Ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe...

Koliko od vas prati dnevnik jednog direktora?

Ili možda lakše pitanje - koliko od vas su čuli/čitali još bolje prisustvovali na događaj, ili "skandal" koji je Jelena Karleuša priredila jednom mladiću iz te i te banke na Kopaoniku?

Ja sam za to sinoć saznala preko posta koji je direktor stavio sa pitanjem da li je uredu što je dečko dobio otkaz. Dugo sam razmišljala, ali ne o poslovnom smislu, nego u privatnom.

Da sam ja ta nesretna njegova žena, supruga, devojka ili šta god već on ima, šta bi ja uradila? Kako bih ja reagovala? Šta bi mu rekla? Da li bi ostala sa njim u vezi?

Nekako u glavi mi se odvijaju dva scenarija:

I scenario

 pre događaja

Znam da moj Dragi je na proslavi u Kopaoniku. Znam da je sa gomila zgodnih koleginica. Znam da će biti piće, žene i sve što ide uz to, ali ne brinem. Ne cimam ga, ne proveravam ga, ne smaram ga. Puštam ga da uživa. Ne rovim po svim mogućim i nemogućim društvenim profilima njegovih poznanika, prijatelja i kolega da bi naišla na neku njegovu kompromitujuću sliku sa proslave. Ne patim kući sama, niti zovem sve drugarice, poznate i nepoznate redom da im se "izjadam" da sam ostavljena, zaboravljena i najveća postojeća žrtva. Ne sažaljevam sebe kako evo ja sada jadna moram ostati kući sama dok on uživa sa društvom na Kopaoniku. Radujem se i ponosim da su baš njega poveli iz firme na tu proslavu/seminar/forum ili šta god već je  jer znam da je vredan i da je zaslužio svoje mesto na poslu. Uživam u samoći i iskorištavam da provedem vreme sama sa sobom. Čitam neku lepu knjigu. Sviram na klaviru. Sviram na violini. Idem na plivanje. Uživam i drago mi je da i on uživa.

dan 1. nakon događaja

Narednog jutra on se vrača kući rano. Ja ga željna čekam spremna. Odmah primećujem da nešto nije uredu. Ćutljiv je i izbegava pitanja u vezi proslave. Zabrinuta sam, ali to ne pokazujem. Snažno ga zagrlim i mu kažem da mi je jako nedostajao i da mi je drago da se vratio. Poljubim ga i idem na posao. Preko dana ga pitam porukom da li hoće da uveče izađemo negde u neki novi restoran na večeru samo nas dvoje. Dobijam čudan odgovor: "Ne. Ne diraj me. Večeras hoću mira."

Nakon posla vraćam se kući. Uz put sam kupila njegovu omiljenu hranu. Vidim da je po kući haos. Primećujem da mu iz kofera viri pokidana majica i košulja. Baš sam zabrinuta. Sigurna sam da se je desilo nešto neprijatno. Dok se greje večera postavljam sto i spremam to što mogu da spremim po stanu. Ništa ga ne pitam, samo povremeno pričam neke osnovne stvari, kako mi je bilo na poslu, šta sam radila tokom dana i slično.

Sedimo za stolom i večeramo. Vidim da skoro ni ne jede. Baš mi ga je žao, ali to ne pokazujem.

Ustajem, idem pored njega, hvatam ga za ruku i ga gledam pravo u oči:

"Dragi, šta ti je?"

"Vidiš da mi nije dobro. Pusti me." gura me grubo.

Sedim na svoje mesto i tiho kažem:

"Šta god da je bilo, znaj da te volim. A ja volim samo uspešne i pametne muškarce. Šta god ružnog da se je desilo na Kopaoniku, prošlo je. Kakve god neprijatna osećanja trenutno da imaš proćiće. Jedino što neće proći su tvoje vrline i moja ljubav prema tebe."

Nastavljam sa jelom. Čuti on, ćutim i ja.

Skoro da sam završila sa jelom i pre nego što ustanem, on me hvata za ruku i kaže mi: "Stvarno to misliš? Ne ljutiš se na mene?"

"Zašto da se ljutim? Jer ima razloga? Vratio si mi se kući. Živ si, zdrav, lep pametan, zgodan!" i šaljivo ga golicam.

On se nasmeje, vidi da se šalim. Ljubi me u čelo i jako zagrli.

Uveče mi priča razne zanimljive stvari sa putovanja. Daje mi poklon sa Kopaonika. Ja se radujem kao malo dete. Vidim da je opušteniji ali i dalje ništa ne spominje oko onoga što mene najviše zanima - zašto su mu majica i košulja pocepane. Poznaje me, zna da me zanima, ali ništa ne priča. Pre nego što zaspimo mi kaže da ćemo sutra morati da sednemo i popričamo ozbiljno.

Ljubim ga i kažem bezbrižnim tonom: "Ok. Šta god da bude, znaj da na kraju će sve biti ok. Laku noć. Sanjaj nešto lepo."

On samo promrmlja: "Nadam se".

Zagrljeni tonem u san, za njega ne znam.

dan 2. nakon događaja

Ujutro ustanem u običajno vreme.  Vidim da Dragi još spava, što je neuobičajeno za njega. Tuširam se, doručkujem, on i dalje ne izlazi iz sobe. Tiho idem u spavaču da ga poljubim i pozdravim. Ne odgovara mi, pravi se da spava, a znam da je budan. Izlazim. Idem na plivanje. Radim sve kao što uobičajeno radim.

Stižem na poslu. Uključujem mobilni i vidim da imam par propuštena poziva od dve drugarice i još pet poznate od kojih dve njegove koleginice. Malo sam zabrinuta. Šta je sad bilo?!

Zovem najbolju drugaricu. Ona odmah: "Jel si dobro?!"

"Naravno. Znaš da ujutro uvek idem na plivanje, pa isključim mobilni. Šta je bilo?"

"Kako šta?! Ja zovem da mi ti kažeš?"

"Šta da ti kažem?"

"Pa šta je sa tvojim Dragim?"

"Kako šta je sa mog Dragog?! Dobro je nadam se. Reci šta znaš!"

"Pa.... možda bolje samo da ti pošaljem link, pa ti sama da vidiš..."

Nešto mi se okreće u stomaku. Osmehnem se prisiljeno i prepravljenim glasom se našalim

"Skrivena kamera znači"

Ona neko vreme čuti i kaže: "Vidimo se na ručak. Svratiću kod tebe."

Prekidam razgovor i otvaram link koji već me čeka. Gledam i ne verujem. Pokušavam da ne čitam tekst, samo puštam video. Srce mi staje kada čujem kako kaže: Nemam ženu.

Prekidam video. Ne gledam dalje. Boli me.

Prilažem razne tehnike samo smirivanja, racionaliziranja, pozitivnog razmišljanja.

Ulazim u njegovu kožu. Shvatam da njemu treba da je još teže nego meni. Potpuno mi se razjašnjava njegovo ponašanje od kako se vratio sa puta. Sve mi je jasno. Samo mi nije jasno zašto nije mogao da mi sve to lepo ispriča. Ne mora ni da se izvini. Samo da mi kaže šta je u tom trenutku osećao i šta mislio. Nema veze. Muškarci. Moraš im sve te reči, osećanja, misli vaditi iz usta. Telefon zvoni. Vidim da je poznata koja voli da tračari. Ne javljam se. Isključujem mobilni.

Krećem sa radom i pokušavam da se skoncentrišem na rad i da što manje razmišljam. Pratim slepo radni raspored koji sam prethodni dan sastavila za danas. Jedna po jedna radne obaveze se precrtavaju. Nisam ni shvatila kad je došlo 13h. Ulazi mi drugarica. Ništa ne kaže samo me jako zagrli. Ljubi me u obraz i kaže: "Biće sve ok. Ne brini."

Sedimo. Ćutim, ćuti i ona. Ona ustaje i kaže: "Skuvaću nam kafu."

Pušta da se greje voda. Ustajem i ja. Postavljam prah u čaše i krećem da pričam: "Jako sam povređena. Ne znam šta da mislim. Videla sam da nešto nije uredu odmah nakon što je ušao u stan, ali on ništa ne priča. Možda i bolje."

"Sigurna sam da se stidi od samog sebe, zato nema ni šta da ti kaže. Smiri se. Priberi se. Biće sve ok. Pusti ga da i on se smiri, da razmisli. Sam će ti se otvoriti i sve ispričati. Videla si i sama da je sve bilo nameštaljka. Sigurna sam i da njemu je jako neprijatno i žao mu je što te je povredio. Jel ćeš biti ok?"

"Hoću. Znaš da hoću."

"Ljubim te i bolje se ne javljaj danas na mobilni."

"Neću. Ljubim te."

"Nazovi me ako ti nešto treba."

"Hoću. Hvala što si svratila".

"Za tebe uvek."

Odmah mi je lakše nakon našeg razgovora. Skupila sam potrebnu hrabrost da izgledam do kraj videa. Puštam ga i gledam. Pa.... šta reci. Jeste strašno, ali nije kraj sveta. Da nije patetično, bilo bi smešno. Ne znam koga treba biti više sramota - mene ili njega. Jeste pitanje koliko je te noći popio, jeste pitanje šta će on na bini, ali to je njegova stvar. Zatvaram laptop i uključujem mobilni. Brišem sve znatiželjno, bezosećajne, bezobrazne poruke od poznate i nepoznate. Čitam njegovu poruku: "Volim te. Imaj lep dan." Odmah mu odgovaram: "Takođe. Volim i ja tebe." Stiže mi nova poruka: "Večeras ja kuvam, ne moraš se oko večere brinuti." ja odgovaram: "Mmmm, jedva čekam! Volim kad mi spremiš nešto lepo i ukusno!".  Sreća polako mi se vraća. Znam da će sve proći i na kraju biti ok.

Završavam ranije posao i krećem kući.

Kući me čeka iznenađenje. Sve je sređeno. Iz kuhinje se čuje krckanje ulja i nosi se lep miris uz moju omiljenu muziku. On kuva. Iznenadan je da sam već stigla. Ljubim ga. On gleda u sat.

Odmah kažem "Jeste. Vratila sam se danas ranije. Nisam mogla dočekati tvoju večeru. Jel ti treba pomoć?"

"Ne. Sedi ovde i uživaj."

"Mmm... već uživam dok te gledam."

Ostatak večeri prolazi u opuštenoj atmosferi. Pričamo razne stvari. Nakon večere sedimo zagrljeni na trosedu. Ćutimo neko vreme. Onda on kreće:

"Izvini. Izvini za sve. Izvini što sam sinoć bio nemoguć. Izvini što sam te povredio."

"Uredu je. Volim te."

"Nije uredu. Ne znaš ni šta se desilo na Kopaoniku! Jel si mi videla majicu i košulju?"

"Jesam"

Vidim da mu je neprijatno. Ljubim ga nežno u obraz i kažem: "Ako hoćeš reci mi, ako ne, razumeću."

"Hoću da ti kažem da mi spadne kamen sa srca. Znaš te noći...." i kreće sa pričom.

Skoro i da ne slušam detalje. Zagrlim ga jako. Srećna sam što mi sam priča. Drago mi je da je sam shvatio da me je povredilo to što je rekao da nema ženu. Drago mi je da sam shvata u kojoj bezvezne situacije se je uvalio. Drago mi je da je sam rekao da sigurno mi je bilo jako teško ovih dva dana... Na kraju je završio ispoved sa rečima:

"Žao mi je što i ti moraš proći kroz sve ovo zbog mene. Sigurno su te već par osoba zvali da te raspitivaju."

"Nije strašno. Samo par "dobro namerno zabrinutih". A i ja moram da se ponosim što te poznajem. Postao si poznata ličnost. Ko još je od naših prijatelja je plesao sa Jelenom Karleušom?" smejem se. Smeje se i on. Ljubi me. Vidim da mu je drago što mi je sve ispričao. Opet se uozbiljio i mi kaže:

"Znaš da sam dobio otkaz?"

"Pretpostavila sam. Ali za to ne brinem, ne brini ni ti. Bitno je da znaš ti koji si, koliko vrediš i šta hoćeš postići u životu. Jeste, dopustio si grešku. Jeste, to nije bilo uredu. Ali svi grešimo. Bitno je nakon pada kako, kada i zašto ćemo ustati."

"Hvala ti na podršci. Ne znam šta ću sad. Sramota me je da izađem iz kuće. Ne znam ko će me uopšte ponovo zaposliti"

"Pa možda da nazoveš Karleušu da li ima slobodno mesto za seksi plesača. Sigurna sam da će te zaposliti." šaljivo ga golicam.

"Nemoj me zafrkavati. Stvarno mi je neprijatno."

Uozbiljujem se.

"Izvini. Obećavam neću više spominjati JK. Samo hoću da znaš da ti si jako sposoban i pametan i s čim god da se uhvatiš bićeš uspešan. Samo nemoj molim te postati striptizeta, jeste bićeš visoko plaćen, ali ja ću biti jako ljubomorna svim tim ženama koje će uživati u tvom telu. Hoću te samo za sebe."

On se smeje i obećava da neće. Šta će postati ne znam, ali znam da će biti uspešan i sigurna sam da nikad više mu neće pasti na pamet da ide na bini dok je JK na njoj. E, da je Ceca, to bi bilo druga priča.

II scenario

dan pre događaja

Sama sam. Ja ne volim biti sama. Ne smem biti sama. Ne umem biti sama. Dosadno mi je. Ne znam šta ću sa sobom. Otvaram mobilni i krećem da zovem sve žive i mrtve da bi se izjadala koja sam ja nesreća. Svima prepričavam kako moj sebični je otišao i mene jadnu ostavio i ja sam sada sama. Tražim od sve malo bolje drugarice da dođu da spavaju kod mene. Svaka od njih nađe neki razlog pa mi otkaže. Jedna ima decu, kao da je to neki izgovor - ne može da ih ostavi mužu! Zamisli koji bezobrazluk. Druga ima muža i ide s njime na večeru - pazi koliko je drska da mi to u oči kaže kad zna da sam ja sama i patim. Treća ide kod roditelja. Neću ni komentarisati. Koje su to drugarice da neće da budu tu za mene kad su mi najpotrebnije?! Pošto sam nazvala svakog od koga imam mobilni i nemam više koga da zovem, a više ne štampaju one gradske telefonske imenike pa da zovem neko tako random, zovem mog "dragog". Odmah krećem sa policijskog raspita: "Ko, kada, s kim, zašto, kako i tako dalje i tako dalje", ni ne primećujem da je njemu neprijatno da priča ispred svojih kolega sve te privatne informacije, niti to da on mora da ide i nema vremena da priča sa mnom. To mene ne zanima. On je moj muž i ima da mi daje pun izveštaj ako već nije mogao me uzeti i ja da uživam na Kopaoniku. Za koji on to jadnu firmu radi kad nisu mogli platiti i supružnicima da idu na odmor?! Pa jel oni nemaju žene?! Ma pusti ih, škrtice. Kad smo već kod škrtice, kažem mom: "Nemoj da budeš neka škrtica, nego mi kupi neki lep i skup nakit. Gledaj da je kvalitetan, da ne uzmeš nešto iz Kineza! Odmah ću prepoznati! Ja nosim samo kvalitetne i skupe stvari. Šta ćeš. Voliš me takvu!". On prekida vezu. Kao da sam u pozadini čula ženski kikot. Ma to mora da su one njegove zgodne koleginice. Znam ih ja k.. Sve samo zavode. Garant su oko njega i već pijane mu plešu oko stola. A i on kakvo je đubre... Ma moram ja proveriti sve moguće društvene mreže da vidim da li je neko od njegovih prijatelja, poznanika ili kolega stavio neku sliku. Slika je tu negde, samo moram je pronaći. Televizor je na max, ali ja sam toliko usredsređena da prelistavam tu facebook, tu instagram pa čak i tviter kako ne bi propustila nešto vezano za tu prokletu proslavu. Poslala sam 200tak zahteva za prijateljstvo svim osobama koji rade u bankarskom sektoru jer možda upravo neko između njih možda staviti po životu važnu informaciju koju ne smem propustiti o ponašanju mog mangupa na za mene zabranjenoj proslavi. Ni ne primećujem da je uveliko u toku turska serija koja redovno pratim jer upravo je krenuo live stream sa te proslave na neki od profila što sam iskopala sa fb. Gledam i ne mogu da verujem. Pa koja je to budala uradila, pa kako to tako snima ukrivo? Pa ova kako se obukla!!! SRAMOTA. Ja ne bi tako i u selo izašla. A ova što se pravi pametna... Strašno! Jauuu, vidi! Jelena Karleuša, pa to je boginja! Pa to je moj uzor u životu! Koja kraljica! Šteta što moj idiot me nije hteo poneti sa sobom, pa i ja da nju vidim i napravim selfi, pa da stavim na facebooku, na instagramu, ma ima da je stavim za profilnu i na viber i na skype.. Hmm... vidi ti njega - iskaće na bini, nešto mi poznat. Pa ovo je moj dragi!!! On je na bini pored Karleuše!!!! Pa nema mi veće sreće! Koji je on kralj! Ha, kaže da je pijan kao letva. Ha, ha, pa zna on da popije. Juuu što je zabava. Evo i mene spominje. Pa naravno da će me spomenuti, pa ja sam najbolja žena što mu se ikada desila. ŠTA?????? KAŽE DA NEMA ŽENU?????!!! JEL SI TI NORMALAN???? PA KAKO TE NIJE SRAMOTA!!!!

Zovem ga. Mobilni mu isključen. Ma poznajem ja tog đubretara. Našao on mene da vara. Zovem odmah njegove koleginice. Ne javljaju se. A, evo. Javila se.

"Zdravo Jeco, kako si? Šta ima novo?"

"Alo, ko je to? Ne čujem ništa. Na koncertu sam." Spušta slušalicu.

Ma ima da ja nazovem njegovog šefa! Ali mu nemam broj. Koga da nazovem?!

Da, zovem Olgicu, Anu, Saru... obavezno Mariju! Jeste sada 12 sati u ponoć, ali razumeće one mene i njihove su ženskaroše i stalno ih varaju.

Ostatak večeri provodim u očajničkim pokušajima da sakupim što je više moguće sažaljenja, ohrabrenja da ga ostavim i potvrde da gore u životu nisam mogla proći nego da se udam  za takvog smeća.

dan 1. nakon događaja

Ustajem, sva sam naduvena, čupava, sa razmazanom šminkom jer zbog tog kretena nisam stigla ni da se sredim. Pa koji je on idiot, pa kako je tako bezosećajan! Pa kako ću se ja pojaviti pred ljudi. Pa svi su ga videli, znam jer sam im ja poslala link. Pa šta ću ja sad? Pa ko će mene izdržavati ako ga ja ostavim? Pa šta ću reći mami i tati?

Evo ga, stiže. Trčim prema vratima kao luda i samo što ga vidim mu lupim šamarčinu. Krenem da ga psujem, udaram i šutiram.

"Jel znaš šta si ti meni uradio?! Za koju budalu me smatraš?! Pa da te ja moram trpeti?! Pa jel si ti normalan? Koji si kreten! Nikad ništa nisi mogao završiti kako treba, ni ovo nisi. Ali nije ni čudo. Ta tvoja majka jel te nije vaspitavala? Ma šta ta jadnica može vaspitati, ni kučeta ne može odgledati, posle se pita što joj kuće beži iz kuće. Ma ni otac nije ti bolji. Na njega si povukao da se tako opijaš, da budeš ženskaroš. A šta ja sada da radim? Koja sramota si mi naneo...."

On krene da se dere, ja dva puta više. Komšije kreću da udaraju po zidovima, mi nastavljamo. Nek udaraju, nije im prvi ni poslednji put, prestaće. Šta? Kažu da će zvati policiju?! Ma koga ćeš ti zvati seljaku jedan! Izlazim i sa njima krećem da se svađam. Skroz sam poludela, majke mi. A i ko ne bi poludeo pored takvog čoveka!

Davno je prošlo vreme kad sam trebala biti na poslu. Ma ko posla šiša! I onako je plata jadna, šef stalno nešto zanoveta, traži. Tek koleginice što su naporne i uobražene. Stalno nešta spletkare, stalno nešta ogovaraju. Kako ću se ja na poslu pojaviti?! A ne mogu ni ovde ostati pored ovoga. Idem ja kod moje Marije. Razumeće ona mene, shvatiće me. Ni njen nije bolji. Jeste nije mu Karleuša pevala na uvetu "Ide maca oko tebe", ali shvatiće ona mene. Idem nenajavljeno na njenom poslu. Ni ne primećujem da je u velikoj gužvi, niti da je kolege gledaju čudno. U stvari moguće da mene čudno gledaju jer sam sva neočešljana, ne oprana, sa trenerke preko pižame i raspetljanje patike. Ona me sklanja u WC-u. Priča mi nešto, ja ni ne čujem, niti razumem. Aha, kaže da moram se pribrati i da moram da idem kući jer ona je na poslu i ne može sada da priča, ali će me nazvati za vreme pauze za ručak. Ne znam ni sama kako, ali sam već kući. Njega nema. I bolje. Da ga ne vidim. U međuvremeno se javljam na sve pozive i sama ja zovem sve koje želje pričati i saslušati moju stranu priče. Jadam se na sve strane o svom očajnom stanju i nesreće u životu. Zove me i Marija:

"Pa jel si dobro? Kako izdržavaš? Pa ja ovo ne bih trpela! Ostavila bih ga smesta! Pa jel si ti videla kako on mlatara onim kaišem! Pa kako dira Karleušu, pa one plesačice! Pa koja je to sramota!"

"Ma jeste Marija, ali šta ću ja kad ga ostavim?! Pa ko će mene izdržavati? Pa jel treba da se vratim kod roditelja? Pa jedva sam od njih i otišla i zato toliko navalila da se udam da bi što pre otišla! Pa šta sada ja njima da kažem? I onako nikad nisu ga voleli i majka stalno mi je pričala da ja neću biti srećna sa njime. I evo, usrećila sam se. Pa koja sam ja beda. Pa on je smeće. Ni ne razmišlja koja mi je sramotu naneo..."

Jadikine ide u nedogled. Marija nije mogla me smiriti, samo je dolila ulje na vatru.

"Sada kad se vrati da ne uzmeš da se pomiriš sa njim kao prošlog puta kada je plesao sa onom k. u klubu. Šta god da ti priča ti mu ne veruj. Neka ti se izvinjava i kune i moli. Ti budi odlučna."

Ona završi razgovor, a ja ne znam o čemu da budem "odlučna". Nastavljam razgovarati po telefonu. Oni mene zovu, zovem i ja njih.

Evo ga, on se vraća. Ne izgleda dobro. Neka, kad je sve ovo meni mogao prirediti neka mu je i njemu grozno kao i meni. Odmah krećem sa vratima:

"Gde si do sada bio?! Jel vidiš koje je vreme?! Jel imaš nešto da kažeš?"

"Jeste, imam. Dobio sam otkaz."

"Šta??? Koji crni otkaz? Pa kako ćemo sada živeti? Od čega ćemo plaćati računi, jesti? Pa jel ti na mene uopšte ikada pomisliš? Pa šta ću ja sada? Ma rekla je meni majka da ti si nesposobnjaković od prve klase, od tebe nema ništa. A ja sve te branim i štitim, kao voliš me, biće dobro, ali neće. Nesposoban si ni jadan posao da zadržiš...." i nastane vika i hiče i buka i tuča... i sve tako u nedogled.

Za par nedelja se "pomirimo" jer on krene da radi kao vozač kamiona. Miran on što me ne vidi svakog dana, srećna i ja što opet imamo novca. I sve krene od tamo gde smo stali uz jedan stepenik naniže.

Analiza

Obe situacije se nalaze u dva suprotna plusa. Ne tvrdim da su relevantne, niti realne, niti model za kopiranje. Želim samo da naglasim poen. Jedna je konstruktivna, a druga destruktivna. U čemu je razlika? Situacija pre samog događaja i nakon je relativno ista - pre su bili dobro, i nakon događaja su opet dobro. U čemu se razlikuju? U načinu na koji se "kriza" prevazilazi. Razlika je i u posledicama koji se nanose na pojedine učesnike u krizi.

Koja bi ja situacija izabrala?

Naravno da prva. Zašto? Zato što sam jako dobra, fina i vaspitana devojka? Zato što volim svog muža? Zato što sam hrišćanka i sam učena biti altruistična? Ne. Sve to bi uradila iz sebičnih razloga. Kako to?

E ovako: sve to ne bih uradila zbog njega, nego zbog sebe. Ne bi njemu verovala, nego sebi. Ne bi njega poštovala i davala mu privatnost, nego sebi. Ne bi njega hrabrila, branila i jačala, nego sebe.

Kako sam ja došla do toga:

1. Ne shvatam nikada ništa lično. 99% od kritičnih slučajeva i situacija kada se desi neki skandal ili nagli prekid komunikacije, kad neko viće na mene, vređa na bilo koji način, osnovu ili bilo šta neprijatno uradio znam  da nema blagu vezu sa mnom kao sa ličnošću, eventualno može imati 10 % ili malo više veze sa mojom funkcijom - kao supruga, kao zaposleni, kao šef, koleginica, prijateljica i dr. Ne vrti se sve oko mene i nije sve obavezno vezano sa mojom ličnošću. Ako neko je neraspoložen i ne želi da priča, ne mora mi prva misao biti - On/ona se ljuti na mene. On/ona me ne voli, i tako dalje i tako dalje. Vrlo je moguće da on/ona doživljava nešto vezano sa samim sobom koje nema nikakve, ama baš nikakve veze sa mnom. Ako je neko grub prema meni, to nije zato što hoće da baš mene povredi, nego zato što najverovatnije je on sam jako povređen, pa ne želi dopustiti da još neko njega povredi. Ako neko ogovara ili loše priča o meni, nije zato što misli da sam stvarno tako loša, nesposobna ili šta god, nego zato što sam on/ona misli da je nesposoban, nespretan i tome slično pa želi da skrene svoju pažnju i pažnju drugih od sebe prema prvog na putu kako bi bar za trenutak sebe video u bolje svetlo. Ako šef viće na mene kako sam mogla to i to uraditi i zabrljati, verovatnije da pravi razlog za njegovu frustraciju je u tome što sam sebe krivi što me je zaposlio jer sada neće postići neki poslovni cilj u predviđenom roku, ili će drugi na njega gledati kao nesposobnog, neuspešnog, nestručnog i tome slično, a ne toliko što sam stvarno zabrljala i pogrešila. E sada, ako neko sa mirnim tonom i vidljivo bez vidljivih emocija mi saopšti da sam nešta pogrešno uradila ili zabrljala, onda najverovatnije, pa skoro sigurno, jesam. U tom slučaju pribrano se moram potruditi uvideti u čemu mogu biti bolja, šta jesam i šta nisam uradila. Ako sam pogrešila - izvinim se, potrudim se da ispravim, ako ne mogu sama, zatražim pomoć. Ako i nisam ništa skrivila, isto tako mirnim tonom objasnim situaciju, bez da krivim bilo koga, bez da sebe branim. Sve se razjašnjava i na kraju bude ok.

2. Ja sam ono što su moje misli i osećanja. Imam ozbiljan problem nad koji treba odgovorno da radim ukoliko:

• Moje misli su stalno ili često negativne, osuđivačkog duha, redovno se upoređujem sa drugima i često naglašavam kako sam ja u tome i tome bolja od te i te osobe. Sve to ide u nedogled. Jedini rezultat bude još veća nesreća i još veće nezadovoljstvo samim sa sobom. Često pribegavanje bavljenja tuđeg posla podrazumeva zapostavljanje bavljenja samim sobom.
• Čak samo u mislima imam osećaj da stalno neko meni nešto duguje i ja "zaslužujem". Da budemo realni. Ništa niko meni ne duguje - niti roditelje, niti bračni drug, niti prijatelje, niti kolege, pa čak ni šef. Niti ja dugujem nekome bilo šta. Ništa ne moram, osim naravno da se rodim i umrem. Za pristojni početak to je sasvim dovoljno.
• Ne umem da prepoznajem svoja osećanja. Ne znam da sam ljuta, usamljena, srećna. Mešam osećanja i emocije i ne preuzimam odgovornost za njih. Krivim druge za svoja osećanja i emocije.
• Ne umem da povežem vlastita osećanja i emocija sa svojom ličnošću - zašto se tako osećam? šta zapravo ih je prouzrokovalo? Na primer: Udarim se i zaplačem. Realno fizički me ne boli toliko, ali ni sama ne znam zašto, suze same krenu. Neko ko ne razmišlja dublje rekao bi - "Plačem, zato što sam se udarila" Istinitiji odgovor bi bio "Tužna sam zato što sam sama i nema ko da me zagrli kada sam se udarila." ili "Kada sam bila dete niko me nije grlio kad bih se negde udarila i često sam plakala satima. Ova situacija me podsvesno podsetila na to i moje telo odreagovalo na poznati način" .... Dogod ne iskopamo dublje u svoje srce zašto reagujemo na određen način ne možemo ići dalje sa razrešavanjem i menjanjem svoje reakcije.
• Ne umem da preusmeravam negativna osećanja, niti da "prizovem" pozitivna. Očekujem da drugi budu odgovorne i zaslužni za moja trenutna osećanja i raspoloženje.
• Nisam sposobna da predvidim i samim time sprečim svoja osećanja i emocija i zbog toga ne umem ih kontrolisati. Napomena: Moj stav je da osećanja samo mi se čini da dolaze "spolja" i pogrešno je smatrati da ih teško mogu kontrolisati i zbog toga moram ih potiskivati. Oni jeste, teško se reprogramiraju jer dolaze iz najdubljeg dela mog bića i potrebno je vreme, ali zato mi pomažu emocije. Emocija je moja trenutna reakcija na neka unutrašnja osećanja i ona se može poprilično lako svesno kontrolisati. Ukoliko se svesno teram da promenim svoje trenutne reakcije, s vremenom moja osećanja će se isto promeniti. Šta to u praksi znači. Kada se udarim, meni suze same krenu. Rešenije neće biti da obrišem suze i kažem sebi: "Ne budi dete. Ništa ti nije" Rešenje će biti da sednem i da sebi kažem: "Ja sam tužna. Uredu je što plačem. Hajde da vidim zašto zapravo plačem. Ne boli me fizički. Boli me unutra. Boli me jer imam osećaj usamljenosti, neprihvaćenosti, loša slika o sebi i slično. A možda i nemam, nego mi je ostala navika da plačem kad se udarim. S čime mogu povezati ovu situaciju? Ova situacija me podseća na situacije iz detinjstva kada niko me nije zagrlio kada sam se udarila. Plačem, kao i onda jer želim da privučem saosećanje pre svega same sebe, pa onda i drugima. Da li sam zadobila svoju pažnju? Jesam. Da li sam ja voljena? Jesam. Da li sam usamljena? Nisam. Ako nemam drugoga, imam sebe. Ja volim sebe. Ja sebi obraćam pažnju, posvećujem vreme i brinem se o sebi. Evo došla je emocija sreća i suze su se presušile" Svaki put kad nastane ova situacija odvajam vreme da sinhronizujem svoj unutrašnji osećaj sa emocijama razumevanje, prihvatanje, saosećanje prema samog sebe. S vremenom sve te "izvežbane" emocije prilikom narednog događaja koji izaziva u meni slična osećanja, od reagiraju tako što pošalju informacije mom mozgu: "Ti si voljena. Ne budi tužna. Ja brinem za tebe. Ja tebi saosećam." i evo suze u toj situaciji se više ne pojavljuju.

3. Ako sam se ja udala za nekog muškarca ili sam u ozbiljnoj vezi, znači da sam ja izabrala najbolje za sebe. Ako nisam, ja sam odgovorna za to i najverovatnije sam ubeđena da ne zaslužujem ništa bolje od toga. Ako ja svima pričam kako je on takav ili onakav, ja to ne pričam o njemu, a o sebi. Ako sam ja izabrala idiota, to mora da je zato što sam ja pre toga bila idiot da bi ga odabrala.

Ako je on nesposoban, to mora značiti da sam ja pre toga bila nesposobna.

I u tom toku misli ide sve redom.

Ako ja sam nesigurna sama u sebi, ne mogu biti sigurna u njega. Ako ja sebe smatram nesposobna, nekvalitetan radnik, povodljiva ili šta god, to znači da sva ta moja osećanja projektujem na druge i oni poprimaju te osobine bez obzira na to da li ih nužno pre toga poseduju ili nadoknado razvijaju zbog mene.

Isto tako kakvu god "grešku" da sam učinila i da sam samu sebe "uvalila" u neku problematičnu vezu, ako sam ja pametna i pažljiva, uz puno napora i želja mogu promeniti njegovu sliku o samom sebi i učiniti od njega "uspešnog i sposobnog" muškarca. A ako nisam za to željna, sposobna ili spremna, pa ostavila bih ga smesta i ne bih mučila pre svega sebe, pa onda njega i na kraju sve ostale.

4. Ako se ja družim sa osobama koji su stalno negativne, tračare, same one neuspešne i nesrećne ne mogu očekivati da ću ja biti pozitivna, pouzdana, uspešna i srećna. A i da jesam, uskoro više neću biti. S kim se družiš takav si. Isto tako, ako sam ja negativna, neuspešna, nesrećna ali se stalno družim sa pozitivnim osobama, koji su uspešni i srećni onda kad tad i ja ću postati ono što su oni. E, naravno ovde bude pitanje da li će i zašto bi oni hteli da se druže sa mnom, da im samo prenosim negativnu energiju i spuštam "prosek" ako sam takva namćora...Ali zato postoje prave prijatelje, koje sami biramo, da nam pomognu biti bolja sebi verzija.

Ovde moram napomenuti: Ne samo prijatelji utiču na mene i moj život. Jak uticaj imaju i "idole" i uzorci, osobe koje možda nisam upoznala lično, niti se sa njima družim, ali volim, poštujem, pratim, čitam, slušam, gledam o njima. Isto važi za stvari koji čitam, gledam, slušam uopšteno za život.

5. Aktivnosti u kojima svakodnevno uzimam učešće - moj posao, moje hobije, način provođenja slobodnog vremena, način razonode, navike u vezi hranjenja, bavljenjem fizičkim aktivnostima i sl. u velikoj stepeni doprinose na moje neočekivane reakcije na spoljni nadražaj tokom dana.

Ako ne primenim svakodnevno ova pravila i ne radim na sebi, živeću u stalnom nezadovoljstvo i psihičkoj mizeriji ma koliko god materijalne stvari imala, pa čak i neki društveni status, finansijsku stabilnost, uspeh ili šta god vam padne na pamet.

Zaključak

Moja mašta smišlja svašta

Ide svašta oko tebe

Pazi da te ne ogrebe

Čuvaj svoje misli

Kontroliši osećanja

Da ne bi druge bile

Odgovorne za tvoje postojanje