Walk of shame

Jučerašnji dan je otpočeo kao svaki drugi "normalni" dan. Probudila sam se malo pre 6 sati. Ustala sam iz kreveta što sam tiše mogla kako ne bih probudila ukućane. Otišla sam u dnevnu sobu i podigla roletne. Pogledala sam nebo, razvukla tihi osmeh i u sebi rekla: "Još jedan prelepi sunčan dan!"

Sve što sam od tog prizora zapamtila je deo plavog neba i nekoliko oblačića koji su bacali senku na sunčeve zrake. Dobro, bilo ih je više od "nekoliko", ali to sam shvatila tek kasnije.

Potražila sam mobilni da vidim koliko je sati i primetila da mi je drugarica poslala poruku. Brzo sam joj odgovorila i odmah se pojavilo obaveštenje "pročitano". Nazvala sam je i krenule smo u jutarnje ćaskanje. Nakon par minuta (dobro de, pola sata) smo završile razgovor pozdravom. Užurbano sam otišla u kupatilo, istuširala se i krenula prema mračnoj spavaćoj sobi da odaberem šta ću obući. Pošto mi je u glavi i dalje bila "aktuelna" informacija da napolju greje sunce, odabrala sam laganu, čipkanu, ružičastu haljinicu. Iskombinovala sam je sa crnim pojasom sa srcem. Spakovala sam sve što mi je bilo potrebno za taj dan, navukla baletanke i krenula. Kada sam izašla napolje, primetila sam da je nešto hladnije i mračnije nego što sam očekivala. Ignorisala sam realno stanje ubeđujući sama sebe: "Ma to je samo privremeni oblačak, sada će sunce ponovo ogrejati". Krenula sam. Bilo je oko 7 sati. Masa ljudi na ulicama se polako uvećavala. Primetila sam da svi na sebi imaju odeću sa dugačkim nogavicama i rukavima. Neki su nosili čak i jesenje kapute i dugačke jakne. Ignorisala sam trenutni trend i sebe ubeđivala da nije loše kad tad iskoračiti iz ulične mode. Kao i obično, do bazena mi je trebalo 40 minuta hoda. Usput sam primetila da su neki delovi puta mokri, što je značilo da je prethodnu noć padala kiša. Hvatala sam sve više osuđujućih pogleda na moj stajling, na šta sam samo pojačala muziku u slušalicama i gledala pravo ispred sebe bez da skrećem pogled, kako se ne bih suočila sa svom neočekivanom pažnjom. Plivala sam dobrih pola sata. Oko 8.40 sam krenula prema poslu. Ulice su sada bile gusto popunjene. Ljudi su i dalje nosili duge rukave i nogavice, deblje jakne i slično. More odeće tamnih boja preovladavalo je svuda pred mojim očima. Jedina sam se ja šećkala u ružičastoj, čipkanoj, letnjoj haljinici, bosih nogu i golih ruku. A sunce ni da proviri. Šetam ja, a ljudi me sve oštrije gledaju. Pokušavam da ne obraćam pažnju. Na kraju rekoh da ipak proverim vremensku prognozu na mobilnom i vidim da li sam ja bila naivno optimistična ili sam ispoljila dar "proročkog duha". Nažalost, predviđena temperatura za taj dan bila je ispod 22 stepena, što je objašnjavalo svu tu neželjenu pažnju koju sam dobijala.

Odlučila sam da bi ipak bilo najbolje da krenem prema kući kako bih se adekvatnije obukla i kako ne bih prizivala popreke poglede. U tom trenutku, jedna starija gospođa je isto donela odluku –  da bude iskrena prema sebi i meni, da me zaustavi i kaže mi: "Dete, pa kako si se to obukla?! Prehladićeš se!" Naivno sam se nasmejala i odgovorila joj: "Nećete mi verovati, ali jutros kad sam kretala grejalo je sunce", na šta je ona, kao da sam je uvredila odvratila ljutito: "Ma koje crno sunce!? Gde ti živiš!? Zar ne vidiš kakvo je vreme!? Odmah idi kući i obuci se!". Uz osmeh sam odgovorila: "Hvala na savetu. Evo, žurim kući." Ona je nastavila sa mrmljanjem, a ja sam se bacila u razmišljanje.

Definitivno je u očima posmatrača ovo bila moja "šetnja stida".

Da li znam da procenim vreme!? Ne znam. Realno ni ne moram da imam bilo kakve natprirodne moći predviđanja, dovoljno bi bilo da sam ujutru samo pogledala prognozu za taj dan. Ali, nisam. I šta sad!? Znam da nisam donela mudru odluku, ali ljudi koji prolaze pored mene i osuđuju me to ne znaju. Oni ne znaju da sam ja svesno donela odluku da se tako obučem jer sam svom mozgu poslala pogrešnu informaciju da će dan biti sunčan. Sada sam bila svesna svog stanja, neznanja i nepromišljenosti, ali u tom trenutku to nisam mogla da ispravim, pa sam krenula u pravcu kuće sa tom namerom.

Ponekad se i u poslovnom životu osećam kao da šetam "šetnju stida". Sprovodim u delo neku svoju "genijalnu", optimistično-naivnu ideju i primetim kako skoro svi oko mene (hvala Bogu imam i dovoljan broj onih koji veruju u mene i podražavaju me) počinju da mrmljaju, kolutaju očima i komentarišu. Ukoliko slučajno ta ideja uspe, onda jedan po jedan kreću da ističu koje je tačno njihovo zapažanje ili savet doveo do toga da moja ideja ipak uspe. Čini mi se da im je ipak najdraže kada ideja ne donese očekivane rezultate, jer onda sa punim pravom i parom mogu da mi kažu: "Lepo sam ti rekao/la da je ovo potpuna glupost! Ne funkcioniše! Pa to niko ne radi! Da se to tako radi svi bi to uradili!" Onda kreću blaži komentari, koje formulišu tako, da mi po njihovom mišljenju, pomognu da se bolje osećam, mada me uglavnom samo bace u još veći bedak: "Pa zar ti ne vidiš gde živiš?! Ovo ti je draga moja Srbija! Ovo možda i može da se radi negde drugde u svetu, ali ne i na Balkanu. Pogotovo ne u Srbiji!" Desilo se čak i da me jedna osoba isto tako zaustavila usred sprovođenja moje "genijalne" ideje i rekla mi: "Tvojoj pametnoj glavi nije mesto u Srbiji!" Još uvek nisam sigurna da li je to bio kompliment, kritika ili uvreda.

Pošto volim da pravim nelogične analogije, evo šta mi je palo na pamet kada sam razmišljala o ovom događaju: Pretpostavimo da je nebo figurativno stanje srpskog tržišta, a svi "objekti" su odraz učesnika tog tržišta ‒ preduzetnici, uopšteno kompanije i poslovni subjekti. Neki su pozitivni zračci plave boje, drugi svetli mali oblačići, a treći oni crni gromonosni oblaci. Onda sam sebi postavila sledeće pitanje: Šta je moja kompanija? Da li propušta ili sprečava sunčevu svetlost? Da li daje ili oduzima nadu da će dan biti sunčan? Kada radnik i/ili klijent pogleda prema nebu, da li će primetiti moje učešće? Verovatno neće. Previše sam mala i neprimetna. Ali ako pronađem još 10-tak ljudi poput mene i udružimo se, oko nas će se stvoriti onaj primetni, možda isprekidani, ali ubedljivo plavi deo nebeskog svoda koji propušta zrake svetlosti i topline. Mali delić koji će dati nadu onom naivno-optimističnom radniku i/ili klijentu da će dan ipak biti sunčan.

P.S. Do kraj jučerašnjeg dana je maksimalna temperatura bila 21.7 celzijusa, ali se već oko 9 sati pojavilo sunce, a poslepodne je obasjalo skoro celo nebo uz pojavu ponekog oblačka. Danas kažu da će maksimalna temperatura biti oko 28.7 stepeni. To ne znači da sam ja opravdano išla razgolićena na 17 stepeni, ali opravdava moj optimizam da će se sunce kad tad pojaviti. Zato sam juče, kada sam stigla kući, umesto da kompletno promenim stajling, jednostavno dodala crne helanke i nasmejano se vratila na posao. Nisam želela da obučem duge rukave ne iz prkosa, niti zbog toga što generalno nisam zimogrožljiva, već samo zato da bih sebi mogla da kažem: "U redu je biti drugačija od mase, ali moraš biti i mudra i realna ‒ helanke su dovoljni kompromis da se ne prehladiš, a u isto vreme da ostaneš verna sebi."

A u slučaju da se sunce ipak ne pojavi onda kada ja to očekujem, nego krene da pljušti kiša kao iz kabla, uradila bih ono što je uradila Pipi Duga Čarapa ‒ navukla bih kabanicu, obula gumene čizme, razvukla osmeh od uva do uva i filozofski izjavila onu čuvenu rečenicu: "Neću dozvoliti jednoj beznačajnoj kišici da pokvari moje planove zalivanja bašte!"

A, da, i bacila bih se na posao, jer bez toga nema ničega.