Prosopagnozija ili "slepilo za lica" je stanje kada mozak ne prepoznaje crte ili mimike lica. Ja konkretno ne prepoznajem crte lica, ili tačnije - ne mogu da ih zapamtim. Godinama sam znala da nešto nije uredu samnom ali sam se jako dugo stidela ovim mojim hendikepom i nikome nisam o tome pričala dok jednom nisam podelila neki bizarni događaj sa mojom najboljom drugaricom (ista ova sa početkom priče) koja po zanimanju je psiholog i psihoterapeut i ona mi nije rekla da postoji bolest, ili stanje zvano prosopagnozija i da verovatno ja patim od toga. Iako mi je laknulo, i dalje nije mi rešilo primarni problem jer nakon čitanja o ovom stanju samo sam zapala u veći bedak jer bar za sada ovo stanje se ne može lečiti, već pomoću određenih tehnika može olakšati život s njime. Dok sam čitala o mogućim tehnikama koje nude stručnjaci shvatila sam da ih ja manje više svakodnevno koristim intuitivno i ne mogu reci da sam u potpunosti rešila problem, ali u mnogome sam sebi olakšala život. Pošto nisam našla sistematično sumiram na jednom mestu tekst na srpskom delim sa vama koraci - tehnike za olakšanje sebi i ljudima oko sebe život sa prosopagnozijom:
1. Edukuj se o tome sta jeste i šta nije prosopagnozija. Stanje ima više varijacija i dobro je da sam ili uz pomoć stručnjaka identifikuješ svoj lični problem. Za većina bolesti kažu da tačna dijagnoza je ponekad na pola puta izlečenja, mada konkretno u ovom slučaju nema izlečenje - bar olakšanja daljeg života. Ja konkretno imam problem sa pamćenjem crte lica i prepoznavanjem konkretne osobe nakon što je sretnem kasnije, tojest usled nekog kraćeg vremena rastanka. Lično ja pokušavam da povežem osobu sa energijom, mestom gde se srećemo, bojom glasa, mirisom ili nekim karakterističnim pokretom tela kako bi je kasnije mogla prepoznati. Tačno definisane tvog problema će ti pomoći da kasnije pronađeš tehnike koje će ti olakšati prevazilaženje ili bar lakše življenje sa ovim izazovom.
2. Pričaj sa ljudima u svom najbližem okruženju o svom stanju - probaj gde u šalji, gde ozbiljno da skreneš svojim najbližima pažnju da se boriš s prosopagnozijom i da očekuješ njihovu pomoć, razumevanje i podršku. Tvoji najbliži ako su normalni rado će ti izaći u susret i maksimalno će ti olakšati proces tako što onaj ko je sa tobom u društvo na fin način će te uputiti ili reći ko je osoba preko puta tebe, ili će reći svoje ili tuđe ime ispred tebe, ili ce uraditi karakteristican pokret kako bi ti mogao povezati ko je ko. Najmanje - neće ti se naljutiti ako ih ne prepoznaje iz prve. Uzmi u obzir da veći deo stanovništva ni ne zna šta je prosopagnozija, a nekima čak i kad kažeš da to stanje postoji i ti patiš od toga i dalje smatraju da se prenamažeš i da si samo uobražen. No, to kako ko će prihvatiti tvoje stanje svakako nije tvoj problem, stoga ti reci, a ko ti je blizak i voli te i ceni, razume će te, a ko neće - nek misli sta hoće.
3. Pronađi šta radi za tebe - koja je tvoja super moć percepcije - ja konkretno imam izraženo čulo mirisa i često putem njim prepoznajem ljude. Takođe imam razrađenu tehniku grupisanje ljudi po nekim zajedničkim crtama/karakteristikama i kad se upoznajem sa nekom novom osobom njen lik i energiju razvrstavam u kategoriji "Ova osoba me najviše podseća/liči na taj i taj" i tako nekako lakše "zapamtim" i kasnije povežem ko je ko. Obično razvrstavanje se svodi na boju i/ili dužine kose, karakteristični stil oblačenja, način govora i izražavanja, boja-visina glasa, visina, stil hoda, položaj tela, tikove-pokrete, energija i slično. Ta moja razvrstavanja i povezivanja su često nelogična drugima zato o tome nikad nikome ne pričam, ali meni pomažu da lakše prepoznam ko je ko, a to je najbitnije.
4. Pronađi kompenzaciju - ljudi se jako loše osećaju ako primete da ih ne pamtiš/prepoznaš- shvataju kao ličnu uvredu - kao da nisu ti bitni, pogotovo ako su ti bliske osobe, a ti prođes pored njih na ulici kao pored totalnog stranca, ne zato što si uobražen ili nekome se ljutiš, već isključivo zato što imaš ozbiljan problem sa prepoznavanjem lica. To ljudi ne razumeju, već shvate lično. Zato je dobro da se potrudiš da im kompenzuješ "uvredu" tako što jednom kad ih prepoznaš - reci ćes im ime, i pita češ ih nešto lično - neko zapažanje koje jasno pokazuje da su ti značajni (naravno to podrazumeva da obratiš pažnju kad ti pričaju) - kako im je kuća/Maca/mama/tata/deca/partner, pa pitaš kako napreduju sa vozačkim kursem ili da li su isprobali novi recept i tome slično. Nesto što znaš da je njima važno i daće im jasno do znanja da ih poštuješ, da te zanimaju i drage su ti iako na početku razgovora ti je bilo potrebno vremena da povežeš ko je ko. Možeš pribeći i taktiku ulizivanja, tipa "Toliko si se podmladio/smršao/ulepšao da nisam te mogla prepoznati". Ipak ja lično izbegavam da se tome služim ako nije istina i ako mi je stalo do te osobe jer generalno smatram da lažima i ulizivanjem se služimo ako nekog ne poštujemo dovoljno da bi mu rekli istinu, ali to je lični stav.
5. Ti nisi svoje stanje. Ti si više od toga. Tvoja ličnost se ne menja usled bilo kog (trenutnog) stanja tvog mozga. Stanje jeste deo tebe, ali nije sve što ti jesi. Ne možeš njime uticati, ali možeš prihvatiti i živeti sa time. Nisi ništa manje vredan kao osobu samo zato što ne umeš da prepoznaš lice ljudi. Bar ja na ovo moje stanje gledam kao na neku vrstu izazova - hendikepa s kim se sasvim pristojno može živeti - i sebi kažem da nije realno da očekujem od prirode da bas sve mi da - dovoljno je sto imam visoku kognitivnu inteligenciju, sto sam relativno zdrava, imam ruku, nogu, funkcionišem sasvim normalno bez obzira na dodatna ograničenja. Prosopagnozija za mene je samo jedan od ograničavajucih aspekta mog života, poput moje nesposobnost da razumem mađarski jezik iako već 18 godina sam izložena njemu i čak išla godinu dana na časove istog, jednostavno moj mozak ga ne može savladati, niti moje uši mogu čuti razliku u suglasnika (još), i to je sasvim ok. Nisam ništa manje vredna, ni pametna, ni sposobna sad zbog toga što ne razumem i ne pričam mađarski, kao što i ne prepoznajem lice mojih najbližih, ni svoje u ogledalo, pa čak i lice rođene dece (priznajem osecaj zna biti poražavajuci kad na ulici se mimoiđes sa rođenom ćerkom koja te nakon što je mimoiđeš prozove gradom "Mama!? Jel ne prepoznaješ rođenu ćerku?!" I u čudo te pita kako je moguće da je ne prepoznaš kad si je sve vreme gledala u oči i smeškala se.... A u mojoj glavi ja sam se upravo mimoišla sa jako lepom mladom devojkom koja jeste mi je poznata i liči mi na nekog, ali meni svakako sva lica koja tokom dana sretnem su mi veoma poznata iako ih mozda po prvi put sretnem, pa samo nastavim svojim putem...)
Нема коментара:
Постави коментар
konstruktivni komentar