Danas nam je divan dan, divan dan...

Sinoć, starija ćerka je umalo doživela nervni slom. Ma to be histerija, pa to imaše suze, vike, plaća, valjanje po podu…

U sličnoj situaciji najlakše bi bilo da joj dodelim zaslužene batine (još uvek dozvoljena vaspitna mera na Balkanu) ili bar da je ozbiljno kaznim, kako bi ona shvatila da je ovo njeno ponašanje neprihvatljivo. 

Obzirom da sam ja ipak „nestandardni“ roditelj pribegla sam drugačiju, davno proverenu taktiku –

poslala sam je u njenu sobu da sedne i da piše u svom dnevniku kako se oseća.

(Ovo je inače terapeutska praksa smirivanja u četiri koraka i moja deca su vrlo dobro upoznata njome:

1. Korak – napiši (starija deca) ili reci (mlađa deca) kako se osećaš. Koje sve emocije prolaze kroz tebe? Primer: Plačem jer sam tužna. Tužna sam jer se osećam povređeno, bespomoćno, usamljeno… Vičem jer se osećam besno, ljutito… i tako dalje

2. Korak – napiši ili opiši rečima koji su spoljni faktori koji su doveli do toga, pomogli, da se tako osećaš i poveži sa svojim emocijama. Primer: Osećam se besno, ljutito jer sestra mi je uzela igračku… Mama me tera da radim to i to, a ja ne želim… i tako dalje.

3. Korak – nakon što si sve moguće izneo u prethodna dva koraka – sve što si imao istresti, vreme je da skreneš svoju pažnju na nešto drugo – nešto što nema veze sa trenutnom situacijom kako bi se emotivno stabilizovao i smirio. Primer: obraćaš pažnju na boje, mirise, temperaturu i slično u prostoru u kom se nalaziš. Ovo radiš sve dogod ne dovedeš u red svoje emocije i osećanja. Brojiš crvene predmeti, opažaš i pokušavaš da prepoznaš mirise, zvukove i slično.

4. Korak – nakon što si se emotivno smirio i skrenuo misli sa problema, vreme je da se treznom glavom vratiti i analizirati doživljenog. Kako predvideti u budućnosti sličnu situaciju i kako zaustaviti njen tok pre samog početka? Ako znam da svaki sukob sa sestrom uveče me dovodi do histeriju, to na svaki način ću izbegavati bilo koju interakciju sa njome koja bi me dovela u svađi pre spavanja. Ako ne želim da me mama tera da radim ono što ne želim u vreme kada mi ne odgovara, to unapred ću uraditi sve svoje obaveze, kako bih ostavila kontrolu u svojim rukama i radila sve to u vreme i na način koji ja želim… )

E sada, ja bar sam mislila da ona piše u ovom stilu po unapred ustaljenom „proceduri“. Uprkos mojih očekivanja da će proces trajati dobrih 10-15 minuta, ona već nakon minut je izašla iz sobe i rekla da je završila. Sve to mi bilo nekako sumnjivo. Po njenom ponašanju ne bih rekla da je „terapija“ dala nekih pozitivnih rezultata zato sam htela istražiti slučaj. Pitala sam je šta tačno je pisala u svom dnevniku. Naravno, ljutito mi odgovorila da je to njena stvar i da ne želi da podeli sa mnom svoja razmišljanja. Pribrano sam je zamolila da u kratku rečenicu mi prepriča osnovna misao o kojoj je pisala. Na tome je ona besno odgovorila: „Pa, pisala sam u svom dnevniku da mi je danas bio baš divan dan!“. 

Blago rečeno sam bila zatečena. Ostala sam bez teksta. Prvo sam pomislila da se dete uspešno služi literaturnim poduhvatima kao što su sarkazam, groteska, hiperbola… Nakon što sam tražila da potvrdi da ipak nije u pitanju ni jedan od navedenih pojmova, pitala sam je zašto bi o tome pisala u svom dnevniku, kada sama zna da nije istina. Na ovo moje pitanje je ona odgovorila odlučno, odmah, skoro bez razmišljanja: „U svom dnevniku ne želim da pišem o ružnim stvarima! Osim toga…“, dodala je mekšim glasom, „dan nije ni bio tako loš jer…“ i krenula da nabraja šta sve joj je bilo lepo tokom tog dana. 

Nisam bila sigurna šta reci…

Da li stvarno je bolje da sama sebe ubedim da je ipak danas „divan dan“ bez obzira na to šta se sve izdešavalo, kako ne bih „pisala/razmišljala o ružnim stvarima“? U kraja krajeva svi psiholozi i life koučevi stalno pričaju kako treba da se fokusiram na pozitivne stvari u svom životu…

Sve to stoji, ali šta je sa svim onim ružnom što osećam, mislim, doživljavam? Gde to nestaje? Kako biti iskren prema samoj sebi, plus ostati pozitivna, a pri tome zaustaviti/sakriti lavinu negativnih osećanja?

Na neki način imam osećaj da ako pišem/pričam samo o onome „divnom“ u svom životu ja ne mogu biti iskrena sama sa sobom jer na taj način kao da brišem/sakrivam jedan dobri deo sebe koji je nastao upravo usled ovih ružnih momenata… Ma šta opet pričam?! To niko ne radi. To nije popularno. Otvori facebook/instagram i videćeš kako su svi tamo nasmejani, uspešni, srećni, ispunjeni. Niko tamo ne stavlja sliku, ne piše, ne priča o provalu, promašaju, neuspehu… Pa šta opet izvodim?! Ako svi u glas pevamo „danas nam je divan dan, divan dan“ jel neće nam i postati dan divniji bez obzira na šta se tačno desilo pre koji minut?

Možda. Dali su nas pogrešno učili kao mali (bar mene) da kad padnemo moramo ustati kao da ništa nije bilo? Kada nam se plače da moramo izbrisati suze da niko to ne vidi jer je sramota. Kad ti se svet raspada, kada te vređaju, kad ti sve ide naopačke moraš staviti najbolje odeće (mislim na one figurativne) i osmeh jer tako u stvari pokazuješ koliko si snažan, hrabar i tako sve superlative redom... Ako ne zbog drugo, moraš se pridržavati ovih načela bar zbog onog čuvenog „biti  dobro vaspitan“… A šta ako ja ne želim više biti hrabra, snažna, dobro vaspitana?! „Daj, šta pričaš?!“ reci će neko, „Pa niko ne voli gubitnici, slabiće, negativce. To što te neko pita „Kako si?“ ne očekuje nužno i da mu na to odgovoriš istinu. To je pitanje od onog tipa – retoričkih pitanja – to su pitanja na koja se ne očekuje da odgovoriš, ali se očekuje da postaviš. Ako već hoćeš da odgovoriš, to odgovor mora biti „društveno prihvatljiv“, nikako ne i istinit, pa makar i sama sebi da postavljaš to pitanje“….

Kod mene bar, sve te nasilne transformacije u ’“pozitivnu ulogu“ iz detinjstva na početku su bile tako bolne, tako teške, ali kao da svaki sledeći put je postajalo sve lakše. Izvođenje svake naredne „uspešnu/pozitivnu“ ulogu postaje sve ubedljivije odigrana.  Toliko dobro sam se izveštila glumiti pred druge da sam srećna, uspešna, zadovoljna, pa ponekad uspem i samu sebe da pređem da je sve divno, bajno – čista petica. Danas, nakon godinama prakse, manje više sam se pretvorila u jednu odličnu glumicu, koja može uspešno odigrati bilo koju ulogu kojoj joj se dodeli – samo što još nisam dobila nominaciju za Oskar. 

Jedini problem je da od toliko uspešno odigranih uloga i toliko toga pročitanih tuđih scenariuma u međuvremeno sam zagubila onaj prvobitni, pravi, moj vlastiti scenario za svoj život i samim time ne znam koja je moja prava uloga, ona najbitnija… 

Ma idi bre! Što bi kvarila dnevnik koji samo ja čitam sa onim ružnim što mi se desilo, kada ipak danas mi je bio baš „divan dan“?!

A da, umalo da zaboravim da pitam: „Kakav je bio tvoji današnji dan.“