Puzle
se razlikuju, kako po veličini, tako i po tematici i po stilu sečenja,
kvaliteta, korišćenih boja i naravno proizvođača. Ima puzle od 12
komada, ima puzle od 54, a postoje i puzle od 500, 1000 i čak 12000
komada.
Neka pretpostavimo da je svaki čovek jedna puzla. Kada se rodi svako od nas dobija jednu punu kesicu sa pomešanim delovima svog puzla. Neko dobija kesica sa 12 komada, drugi 10 000. Svako kreće „iz 0“ i svako ima približno jednako vreme života da poređa svoju puzlu.
Pretpostavljamo da čovek postaje „kompletna ličnost“ tek kada „poređa“ kocke svog puzla i dobije jasnu sliku. Oni koji imaju mali broj komadića poređaju svoju puzlu za relativno kratko vreme. Dok oni koji imaju 10 000 ili 12 000 komadića, potrebno im je više vremena dok slika ne zadobije neki prepoznatljivi oblik. Ali zato se većina ljudi više divi većim lepim pejzažima, umetničkim slikama koji su sastavljenje od hiljadu malih delova, nego malim dečijim puzlama sa 12 do 50 komadića.
Često se dešava, da dok neko ko ređa svoju puzlu od 50 komada ne može da nađe krajeve svog puzla, za to vreme neko drugi čija se puzla sastoji od 500 komada je pri samom kraju slaganja, a oboje su krenuli istovremeno da ređaju svoje puzle....
Ipak pravi problemi nastaju kada vlasnici dva nedovršena puzla odluče da „pomognu“ jedno drugome da slože svoj puzel, pa u toj „interakciji“ pomešaju svoje nesložene komadiće od oba puzla u jednu kesu i sve to dobro promešaju i krenu da "slažu zajednički"... Komplikovanost poređenja svakog puzla ponaosob se proporcionalno povećava sa brojem prethodno preostalih komadića pre samog završetka.
Ako pretpostavimo da dva prethodno pomešana, nedovršena puzla odluče da se razdvoje, nastaje haos prilikom podele koje parče kom puzlu pripada, posebno ako su oba puzla slične veličine, količine, boje, kvaliteta štampe i slično. Ali pravi haos tek dolazi kad jedan od njih odluči da svoje nesložene komadiće pomeša sa trećim nezavršenim puzelom, a možete pretpostavite šta se dešava ako i drugi „razdvojeni“ vlasnik nepoređanog puzla donese sličnu odluku pa uključi četvrti, peti i tako dalje vlasnik nedovršenih puzla...
Dešava se da u kombinaciji sa određenih delovima svojih pojedinačnih puzla se formira jedna manja zajednička puzla. Ta mala puzla prilikom „razdvajanja“ se mora rasklopiti, kako bi svako dobio svoj deo uloženih delova, da bi eventualno jednog dana zavrsio ređanje svog puzla. U većina slučajeva oni koji često ređaju puzle kažu da se bar jedan komadić zagubi u „selidbi“ i moguće je da slika ostane zauvek nedovršena.
*Napomena: Ovu teoriju sam"sastavila" 11. februara 2011 u 23:20h. Ali mislim da je aktualna i danas
Neka pretpostavimo da je svaki čovek jedna puzla. Kada se rodi svako od nas dobija jednu punu kesicu sa pomešanim delovima svog puzla. Neko dobija kesica sa 12 komada, drugi 10 000. Svako kreće „iz 0“ i svako ima približno jednako vreme života da poređa svoju puzlu.
Pretpostavljamo da čovek postaje „kompletna ličnost“ tek kada „poređa“ kocke svog puzla i dobije jasnu sliku. Oni koji imaju mali broj komadića poređaju svoju puzlu za relativno kratko vreme. Dok oni koji imaju 10 000 ili 12 000 komadića, potrebno im je više vremena dok slika ne zadobije neki prepoznatljivi oblik. Ali zato se većina ljudi više divi većim lepim pejzažima, umetničkim slikama koji su sastavljenje od hiljadu malih delova, nego malim dečijim puzlama sa 12 do 50 komadića.
Često se dešava, da dok neko ko ređa svoju puzlu od 50 komada ne može da nađe krajeve svog puzla, za to vreme neko drugi čija se puzla sastoji od 500 komada je pri samom kraju slaganja, a oboje su krenuli istovremeno da ređaju svoje puzle....
Ipak pravi problemi nastaju kada vlasnici dva nedovršena puzla odluče da „pomognu“ jedno drugome da slože svoj puzel, pa u toj „interakciji“ pomešaju svoje nesložene komadiće od oba puzla u jednu kesu i sve to dobro promešaju i krenu da "slažu zajednički"... Komplikovanost poređenja svakog puzla ponaosob se proporcionalno povećava sa brojem prethodno preostalih komadića pre samog završetka.
Ako pretpostavimo da dva prethodno pomešana, nedovršena puzla odluče da se razdvoje, nastaje haos prilikom podele koje parče kom puzlu pripada, posebno ako su oba puzla slične veličine, količine, boje, kvaliteta štampe i slično. Ali pravi haos tek dolazi kad jedan od njih odluči da svoje nesložene komadiće pomeša sa trećim nezavršenim puzelom, a možete pretpostavite šta se dešava ako i drugi „razdvojeni“ vlasnik nepoređanog puzla donese sličnu odluku pa uključi četvrti, peti i tako dalje vlasnik nedovršenih puzla...
Dešava se da u kombinaciji sa određenih delovima svojih pojedinačnih puzla se formira jedna manja zajednička puzla. Ta mala puzla prilikom „razdvajanja“ se mora rasklopiti, kako bi svako dobio svoj deo uloženih delova, da bi eventualno jednog dana zavrsio ređanje svog puzla. U većina slučajeva oni koji često ređaju puzle kažu da se bar jedan komadić zagubi u „selidbi“ i moguće je da slika ostane zauvek nedovršena.
*Napomena: Ovu teoriju sam
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar