Kad život ne ide onako kako ja zamislim

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Danas sam dobila link ka Boredpanda - 25+ Asshole Parents Who Ruined Their Children’s Lives - ridiculous-reasons-kids-cry

Izdvojiću par "valjanih" razloga zbog koje dete plače i histeriše. Citiram samo one meni najbolje, koje i tek kako se sreću u svet odraslih, ali naravno u prefinjenijem obliku:

Moja top lista: Razlog za histeriju i plač je taj što:

1. "Ljudi u avionu na nebu nisu joj mahali dok je ona mahala njima"

2. "Nije znala odgovore na pitanja iz udžbenika po istoriju za srednjoškolce" (cura ima max 5 godina)

3. "Želi da bude ovoliko visok"

4. "smo joj napravili rođendansku tortu za njen rođen dan"

5. "Treba mu pink bus (koji mu je nadohvat ruke). Nakon 20 minuta plaća razlog za nastavak histerije se pretvara u taj što u stvari roditelj ne voli pink boju"

6. "Ponudio je roditelju da proba njegov perec i roditelj je i to uradio"

7. "Roditelj joj ne dozvoljava da pije ljuti sos pre spavanja"

8. "Ne želi da ustane, niti želi da leži"

9. "Njena kuca na povlačenju je prati kada ona vuče povodac"

10. "Upravo je shvatio da karamelina jabuka ima u stvari jabuku unutra"

11. "Pevali smo "Danas nam je divan dan" njenom bratu"

12. "Moje cipele su joj velike"

13. "Sam joj rekla da je lepa"

14. "Njena sestra nije kakila u isto vreme kad i ona, jer ona je htela da kake zajedno"

15. "Kinula je, ali joj sestra nije rekla "Nazdravlje" dovoljno brzo."

16. "Ima samo 5 kikica, a želi više"

17. "Rekli smo joj da je previše mala da vodi svoj YouTube kanal"

18. "Rekli smo joj da ne može da vozi auto na putu do kuće"

19. "Ne želi jabuku. Niko mu nije nudio."

20. "Danas mu nije rođendan"

Dok sam gledala i smejala se na bizarne razloge zašto sve deca plaču i histerišu jer njihove "bezobrazne roditelje" im uništavaju život, u glavi mi se pojavio citat iz Biblije - Jeremija 29:11 - "Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate". Oni od vas koji su ove reči čitali, znate da se oni spominjanju u kontekstu vremena Vavilonskog ropstva nad Jevrejskog naroda. Prorok Jeremija citira reči Gospoda i kaže kako narod mora biti srećan tu gde jeste, da ne traži da se vrati u Jerusalim, da ne traži da se oslobodi ropstva, da živi u gradu gde jeste, da se žene, udaju, da sade, grade i tako dalje i tako dalje, jer tek za 70 godina će ih Gospod "pohoditi" i "izvršiti dobru reč svoju" i vratiti ih u Jerusalim. I ovde dolazi citat - jer on za njih ima dobre misle, da im da posledak kakav čekaju.... ŠTA?! Kakve "dobre misli" kad je narod u ropstvo?!

Verujem da svako od nas bar jednom je došao do trenutka u svom životu kada nije sve išlo onako kako smo mi zamislili i kako nam se je htelo. Razlozi za to mogu biti bezbrojne - roditelji, šefovi, kolege, bračni drug, prijatelji, neprijatelji - bilo ko sa strane nam je promućkao planove i evo sada mi smo besni, tužni, obeshrabreni. Pa kako da ja budem pribrana, normalna i srećna kad svi su protiv mene?!

Ne moram biti religiozna da bih priznala da ne uvek sve baš zavisi od mene ili neke druge osobe. Da li je to Bog, Đavo, viša sila, sudbina, karma ili ko već u šta veruje, ali postoji nešta izvan nas što utiče na naš život. Kako ja mogu sa time da se nosim? Šta ja mogu da uradim kada ne ide sve onako kako sam ja zamislila, htela, želela? Naravno, jedna opcija je da krenem da se valjam po podu i histerišem (Naravno mi odrasli imamo svoje načine da to fino izvedemo). Druga opcija je da

posmatram svoju okolinu - šta iskustvo mi kaže, kako drugi su se nosili sa istim ili sličnim problemima? 

Volim da čitam o život drugih osoba, a još više volim da slušam i/ili gledam žive priče iz mog okruženja. Veliki broj onih "uspešnih" priča su otpočeli ne tako slavno - uglavnom u nekoj kriznoj situaciji, usled velike porodične, poslovne ili lične drame. Sve te priče tokom godina su mi davali hrabrosti i nade da izdržim i da se i ja izborim sa poteškoćama na kojima nadolazim. 

Verujem da lična priča najviše vredi, zbog toga ću podeliti i svoju:

Pre više od pet godina, radila sam za jednu bugarsku firmu u Zemunu. Posao je bio kao iz snova. Nemojte me pogrešno razumeti, nije bio "idealan" ni u kom pogledu, ali ja sam bila ispunjena time što sam radila. Imala sam dobrog mentora. Svakog dana sam učila nove stvari. Volela sam da odlazim na posao. Puno sam putovala. Osećala sam se korisno, cenjeno i vrednovano. Plus dobijala sam dobru platu, još sam bila i prijavljena na ceo iznos plate. Šta više može čovek želeti?! Tačno se sećam taj dan, kada sam se vraćala jedno popodne. Vozila sam svoj auto koji sam tek kupila. Uživala sam u muzici u kolima. Sve je bilo savršeno. U tom trenutku sam pomislila: "Sada sam stvarno srećna! Ovo je život!"

Nakon par nedelja od tog dana sam saznala da sam trudna. Za one od vas koji misle da je ovo samo nastavak srećne priče odmah ću reci da nije. Za mene ovo je bio sam KRAJ. Na prvo mesto nisam planirala trudnoću. Razlozi za to su bila bezbrojni, ali jedan od osnovnih je bio taj što prva trudnoća mi je protekla izuzetno teško, porođaj je bio pravi horor, a par meseci nakon porođaja me potrefila i post porođajna depresija koja me skroz poremetila u svim aspektima mog života. Sve vreme sam kroz sve to prolazila manje više sama u tuđoj zemlji, nisam ni jezik dobro znala, nisam imala prijatelja, sestre su mi bile daleko i ceo taj period mog života je bio  jedan od najmračnijih i tužnijih. Nakon višemesečnih lečenja kod različitih lekara, od više njih sam dobila savet/mišljenje/preporuka ili šta već da najbolje za mene bi bilo da ne planiram drugu trudnoću. Na tome smo i ostali. Suprug i ja smo se uzajamno složili da više ne planiramo dece i redovno smo koristili zaštitu. E sada, kako tačno sam ja ostala trudna ni dan danas mi nije jasno, ali se desilo. Ja sam bila blago rečeno u šoku. Prošla sam par nedelja u odbijanu da prihvatim činjenice i uporno sam sebe ubeđivala da je sve ovo neka greška i da je nemoguće. Odbijala sam da idem kod lekara. Odbijala sam da pričam sa bilo kim na ovu temu. Ironija da bude veća par meseci ranije moj suprug je podbacio komentar na račun toga što njegov prijatelj je upravo dobio svoje treće dete: "Pa, da, dok neke žene stvaraju porodicu, druge grade karijeru." Bila sam ljuta na svog supruga i nisam ni pričala sa njim jer sam bila ubeđena da je on nešto uradio da bi ja upala u ovoj situaciji. Najviše sam se osećala povređena što kao da nije ga bilo briga za mene, nego jedino što mu je bilo važno je bilo da se dete rodi, pa makar i ja umrla. Posebno što je on znao koliko godina sam se borila da se koliko toliko normalizujem. Naravno, sve to pomešano i sa hormonima u mom organizmu je bojalo sliku svim mogućim mračnim bojama. Još od prvog meseca druge trudnoće, moje zdravstveno stanje se naglo pogoršalo. Kao i tokom prve trudnoće, krenule su strašne mučnine, bolove i povraćanje do besvesti. Ja i dalje sam odbijala da idem kod lekara i tvrdoglavo odlazila na posao. Kolege i šefovi su primetili da nešto nije uredu sa mnom. Više nisam mogla ni normalno obavljati svoj posao. Shvatila sam da moram da razgovaram sa šefom. Zakazala sam sastanak. Pokrenula sam razgovor - rekla sam da nisam planirala trudnoću, da nisam sigurna da li želim da ponovo prolazim kroz ceo haos, ali da stvarno želim da radim i da mi u tom trenutku samo posao daje mir. Direktor, kao možda svaki muškarac, je bio blago rečeno zatečen. Nije znao šta da kaže. Na kraju je pokušao da me smiri i rekao da ne brinem, da čak i da odlučim da iznosim dete močiću da radim od kuće, da nije ništa tako strašno, da sve će biti dobro... Šta sve je pričao nisam ni slušala. Nastavila sam da odlazim na posao. Čak sam nastavila i da odlazim u teretanu iako sam imala strašne bolove. Dane su se pretvorili u mučenju i sebe i drugih. S nikim nisam pričala o trudnoći, skoncentrisala sam se na posao i sve obaveze koje moram odraditi tokom dana i tako sam išla u krug. Jednog jutra, dok sam se spremala za posao videla sam da sam prokrvarila. Bol je bio nepodnošljiv. Suprug odmah je rekao da moram da idem u bolnicu. Odbila sam. Svađa li smo se. Krenula sam mojim kolima, on me jurio njegovim. HAOS. Na kraju sam pristala da idem kod lekara, ali da nakon toga idem na posao. Otišli smo u bolnicu. Problem je bio što smo se mi pre koju godinu preselili u tom mestu i ja nisam imala niti karton, niti izabrani lekar. Niko od lekara nije hteo da me primi jer nisam imala zakazano. Suprug je išao od kabinet do kabinet da moli da me bilo ko primi. Ja sam plakala i svađala se sa njim da me pusti na miru i kako ne želim da me iko pregleda, a želim da idem na posao... Šta reči potpuna LUDNICA.

U svom tom haosu izašao jedan doktor. Čovek je brzo snimio situaciju. Rekao mi da uđem. Pitao šta se dešava. Ja sam krenula da lupetam kako ne želim dete, želim abortirati. Muž se drao na mene da nisam normalna, da ubijam dete. Lekar je rekao da se oboje smirimo i krenuo da me detaljnije raspituje zašto ne želim dete. Ispričala sam ukratko da prva trudnoća je bila užas i ne želim ponovo prolaziti kroz sve to. Da godinama mi je trebalo da se zdravstveno normalizujem, da sada konačno sam ok, radim... Onda se muž ponovo ubacio kako ne smem više da radim, da moram da ležim, ja sam rekla da ja živa ili mrtva odlazim na posao i drugo me ne zanima... Lekar je onda rekao suprugu da izađe i sačeka napolje. Meni je rekao: "Hoćeš da ideš na posao, a suprug hoće dete. Ok. Oboje možete da dobijete to što hoćete ali morate da sarađujete." Onda mi rekao da legnem na krevet, da mora da mi da neki lek da mi se smire kontrakcije. Izašao napolje i nešto pričao sa suprugom. Vratio se i rekao da moram primati terapiju nedelju dana, da dolazim svako ujutro pola sata pre posla, a posle mogu da idem na posao. 

Nakon ovog događaja i suprug i ja smo shvatili da ovako više ne ide. Seli i popričali da ovo nema smisla, da moramo da potražimo stručnu pomoć sa strane porodičnog terapeuta da bi našli neko zajedničko rešenje na obostranu satisfakciju. Tako smo krenuli na terapije. Trudnoća i dalje nije bila laka. Morala sam korenito promeniti svoj ustaljeni ritam. Shvatila sam i sama da ni posao ne  mogu više obavljati. Pošto poziciju koju sam obavljala je bila odgovorna i zahtevna, šef je tražio da 3 meseci nakon porođaja se vratim na posao, što se kosilo sa mojim stavom da moram da dojim dete barem prvih godinu dana. Naravno rekla sam šefu da neću moći. Na moje mesto su zaposlili drugog. Meni su rekli da i dalje mogu da se vratim na posao nakon porodiljskog, ali da pozicija sigurno ne bi bila ista, samim time ni plata. Stigla sam do zaključka da moram sama nešto preduzeti. Zbog kritičnog stanja sam morala ležati veći deo vremena. Svih tih meseci u krevetu sam imala vremena puno razmišljati. U stvari u većini vremena sam plakala i samo sažaljevala se. Uz pomoć terapeuta sam došla na ideju da možda sve ovo i nije tako loše. Imala sam vremena da razmišljam s čime želim da se bavim. Pošto od uvek sam htela biti preduzetnik, shvatila sam da možda ovo je i idealan trenutak da se ponovo okušam u preduzetničkim vodam. (Kažem ponovo jer nakon prve trudnoće već sam bila pokrenula jedan vlastiti posao, koji sam nakon 2 i nešto godina prodala usled nedostatka resursa i znanja sa moje strane). Od prvog posla do tog trenutka sam imala sakupljenih više znanja, iskustva, kontakta, poznanstva, a i imala sam nešto ušteđevine. Tako sam sve ozbiljnije krenula da razmatram potencijalne mogućnosti za samo zaposlenje. Da ne dužim priču, u sedmom mesecu trudnoće sam pokrenula kompaniju za uvoz, izvoz i distribuciju prirodne kozmetike. Odmah nakon otvaranja sam i uradila prvi uvoz uz pratnju babice. 

Danas, pet godina kasnije, shvatam da upravo ova druga trudnoća mi je donela sve ono najlepše u životu o koje ne bih ni mogla sanjati da nije se desila. Sva ta lepa i ružna iskustva su me izgradila kao osobu koja sam danas i doveli tu gde jesam. Da mogu da vratim vreme unazad ono što bih promenila je samo i jedino moj stav prema svemu tome što se iz dešavalo. 

Danas pokušavam da budem zrelija osoba i da sa zahvalnošću prihvatam sve što mi Bog, sudbina, karma ili ta viša sila pošalji jer znam da sve ima svoje. To ne znači da uvek sam srećna i zadovoljna sa onim što me spohodi, ali ostavljam dovoljno vremena i sebi i drugima da se sve složi i smiri. Odgovorno tvrdim da iz svake situacije može da se izvuče neki pozitivni maksimum. Naravno nije svaka situacija toliko "jednostavna" kao moju trudnoću, ali svaki doživljaj, bilo to lep ili ružan, nam donosi i oduzima nešto. Razlika je u onome što na kraju zapamtimo.