Kriza identiteta

"Odakle se vraćate?"

Granični prelaz. 7.12 sati ujutro. Jedva držim oči otvorene od umora. Gledam ispred sebe ženu carinika kako nešto priča. Ne razumem je šta me pita.

"Gospođo! Pitam vas: ODAKLE SE VRAĆATE?!"

Trzam se i odgovaram: "A, ne. Ne vraćam se, nego odlazim." I kreće ona duga šašava priča da ja jeste vozim auto sa bugarskim tablicama i da sam rođena i odrasla u Bugarskoj, ali da zadnjih 12 godina živim i radim u Srbiji i da se u stvari sada ne vraćam u Bugarsku jer živim u Srbiji, nego idem po robu i zato putujem sama i mi je auto prazan i nemam nikakav lični prtljag...." Shvatam da pričam neispravnim bugarskim i teško je dokazati da ja jesam "original" Bugarka. Pričam i ne verujem sama sebi. Osećam se kao da ne pripadam ni ovamo ni tamo. Za Srbe sam Bugarka, za Bugare Srpkinja. Kao da vršim prekršaj protiv same sebe. 

 "Vidim često putujete" nastavlja ona razgovor. Samo klimam glavom. Nema smisla objašnjavati zašto sam u poslednjih godinu dana prošla preko graničnih prelaza skoro svih susednih zemalja.

Meni se sve vreme po glavi vrte pitanja na koja nemam odgovora, a verovatno ni ona ne bi imala: Zašto postoje granice? Zašto postoje pasoši? Gledam u oba pasoša koja posedujem. Koja je razlika? Zašto su mi potrebna dva potpuno različita dokumenta sa potpuno istom namenom? Zar nisam ja ista osoba?!

Sve me ovo pomalo podseća na onaj put kada me je na auto-putu zaustavio "srpski policajac" (Iako je nosio uniformu, možemo diskutovati o tome da li je bio pravi policajac, jer je bio sam i nisam u blizini videla policijski auto, koji je uvek prisutan kada je putna patrola u pitanju. Naravno sposobnost uspešnog ulaženja u ulogu srpskog policajca sada nije tema, pa ćemo tu raspravu ostaviti za drugi put). Tražio mi je dokumente. Dala sam mu bugarsku saobraćajnu i srpsku vozačku dozvolu jer ovde živim i ovde sam polagala vozački ispit i najlogičnije mi je da vozim sa srpskom vozačkom. Ali, očigledno nije. Kada je video da vozim auto sa bugarskim registracijama, a da imam srpsku vozačku dozvolu, došao je do zaključka da ja kršim zakon. Kada sam pitala kako to, on mi je rekao da sam morala da napravim punomoć. Nije mi bilo jasno o kakvoj punomoći priča kada je auto na moje ime. On je vrlo mudro odgovorio da "ja bugarski državljanin" moram dati punomoć "ja srpskom državljaninu" da vozi auto od "ja bugarskog državljanina" kako bi "ja srpski državljanin" mogao da vozi sa srpskom vozačkom dozvolom. Dali zato što je bilo 2 sata ujutru ili možda zato što ja sporije kapiram, ali u tom trenutku mi ništa nije bilo jasno. On je insistirao sa čuvenim: "I šta ćemosad?!", a pošto ja volim svašta novo da naučim rekla sam mu: "Pa ništa! Vi lepo sedite kod mene u auto i vodite me pravo u policijsku stanicu. Idemo kod Vašeg načelnika i on će mi jasno dati uputstva o tome kako se tačno sastavlja ta punomoć mojoj šizofrenoj malenkosti." Da li sam stvarno delovala šizofreno i opasno, ne znam. Moguće je i da sam bila malo raščupana zbog duge vožnje i umora. On se u tom trenutku izgleda uplašio od vožnje sa mnom pa se povukao. A možda mu je i bilo žao svog šefa. Nije mi poznat pravi razlog, ali odmah je rekao da nema potrebe, da je sada dobre volje pa me pušta da idem svojim putem, ali da znam za ubuduće i da je on mene lepo upozorio da je svako državljanstvo reprezent pravno različitoj osobi...

Iako generalno sumnjam da je taj „policajac“ pričao sa ispravnog stanovišta zakona, svesna sam da i te kako postoje razlike između različitih državljanstava. Svako državljanstvo nosi sa sobom različita prava i obaveze. Pravu razliku sam značajno iskusila pre koju godinu kada sam išla za Holandiju i slučajno prešla granicu sa srpskim pasošem. Odmah su me izveli iz kolone i uz pratnju doveli do jedne male sobice. Nakon nekog vremena, došla su dvojica policajca, ili šta već, da me ispituju. Želeli su da znaju odakle dolazim, kako sam ušla u zemlju, kod koga idem, koliko novca imam kod sebe, da li sam zaposlena i slično. Iako često putujem, do tada mi se nije desilo ništa slično pa sam bila blago rečeno zbunjena i u šoku. Na kraju su shvatili da sam rođena u Bugarskoj i pitali me da li imam bugarski pasoš. Kada sam im potvrdno odgovorila i izvadila pasoš, oni su počeli da se izvinjavaju i ubrzo me pustili. Taj događaj mi se urezao duboko u sećanje.

Koja je razlika i tome da li sam Bugarka ili Srpkinja? Ja sam ja!
Koja bi bila razlika da sam rođena u Siriji? Da li bih i dalje to bila ja?
Da li me mesto rođenja, pasoš, mesto stanovanja definišu kao „vrstu“ osobe?

Moram priznati da mi godi taj neki "posebni" tretman prilikom prelaska granice na "bržoj traci" za EU državljane, ali taj posebni tretman je diskriminatoran. Kao da su EU državljani "uzvišenija vrsta čovečanstva" od onih iz ne-EU zemalja. Lako mogu upasti u lažnu zamku i sebi uvrteti u glavi: "Evo, vidiš, sada ja više vredim od onih koji nemaju taj cenjeni EU pasoš". To je totalno suludo, nezrelo i nerealno. Ova situacija nije ista kao situacija kada brzo prolazim kroz elektronsku naplatu na autoputu, dok na mehaničkoj naplati putarine iza mene stoje kilometarske kolone automobila. Razlika je u tome što svako može kupiti aparat za elektronsku naplatu za relativno male pare u skoro svakoj bolje opremljenoj benzinskoj pumpi, dok se uglavnom "vredno državljanstvo" ne može lako kupiti i/ili dobiti. Za aparat za elektronsku naplatu sam na neki način ja "zaslužna" jer sam zaradila novac kojim sam ga kupila, dok sam državljanstvo "dobila" bez da sam morala išta samoinicijativno da uradim. 

Naravno postoji i ona druga strana priče. Često čujem u svom okruženju rečenice poput: "Lako je tebi, ti imaš EU pasoš! Šta bih ja dao/dala da mogu da odem odavde!" Obično ništa ne prokomentarišem jer takve osobe ne mogu da razumeju ono što bi im odgovorila, a to je: "Ako ti ovde ne možeš da se snađeš, nećeš moći ni kad odeš odavde.“ Dešavalo mi se da u inostranstvu naletim na onaj čuveni fenomen da vidiš Balkanca koji je otišao sa Balkana, ali Balkan nije otišao iz njega. Takve osobe idu u tu "obećanu zemlju", ali nastave da gaje isto ponašanje, iste vrednosti, isti način razmišljanja, žive istim načinom životom koji su imali i u svojoj rođenoj, nevoljenoj zemlji. Njihov kvalitet života ostane manje-više isti iako su tamo prihodi, pa i mogućnosti znatno veće. 

Šta je državljanstvo? Vrsta pripadnosti? Ja verujem da postoji nešto više od toga ‒ a to je pripadnost samom sebi, način razmišljanja, način vaspitanja, način života.

Na graničnom prelazu stojim,

Carinik nastoji da joj odgovorim:

Odakle se to vraćam?

Ni sama ne shvatam:

Je li se ja vraćam ili odlazim?

Šta je ovamo i šta tamo?

Kuda sam pošla!?

Kroz šta sam sve prošla!?

Gde to ja pripadam!?

Uzaludno samu sebe spopadam!

Ono što je nekad bilo "ovde", sada je "tamo".

Ono što je nekad bilo "sada", trenutno je "tada". 

Ono što je trenutno "sadašnjost", za još malo će biti "prošlost".

Ali dobitna pitanja za mene su: 
Ko sam ja, kako se menjam i šta postajem usled svu ovu turbulenciju?  
I ono najbitnije: Kako pretvoriti sebe u onu pravu ekscelenciju?