Drvo života ili drvo razdora

Upravo završavam prvi modul "Ličnost prodavca" mog obrazovnog programa za moje buduće radnice i stigla sam na pitanju o porodičnim odnosima (duga priča kako sam do toga stigla, tema drugog razgovora).

Pošto ja nisam psiholog, niti terapeut, niti trener, izbegavam da dajem vlastita mišljenja u ovom programu, nego uvek "citiram" nekog stručnjaka. Pretraživajući po internetu zapazila sam da na srpskom jeziku skoro ni ne postoje neke praktične savete, mišljenja i konkretni praktični koraci kako se suočiti sa užom i širom porodicom, bilo to moje ili od mog supruga. Najviše članaka o porodičnim odnosima, za moje iznenađenje sam pronašla od muslimanske zajednice. Neke su poprilično praktične i primenljive i ne muslimanima.

U Bugarskoj postoji jedna TV serija - Drvo života. U njoj se obrađuju upravo porodičnih odnosa. Par epizoda sam gledala i palo mi na pamet da možda adekvatniji naziv bi bio: "Drvo razdora".

Verovatno svaka prosečna porodica ima svojih problema i izazova, ali moja je stvarno specifična. Za mojih 30 godina života (ok, 31, pre par nedelja sam napunila, pa u glavi mi je još uvek 30), stigla sam do mojih "10 zlatnih pravila preživljavanja u porodičnim susretima".

Pošto nisam sebična podeliću ih sa vama. Ne tvrdim da vama će biti od koristi. Za mene su zlatna pravila koja nikad nisu me izneverile dogod sam ih se pridržavala:

1. Suprug, ja i naša deca živimo odvojeno od njegove i moje porodice. Naše finansije su odvojene od njihove. Naš život je odvojen od njihovog. Susret po potrebi jednom na dan, jednom nedeljno, jednom mesečno i/ili jednom godišnje je sasvim dovoljan.
2. Ja poštujem svoju i suprug-ovu rodbinu ne zbog njih, a zbog sebe.
3. Sa svima pričam. Uvek sam nasmejana, ljubazna i taktična. Ne pričam o drugima, još manje pričam o sebi. Pričam o stvarima i o konkretnoj osobi sa kojom razgovaram. Ja sam ta koja druge hrabri, motiviše i pohvaljuje. Ne moram biti uvek ta koja savetuje i kritikuje. Moje lične probleme, dileme i izazove delim isključivo sa drugaricama, psihologom, mentorom i/ili suprugom. NIKAKO sa rodbinom. Na ovaj način preventivno sprečavam mogućnosti neželjene interakcije od njihove strane u moj lični život.
4. Ne shvatam nikad ništa lično. Svako ima pravo na vlastito mišljenje koje nije nužno tačno i/ili istina. Ja ne moram isterivati pravdu i istinu. Ne smem sebe pravdati, dokazivati i/ili braniti.
5. Susret sa „problematičnom“ rodbinom ne sme trajati više od 3 dana, po mogućnosti par sata. U idealnim slučajevima to vreme ispunim sa što je više moguće fizičke aktivnosti i što manje priče.  
6. Na porodičnim okupljanima NIKADA ne pokrećem „bolne teme“. Ako neko drugi ih pokrene, ja se ne uključujem. Porodične traume iz prošlosti, sadašnjosti i/ili budućnosti se rešavaju isključivo sa psihologom.
7. Sebe smatram dovoljno sposobnom da zaradim za život. Ne očekujem, niti tražim, niti iziskujem, niti se borim za materijalno nasledstvo od svoje ili muževe rodbine. Niko ništa nije meni dužan. Dovoljno je što su meni ili njemu dali život. Ukoliko nešta i dobijem (bilo to materijalno, predmet i/ili usluga) iskazujem zahvalnost bez obzira na to da li se meni sviđa, da li mi je potrebno, da li planiram da ga koristim i tako dalje i tako dalje. Šta ću ja sa time kada odem je moja stvar. U tom trenutku sam obavezna da se zahvalim, kao da je to najveći i ceni poklon koji sam ikada dobila, pa makar i morala glumiti. Praksa je čudo.
8. Moj suprug može pričati sve i svašta ružnog o svojoj porodici i rodbini, ali ja ne smem ni reč negativnog komentara izustiti, niti glasno potvrditi njegova zapažanja. U tim slučajevima dok on priča, ja vežbam verbalno svoja advokatska umeća. Vatreno branim okrivljeni svim mogućim i nemogućim argumentima. Uz put možda uspem i samu sebe ubediti u njegovu/njenu nevinost. Ukoliko nisam u "advokat" raspoloženju, razmišljam u sebi o nečem trećem.
9. On i ja smo tandem. Ako on kaže ili uradi nešto, ja se slepo pridržavam bez obzira na to da li se slažem ili ne. Kući, dok smo sami ćemo se raspravljati. Porodično okupljanje nije mesto i vreme za naše lične rasprave i nesuglasice. 
10. I ja ću jednog dana biti tašta, eventualno svekrva i ona "sve kriva". Koliko god da mi se ne sviđa, geni su čudo. Sve ono na čemu se ljutim mojim roditeljima postoji i tek kako u mom životu kao model ponašanja. Moja je odgovornost da se sa time izborim i suočim. Ne smem kriviti njih isto tako kako ne bih volela da moja deca mene krive za svoje probleme. Oni su dali i uradili najbolje sve što su mogli i znali u tom trenutku.