Stomačni virus

Jel bilo ko od vas preležao ovaj najnoviji stomačni virus koji hara Srbijom?
Opet hiperbola! To što sam ja i pola moja porodica preležali ovaj virus ne znači da "virus hara Srbijom". Medije ne izveštavaju o tome.

Šta sada izvodim?
Ništa. Samo delim svoj doživljaj.



Juče ujutro sam ustala kao svaki normalni dan. Do 10 h je sve bilo relativno ok. Onda su krenule strašne mučnine. Od 12 h nisam se mogla pomeriti sa kreveta. Povraćanje na svakih pola sata (a ništa nisam jela ceo dan, pa možete zamisliti šta sam mogla povraćati). Temperatura do 39 stepeni. I sve tako u nedogled do 12 h noću. Ujutro sam se probudila u svesnom stanju, pomalo malaksava. Oko 12 h sam bila sasvim na nogama, u pokretu. Niko ne bi rekao da prethodnog dana sam mislila da sa mojim životom je gotovo. Dok sam ležala u krevet kroz glavi su mi prolazili sve one užasne slike sa filmovima koje ilustruju kako ljudi umiru usled dehidracije od kuge, tifus ili koleru. Naravno sve ovo obojeno sa jakim emocijama i samo sažaljevanjem me činilo da se osećam kao najvećom postojećom žrtvom.

Za vreme sva ona povraćanja  u glavi mi non-stop išla pitanja: "Od čega sam ovo dobila? Od onih neopranih breskva što sam uzela i odmah pojela sa korpe? Od one flaše "zajedničke" vode? Od prljavštine i ne uvek dobro opranih ruku na kampu?..." i naravno odmah nakon toga: "Nikad više u životu neću pojesti hranu prljavim rukama, pa makar i svi jeli sa zemlje, a ja umrla od gladi! Nikad više neću jesti neoprano voće i povrće, pa makar svi mislili i pričali kako sam razmažena, a meni tekli bale dok gledam kako drugi uživaju u zabranjeno voće! Nikad više neću piti sa "zajedničkih" izvora vode, pa makar svi mislili i pričali da se pravim damom, a ja ostala žedna kao pas!..."
Mislim da poprilično ste shvatili o čemu pričam.

E sada, danas je svet drugačiji. Danas stomak me ne boli. Jedem normalno. Osećam se normalno. I znate šta je meni zaniljivo? Iako jučerašnje slike su mi poprilično sveže u glavi, ipak bi mi trebalo neko vreme da bih "odbila" ponuđenu jabuku ili flašu "zajedničke" vode. Možda za par dana više se o tome ne bih ni setila razmišljati..

Da li je to neki fenomen ljudske prirode ili ja sam izdvojeni slučaj nedoslednosti?

Jel bilo ko od vas preležao ovaj najnoviji poslovni virus koji hara Srbijom?
Opet groteska! To što sam ja i pola mojih poznatih preduzetnika preležali ovaj virus ne znači da "virus hara Srbijom". Medije ne izveštavaju o tome.

Šta sada izvodim?
Ništa. Samo delim svoj doživljaj.

Ne znam kako je u drugim zemljama biti preduzetnik, jer sam se samo ovde isprobala (ma da redovno slušam priče kako je drugde jer imam rodbinu i prijatelja preduzetnika u drugim zemljama).
Od sam početak mog preduzetništva, a i još mnogo pre toga, često nalećem na "opšte prihvaćene prakse" koje se prenose kao povelja kako se jedino može opstati u Srbiji. Uglavnom priče se kreću od toga kako izbeći prijavljivanja radnika, plaćanje poreza do toga kako uopšte poslovati bez da moraš otvoriti firmu, kako uvesti (tačnije prokrijumčariti) robu preko granice, kako ne izdati račun i tako dalje i tako dalje. Srpski prosečni preduzetnik (ma da mislim da je generalno Balkanski fenomen) se do te mere izveštio u celoj toj "nauci" da pređe državu, radnika, klijenta, pa na kraju čak i sam sebe da više to nam i ne bude neka "novina". Javnost tome ne pridaje neki značaj jer to "svi rade", to je "normalno". Neretko se porađa neko čuđenje, pa i ne odobravanje prema onaj ko želi da "baš sve po pravilu" radi. Jeste, desi se jednom u par godina da nas neko "uhvati na mesto zločina". U tom trenutku platimo debelo, patimo, kunemo se da nikad više nećemo to raditi od sada pa nadalje, kunemo državu, kunemo radnika, kunemo knjigovođu, kunemo porodicu, kunemo sve živo i mrtvo. Onda sve se nekako smiri, dođe na svoje, pa čak i zaboravimo na ceo taj haos i polako stare navike i prakse kreću ispočetka.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ne prozivam nikoga. Ako i prozivam, to prozivam samu sebe. Razgovaram sa sobom: Gde je lek? Da li jednostavno mora taj virus svako preležati jer za njega nema leka? Nažalost, kao što znate, od "stomačnog virusa" se ne postaje imun iako ga preležimo jednom.

Da li klima, država i/ili javnost sami predisponiraju da se virus širi i prenosi?

Nisam pametna. Bezbroj puta sam preležala taj virus i svaki put pokušam na drugačiji način da ga prebolim, ali nekako se vrtim u začaranom krugu. Idem iz krajnost u krajnost.

Dešavalo mi se da upadnem u idiotskoj situaciji da plaćam porez za novac koji realno nisam ni zaradila - tipa prijavim radnika, platim državi nenormalnih 60% doprinosa na njegovu "zaradu", dok realno taj radnik nisam ni zvala da radi jer nemam odakle mu platiti platu. Država je dobila svoje, a ja i radnik smo ostali oštećeni. Jel to pravično?

Potpuno razumem preduzetnika koji odaberu da budu "neverni" prema državi, kako bi ostali verni svojim radnicima i sebi. Ne plate puni (ili uopšte) porez državi, ali daju dobru platu svom radniku i ostane nešto i za njih. Ali zato u budžetu države ostane manje novac za penzije i sam radnik jednog dana će biti za tu penziju oštećen. Jel to pravično?

Isto tako plaćam uvozni PDV za robu koja je realno za dalji izvoz i kasnije mesecima čekam da se država smiluje i vrati mi taj novac, dok "svi normalni" krijumčare robu na zadovoljstvo carinika i uštrb državi. Jel je to uredu?

Gde je tu mera? Gde je tu lek?

Privreda je takva kakva jeste. Država je takva kakva jeste. Šta ja mogu da uradim?

Posmatrajući Globalni indeks preduzetništva posledičnih 5 godina ne dobijam nikakvo ohrabrenje, pa čak ni nadu da će Srbija uskoro biti nešto bolja što se tiče preduzetničke klime u zemlji.

Jeste, 2017 je objavljena kao godina preduzetništva u Srbiji, ali ja kao preduzetnik to ne osećam. Ne osećam da ikoga od strane države briga za moje poslovanje, pa čak i za postojanje. Ponekad imam osećaj da njima više bi odgovaralo da ima što je moguće manje preduzetnika, kako ne bi njima otežavale i onako "težak" posao. Često kažem: "Uredu je da ne pomažete, uredu je da ništa ne radite da bi mi olakšali posao, ali daj molim vas - NEMOJTE MI OTEŽAVATI DA JA RADIM!". Sva ta birokratija, korupcija, sav taj bezobrazluk od strane državnih službenika, sve te poreze na sve živo i neživo, takse na glupostima i još puno toga, meni oduzimaju vreme, novac i energiju koji bih mogla uložiti u unapređenju svog posla i u zapošljavanju više osoba, koji bi imali veća primanja i samim time bi trošili više novca i tako punili budžet države. Ali nema od toga ništa dogod državi je više stalo do prividnog blagostanja i bučnih izjava kako u Srbiji nije bilo nikad bolje, nego do realne situacije preduzetništva. Iz iskustva pričam da svake godine za preduzetnika postaje sve teže i teže voditi uspešno posao u Srbiji.

Verujte mi, ponekad mi padne na pamet da možda najlakše bi bilo da sve batalim i prijavim se na birou za nezaposlene. Ma da sam čula da i tamo nije lako - desi se da te "izbace" kako ne bi ometao "nižoj stopi nezaposlenosti u državi".

P. S. Ne volim da završavam sa negativnim i pesimističnim osećanjima. Nije sve tako crno. Jeste, teško je biti danas mikro preduzetnik, ali nije nemoguće. Samo ponekad moraš se izdvojiti iz mase i raditi ono što "niko ne radi". Čuda se dešavaju.