Aušvic današnjice

Danas sam se vratila sa Pathfinder Master Guide Camp-a (Kamp za vođe izviđača) koji se provodi na svakih par godina u različitim zemalja širom Evrope. Ove godine kamp se proveo u Krakov, Poljska. Tačnije u šumi u blizini nekog zamka pored Krakov, nisam zapamtila ime, ali nije ni bitno. Bilo je nas oko 150 učesnika. Ne pitajte kako sam ja tamo završila, jer niti sam izviđač, još manje vođa izviđača, niti sam neki ljubitelj kampovanja, čak suprotno tome. Ako baš moram, onda bih se odlučila pre na glamping varijantu, ali ovo je tema drugog razgovora. Uglavnom, zbog poznatih i manje poznatih meni razloga išla sam u neku ruku u ulogu vozača, a u drugu kao "turista avanturista". Malo je ispalo kao onaj citat iz Kružni tok "pogrešno protumačeno prozvanje", ali u svakom slučaju BILO JE ZANIMLJIVO.



Za ovih 5 dana imala sam priliku da iskusim stvari koji u meni svakodnevnom okruženju nikad ne bih probala - prespavala sam u rudniku soli, isprobala čarolije "rock climbing"-a, sklapala i rasklapala vojnički šator i vojnički krevete, kuvala ručak u kotliću na vatri po poljskom receptom, spavala čitavih tri noći u šatoru usred uzastopne kiše (ok, priznajem, ponela sam hrpu jorgana, dušeka, jastuka i jastučića kako koliko toliko mi bilo "prihvatljivo neudobno"). Da li meni u inat ili u čast što sam po prvi put ili možda čista slučajnost, ali ceo kamp je bio sprovođen blagih i jakih pljuskova, cvrkut ptica i još po nešto. Sve u svemu bilo je definitivni izlazak iz zone komfora. Ukazala mi se prilika da upoznam gomila zanimljivih osoba, doživim još toliko uzbudljivih doživljaja i naravno isprobati drugačiju kuhinju.

Od svih znamenitosti i događaji u koji smo učestvovali i posetili, na mene najveći utisak je ostavila poseta mesta Osvjenćim i tamo konkretnije muzeja Aušvic. Tura je trajala oko tri sata. Stvari koji sam videla i čula na tom obilasku su pokrenula lavinu pitanja i razmišljanja u meni. Podeliću neka sa vama:
Šta meni danas znači Aušvic? Zašto je bitno da znam o svim događajima koji su se izdešavali tamo? Šta konkretno ja mogu od svega toga da naučim i primenim naučenog u svoj svakodnevni život? i meni ono najbitnije pitanje: Koja je moja odgovornost danas da se sve to opet ne ponovi?
Svako od nas manje ili više je čuo za Osvjenćim II Svetski rat, za Hitler, za koncetracioni lagere širom Evrope i konkretnije onaj u Osvjenćim - Aušvic i za genocida izvršen nad milionima nevinih ljudi širom Evrope od strane nacista i njihovih saveznika. Svi smo to učili u školi, čitali smo romane, čitali smo biografije, dnevnici, autobiografije, gledali filmovi na ovu tematiku i slično. Verujem da svako od nas manje više se zgražava na svim tim zločinima i na neki način osuđuje sve te ljudi koji su sve te užase smišljali, organizovali i/ili izvršavali. Ali imam osećaj da vrlo često "Ja" nije prisutno u celoj toj priči. Često kada pričamo o tome pričamo o drugima - on, ona, oni. Retko u toj priči uključujemo "ja" i "mi". Kao da želimo da se distanciramo od svega toga, da to se nas danas ne dotiče - desilo se drugome pre više godina, meni se to ne može desiti danas. Lako mogu da se čudim i ljutim na svim tim bezosećajnim vojnicima, generalima, lekarima, jer oni su "zlo", oni su "monstrumi" i tako dalje i tako dalje. Ali gde sam "ja" u celoj ovoj priči i šta ja mogu od svega toga naučiti i uraditi danas?

Volim da uđem u cipele drugih osoba i često pokušavam da vidim sebe u svim mogućim "stranama" u određenoj situaciji. Tokom dugačke ture iz Aušvica zapitala sam više puta sebe: "Da li ja ispoljavam osobine SS vojnika, osobine onog čuvenog monstruma doktora Mengele-a ili pre bih se uklopila u ulogu običnih poljskih vojnika koji su samo ispunjavali naređenja?" Šta je zapravo čitava nacistička ideologija? Kako su svi oni sa vrha stigli do tog stadijuma masovnog ubijanja i zločina a da pri tome nisu osećali ama baš nikakvu odgovornost, krivicu ili grižu savesti?

Turistički vodič koji nas je razvodio u celom kampu je rekla da kada su konačno otkrili telo tog lekara negde u Argentini valjda, da komšije su bili vrlo začuđeni i zaprepašćeni da je moguće da upravo on je taj traženi godinama monstrum odgovoran za živote toliko žrtava. Oni su izjavili da je on sve vreme svog boravka pored njih ispoljavao najlepše vrline lepog ponašanja i dobrog, smernog karaktera. Postoje i očevice koji tvrde da on je bio vrlo harizmatična osoba, prijatnog izgleda i ponašanja, popularan u društvo i tako dalje i tako dalje još pre i za vreme samog rata. S čime se onda razlikovao od mene ili bilo kog "normalnog društvenog čoveka"?

Pošto ceo izviđački program je bio na neki način i hrišćanskog karaktera, jedan od predavača je imao svoju teoriju: da je u stvari Mengele bio strastveni evolucionista i da je aktivno verovao i živeo prema načelima evolucije. Verovao je da u prirodi najjača vrsta mora opstati na račun nižih vrsta. Pošto nije verovao u Bogu, nije ni poštovao moralni zakon dat u Bibljiji i zbog toga nije ni mogao osećati grižu savesti ili bilo kakvu odgovornost. Nije verovao u ravnopravnosti svih ljudi, niti u tome da ubistvo je greh. Verovao je da čini dobro čovečanstvom tako što prečišćava rasu. Moguće. Ali onda se pitam da li to što ja sebe deklarišem kao hrišćanin i verujem u kreacionizmu i u tome da svi ljudi su jednake bez obzira na njihovu rasu, veroispovest i/ili nacionalnu pripadnost sam automatski imuna na tome da jednog dana ne učestvujem u sličnom zločinu?

Onda smo ušli u onu sobu, ako ste bili u Aušvic znate, gde su one velike panoe slike koje oslikavaju doktora kako palcem pokazuje "levo" ili "desno" - "život" ili "smrt".  Vodič nam je rekla da lekar je na osnovu fizičkog izgleda, procene iz koje rase i nacionalnost je, koliko godina ima i tome slično, odlučivao ko ide da radi i ko ide direktno u kamerama. Lekar na njih je gledao kao na brojku, kao na primat, ne kao na ljudsko biće, kao osoba vredna pažnje, vredna svog imena i karakternim osobinama. U tom momentu u mojoj svesti se pojavila slika iz pre koji dan: Karakterno na ovom izviđačkom kampu je bilo to što kod nas je bilo predstavnika svih rasa. Naravno svi smo bili državljani neke od evropskih zemalja (Engleska, Holandija, Danska, Izrael, Rusije, Estonija, Poljska, Slovenija ili Mađarska), tako da nije ovde pitanje državljanstva nego originalno poreklo gena. Bili smo podeljeni na odredi od po 10 do 15 osoba. U svakom odredu je bilo "mix" rasa, uzrasta i nacionalnosti. U našem odredu je bilo troje Filipinaca, dvoje afro-Amerikanke, dvoje žene iz nekog plemena koje je mešavina između afro Amerikanaca i indijskih plemena (zaboravila sam naziv ostrva), jedan Slovenac, troje Poljaka, ja i jedan Vojvođanin (kažem Vojvođanin jer je "mešanac" između Mađara, Rusina i Srba). Nakon par dana provedeni u intenzivnom druženju, za vreme ručka ja i još jedan "belac" smo naišli na par od muž i žena Filipinaca i kao "isprva" smo zaključili da su ta ona dvoja Filipinaca iz našeg odreda. Kada smo pokrenuli razgovor shvatili smo da ipak nisu. Onda nas dvoje smo se našalili između sebe da za nas su svi Filipinci isti. Ista priča je bila i sa afro Amerikanaca i ostalih rasnih pripadnika. Jednom prilikom osobe koje su došli automobilima su trebali da prevezu osobe koji su stigli avionom. Mi smo dobili da vozimo dvoja afro Amerikanaca i jednu devojku iz Izraela. Nakon jednog dana opet smo trebali da idemo kolima - prema Aušvicu. "Belac" sa kojim sam putovala je došao u auto i na moje pitanje koga vozimo danas, rekao je: "Istu ekipu, ali umesto devojke smo dobili još jednog momka." Zanimljivo je bilo to da sam tek nakon što smo krenuli da se vraćamo iz Aušvica i uz put dublje razmišljala u vezu svemu ovome, primetila sam da ni jedan od njih trojica otpozadi nije bio "isti" kao onih dvojica od prethodnog dana. Da stvar bude komičnija ili tužnija - jedan od njih samo je bio "crnac", drugi je bio Indijac, a treći neki Meksikanac ili slično. Onda sam sebe zapitala: "Da li je moguće da i ja dižem ili spuštam svoj palac i "etiketiram" osobe na osnovu boje njihove kože - "belac" i "ostali"? Zašto se imalo ne potrudim da vidim osobu, bar da odvojim njeno ili njegovo lice od mase i koliko toliko zapamtim? Sigurna sam da "belca" koliko toliko bih zapamtila, zašto onda mi je toliko teško sa ostalima? Da li i ja olako se ponašam kao SS vojnika, kao doktora Mengele-a i ostalih učesnika zločina, da za mene jedino "belci" vrede truda zapamtiti njihovo lice i ime?! Kao da moj mozak ignoriše svi koji su različiti od mene!

"Ovo je preterano upoređenje!" reci će neko - "Kako možeš uporediti to što ne "zapaziš" i ne uspeš da "uspešno razvrstaš" ljude iz različitih rasa sa time da ubiješ iste jer su drugačije?!"
Nisam stručnjak antropologije, niti psihologije, niti sociologije ili bilo koje relevantne naučne discipline u ovoj oblasti pa ne mogu davati "stručno mišljenje" da li ovakvo ponašanje je preteća onog drugog. Moje subjektivno mišljenje je da ukoliko nekoga ne primećujem kao individua, nego na njega/nju posmatram apstraktnom načinom razmišljanja - tipa smeštam ga u određenu "kutiju", stavljam mu etiketu i slično, ja više tu osobu ne posmatram kao osobu. Za mene ta osoba postaje pojam, broj, statistika - primat. Obično sve to bude lepo spakovano i obojenom diskriminacionom bojom jakih osećanja - strah, prezir, osećaj nadmoći, gađenje, ljubomora, ljutnja, besom, mržnjom i/ili jednostavno ravnodušnost prema njegovim/njenim potrebama.

Da li nekom višom silom, ili slučajnost, ali upravo ovih dana čitam knjigu "Lideri jedu poslednji" od Simon Sinek i tamo kao po narudžbini je detaljnije opisan Milgramov eksperiment. Neminovno sebe postavljam pitanje bez odgovora: U kojoj grupi ispitanika bih bila ja - onih koji su išli do kraja ili onih koji su odustali na sam početak?

Pre sam kraj ture obilaska Aušvica, ušli smo u glavnu gasnu komoru. Nešto što me je najviše dotaklo je bilo to što je vodič rekla - Isprva zamisao nije bio da se ljudi živi ubijaju. Isprva Aušvic je zamišljen kao kontracionen lager ratnih zatvorenika, kasnije kao lager za sve nepoželjne manjine i tek pri kraju kao logor smrti za masovna ubistva. Ljudi na početku su sami umirali ili bivali ubijani usled uslove teškog rada, zastreljeni zbog neke kazne i slično. Masovna, zverska gušenja gasom su se krenula ispunjavati mnogo kasnije. Ona je rekla - te i te godine, tog i tog datuma (nisam zapamtila tačno ali mislim da je bilo tek 1943) su došla par vozova jedan za drugim sa puno osoba za koje realno nije ni bilo više mesta i glavni za Aušvic je kao izjavio nešto poput - "Nemamo šta više da radimo sa njima, moramo ih krenuti živi ubijati". Kao da je želeo sam sebe i druge ubediti da nema drugog izbora, da ovo je jedino što on može da uradi, ali da to nije po njegovoj voli, kao da on ne snosi za to odgovornost, da to dolazi sa vrha. Da li je to tako? Ne znam.

Ja onda pitam: Čija odgovornost su izbeglice iz Sirije i svih ostalih arapskih zemalja koji su zaglavljeni u Srbiji ili u drugim graničnim zemljama? Čija odgovornost su živote svih onih ubijenih ili umrlih žrtava nelegalnog trafika do "obećane zemlje"?

Znate šta me je još potaklo - to što je u stvari Aušvic sastavljen od više objekta i sve te objekti se ne nalaze negde izvan grada ili u predgrađu. Ne! Sve te zgrade (ili bar one koje sam ja videla) su okruženi od kuća. Nisam istoričar, niti sam pravila neka istraživanja, ali se pitam - Da li sve ove kuće koje danas sam videla su se i onda nalazili oko samog logora? Da li su obične ljudi mogli videti, čuti i pomirisati o svim ovim zverstvima? Ako jeste, zašto nisu reagovali? Zašto? Zašto su uopšte dozvolili da se sve ovo izdešava? Od straha? Možda nisu znali? Možda nije ih zanimalo? Ili možda zbog nemačke propagande, jer koliko sam shvatila od priče vodiča da su Nemci na početku dosta pažljivo pripremali i osmišljavali propagandu samog lagera - slali su slike javnosti kako zatvorenici imaju svoj orkestar i prave koncerte, pa sam taj natpis na ulazu Aušvic I - "Rad će vas učiniti slobodnim" je davao tu lažnu nadu da ukoliko zatvorenici budu radili biće i oslobođeni i tako dalje i tako dalje? Ako i jeste tako, da li je moguće da mi kao građani danas smo isto tako podvedeni od strane vlasti šta zaista se dešava u današnjim logorima izbeglica? Ovo je samo otvoreno pitanje, bez da aludiram na to da izbeglice u Srbiji su tretirani kao zatvorenici u Aušvicu. Ni u kom slučaju! Ne dao Bog! Država radi ono što može prema svojim mogućnostima i znanjem. Nego postavljam pitanje sebi: Gde sam ja u celoj toj priči? Da li ja danas sam oguglala na potrebu ovih ljudi? Šta ja kao slobodni građanin radim da bi njima olakšala koliko, toliko život i konkretno prestoj u našoj zemlji? Da li sam odgovorna da bilo šta uradim?

Neko bi možda rekao: "Zašto bi bila odgovorna?! Nije tvoj problem što su oni zapali u Srbiji. Pa nama Srbima treba pomoć, ne njima..." i argumenti bi išli dalje i dalje. Ponekad se zamislim kada čujem argumenti poput: "Ma oni su namerno sve to inscenirali da bi okupirali Evropu", ili "Oni su muslimani, oni su silađiji, oni su kriminalci, oni su teroristi..." lista može da ide u nedogled. Isto tako lista može da se uporedi sa onom listom sa kojom su se skidali argumenti protiv pomoć Jevreja tokom II Svetskog rata: "Imaju drugačiju religiju od naše", "Jedu drugačiju hranu od nas", "Imaju drugačije običaje, ponašanje od naših", pa čak i onih apsurdnih poput "Ma pusti ti njih, oni su bogatiji nego mi, oni imaju zlato i puno novaca..."

A čak i da pomognem jednom, šta je to naspram hiljadu dugih?

Da li to što su Bugari spasili svojih malo više od 48 000 Jevreja ih oslobađa odgovornosti za onih 11 343 života Jevreja iz okoline Grčke i Jugoslavije? Da li to što su spasili svojih Jevreja ih oslobađa odgovornosti od toga što su bili saveznici Hitleru?

Da li to što su Srbi sami doživeli užas rata su oslobođeni od odgovornosti prema izbeglica sa bliskog istoka ili upravo zbog toga što znaju drugu stranu priče u obavezi su na mnogo adekvatniji način da ukažu pomoć žrtvama?

Ne želim da ostavim gorak ukus u ustima i kažem kako sve je crno, mračno i depresivno, jer nije. Oko celog muzeja Aušvic je bilo toliko zelenila, čuvali su se ptičjih cvrkuta, čak tog dana, za divno čudo nije ni padala kiša. Šta to znači? Da ipak nije sve mračno i crno. Nakon zime dolazi proleće. Isto tako nije tačno da niko ne preuzima odgovornost za druge. Ja živim u Vojvodini, region koji je više nego igde drugde tolerantan prema različitostima. Starosedeoci su više nego drugde odgovorni prema zajednici, prema izbeglicama i generalno strancima. Za svih ovih godina nikad nisam osetila ili doživela diskriminaciju od strane starosedelaca Vojvodine na račun mog izgleda, govora, akcenta, religioznoj ili nacionalnoj pripadnosti. Isto tako lično poznajem ljude koje volonterski rade u kampu za izbeglice u Subotici i daju sve od sebe da maksimalno integrišu ove žrtve rata i da im pruže optimalnu podršku u potrazi za boljem životu. Sve to mi daje nadu da Aušvic se neće ponoviti, ili bar ne u Vojvodini.

Ma šta to ja pričam?! Aušvic?! Danas?! Pu, pu. Ženo, mi živimo u 21. veku! Takve stvari se danas ne dešavaju! Ili bar ne nama.