno tome. Ako baš moram, onda bih se odlučila pre na glamping varijantu, ali ovo je tema drugog razgovora. Uglavnom, zbog poznatih i manje poznatih meni razloga išla sam u neku ruku u ulogu vozača, a u drugu kao "turista avanturista". Malo je ispalo kao onaj citat iz Kružni tok "pogrešno protumačeno prozvanje", ali u svakom slučaju BILO JE ZANIMLJIVO.

Kriza identiteta

"Odakle se vraćate?"

Granični prelaz. 7.12 sati ujutro. Jedva držim oči otvorene od umora. Gledam ispred sebe ženu carinika kako nešto priča. Ne razumem je šta me pita.

"Gospođo! Pitam vas: ODAKLE SE VRAĆATE?!"

Nesporazum

Tvoja sreća mojoj često prkosi.
Ti tražiš mir, a ja vetar u kosi.
Ja težim promeni, a ti lagodi.
Moja sloboda tvojoj zna da naškodi.

Drvo života ili drvo razdora

Upravo završavam prvi modul "Ličnost prodavca" mog obrazovnog programa za moje buduće radnice i stigla sam na pitanju o porodičnim odnosima (duga priča kako sam do toga stigla, tema drugog razgovora).

Razgovor

Ne zaboravljam te.
Ne javljaš se.
Ne pišem ti.
A sve bih dala:
Da ti pišem,
Da mi se javiš,
Da te zaboravim.

Walk of shame

Jučerašnji dan je otpočeo kao svaki drugi "normalni" dan. Probudila sam se malo pre 6 sati. Ustala sam iz kreveta što sam tiše mogla kako ne bih probudila ukućane. Otišla sam u dnevnu sobu i podigla roletne. Pogledala sam nebo, razvukla tihi osmeh i u sebi rekla: "Još jedan prelepi sunčan dan!"

Sve što sam od tog prizora zapamtila je deo plavog neba i nekoliko oblačića koji su bacali senku na sunčeve zrake. Dobro, bilo ih je više od "nekoliko", ali to sam shvatila tek kasnije.