Imam ideju. Ne,
imam san. U stvari, to je vizija.
Nema veze šta je, samo znam da je tu.
Juče sam išla na redovni sastanak VG kluba. U toku predavanja "Život je da se živi", Aleksandra Malić je spomenula nešta o životnim ciljevima. Tačnije ključno pitanje je bilo: "Kada bi imali novca koliko vam je potrebno, čime biste se bavili?"
Već duže vreme smatram da moj dugoročni cilj je da jednog dana budem poslovni anđeo.
Da bi to mogla da "postanem", pre toga moram imati bar jedan uspešan biznis (to je naravno moje subjektivno uverenije). Ja bi smatrala da je moj biznis uspešan, onda kada na svom platnom spisku, moja kompanija imala 100 žena (opet subjektivno uverenje). To bi mi bilo srednji cilj - da zaposlim 100 žena. I to je to. Ja to znam i podsvesno i svesno. Ja o tome stalno pričam svima, i oni koji se zanimaju o mojim životnim ciljevima i oni koji se pronađu "preplavljeni u prolazu". I bila sam ubeđena da ja na tome radim i idem u tom pravcu.
Ali, nikada tačno nisam znala kako ću ja sve te žene zaposliti. Ili još bolje pitanje - za šta konkretno bih ja njih zaposlila?! Ovaj moj biznis sa prirodnom kozmetikom u najboljem i optimističkom scenario može da zaposli po 4 žena u radnju i do 20 žena u veleprodaju, internet prodaju i administraciju. Prema tim računicama morala bih otvoriti 20 radnja (kada kažem "otvoriti radnju" mislim na pokrenuti samo održivu radnju, tipa da radnja sama pokriva troškove svojih zaposlenih i režija). Pošto ekonomsko stanje Srbije je takvo kakvo jeste, takav tip radnja bi bile "održive" samo u velikim gradovima, što je nerealno "pronaći" 20 grada u kojima bi ovakva radnja mogla sebe samo finansirati. Pa čak i postaviti 2 ili 3 radnje u većim gradovima, opet ceo taj "proračun" bi pao u vodi kao neostvarljiv (pazi kad ja to kažem, što obično letim u oblacima sa mojim "genijalnim i ambicioznim" idejama).
Ovih dana sam kupila Rieker čizme. U stvari mesecima sam maštala kako ću ih kupiti i nositi, pa čak i odvajala novac za njih u više navrata. Na kraju celu svotu novaca nisam ni stigla sakupiti, pa sam tražila od Davida pola da bi ih što pre nosila, jer mojim tempo sakupljanja ne bi stigla ni do proleće, a onda već ne bi mi ni bile potrebne. Poentu koju hoću istaći je da sam ove čizme jako želela i dugo maštarila o njima. Da bi se na kraju ispostavilo da to nisu kožne čizme, kako sam ja bila ubeđena da jesu (jer bar u Bugarskoj osnovna reklamna poruke jeste ta, da Rieker-ovi proizvodi su od goveđe kože, što očigledno u Srbiji nije slučaj). Verovatno ta eko koža jeste kvalitetna, ali i dalje ostaje eko, ne prava. Pošto sam ja njih dan u koji sam ih kupila obula i nosila, kasnije kada sam pitala komšinice (jer sam ih kupila u radnju pored moje radnje) da li mogu da ih zamenim za neki drugi komad koji je kožan, naravno nisu prihvatili zamenu uz objašnjenju da njihov gazda to ne bi prihvatio. Sa svojom optimističnošću, koja više liči na ludost, nazvala sam vlasnika, i on isto tako je potvrdio da ne mogu vratiti čizme jer sam svojoj slobodnoj voli kupila čizme i niko meni nije kriv što nisam čitala šta piše na deklaraciji. Jeste da su svi oni upravo, ali meni i dalje je bilo krivo i nekako sam se osećala prevareno, jer prodavačica nije jasno naglasila da čizme nisu kožne. Isto tako mi je bilo krivo što ne praktikuju politiku gde kupac može da se predomisli i zameni proizvod iz bilo kog razloga, naravno ukoliko sam proizvod nema vidljive oštećenja (jer čizme sam izbrisala i nigde nisu bile oštećene ili se moglo primetiti da su nošenje). Te večeri kad sam se vratila sam bila jako tužna i depresivna jer sam upravo bacila za mene veliku svotu novca ni za šta. Da bi se smirila sela sam da sviram na klaviru. Naravno svirala sam kompozicije Baha, one me jako lepo smiruju još od detinjstva. Zapravo, sve moje "genijalne" ideje se rađaju dok sviram kompozicije Baha, ali to je tema drugog razmišljanja, pa možda i druge struke.
Tako, dok sam ja svirala, razmišljala sam kako bi to bilo lepo da postoji radnja sa politikom rada koji zastupam ja - da žena uvek može da vrati kupljenu kremu, cipele, haljinu, šta god i za uplaćeni novac dobije nešto drugo. Naravno, sve dogod, proizvod nije oštećen ili u slučaju kreme - ukoliko nije jako puno potrošena, jer ja svakako otvaram nove kreme za testere u radnju pa mi je isto da li ću otvoriti potpunu novu kremu ili ću iskoristiti vraćenu. Čak bi išla korak dalje - za čizme, haljine, tašne i slično, što su korišćene neko vreme, a iz nekog razloga ne bi više da koristi, ne bi bilo loše da kompanija praktikuje da ima određeni "rasprodaja" kutak gde za znatno manju cenu prodaje već korišćeni stvari. Razmišljala sam dalje kako bi lepo bilo da radnja ako prodaje cipele ima odvojeni raspored gde drži samo kožne i mesto gde izlaže proizvode sa ostalim materijalima, kao što ja odvajam fizički proizvodi koji su prirodni, od onih koji nisu, i jasno kažem kupcu šta jeste i šta nije prirodno. U tom toku misli sam stigla do ideje kako bi bilo sjajno da postoji jedan kompletni trgovinski centar gde sva roba bi bila kvalitetna i namenjena damama. U taj centar bi imale prirodnu kozmetiku, kožne cipele i aksesoare, poslovno/sportsko-elegantne haljine, bio hrana i pića, kuvana jela, spa i beauty centar i slično. Politika bi bila da žena slobodno može da vrati ili zameni kupljeni proizvod bez dodatnog objašnjenja po punoj ceni, naravno ukoliko proizvod nije oštećen. Ukoliko je proizvod vidljivo korišćen može da joj se nadoknadi deo uplaćenog novca, a sam taj proizvod bi se prodavao u sekciju "rasprodaja" po istu tu cenu koju se njoj obračunao. Idealno bi bilo u tom centru da postoje i edukativne sekcije - tipa plesne škole, trening seminare, hobi radionice i još puno toga što je potrebno damama za njihovog fizičkog, psihičkog i duhovnog zdravlja i lepote. Mogu zamisliti mini transformer centar, gde žena dolazi da pronađe sebe, da isproba nešto novo, što ne bi smela drugde da proba (bilo to tip odeće, frizure ili tome slično) i postane sebi "boljoj verziji". Zaposleni bi bile dobro obučene dame sa finim manirima, koji lepo izgledaju i se lepo vladaju u međusobnoj i spoljnoj komunikaciji. Atmosfera bi bila prijatna, sa lepim bojama, mirisima i materijama.
Jasno vidim sebe kako šetam kroz taj centar, kako uživam u bojama, ukusima i mirisima, u prijatnoj lagodnoj muzici, u dodiru tkanina i materijala, u razgovora sa finim, inteligentnim damama od kojih svašta nešto naučim...
Evo, to je ta moja nova ideja. To je taj moj novi san. To je ta moja nova vizija!
Nema veze šta je, samo znam da je tu.
Juče sam išla na redovni sastanak VG kluba. U toku predavanja "Život je da se živi", Aleksandra Malić je spomenula nešta o životnim ciljevima. Tačnije ključno pitanje je bilo: "Kada bi imali novca koliko vam je potrebno, čime biste se bavili?"
Već duže vreme smatram da moj dugoročni cilj je da jednog dana budem poslovni anđeo.
Da bi to mogla da "postanem", pre toga moram imati bar jedan uspešan biznis (to je naravno moje subjektivno uverenije). Ja bi smatrala da je moj biznis uspešan, onda kada na svom platnom spisku, moja kompanija imala 100 žena (opet subjektivno uverenje). To bi mi bilo srednji cilj - da zaposlim 100 žena. I to je to. Ja to znam i podsvesno i svesno. Ja o tome stalno pričam svima, i oni koji se zanimaju o mojim životnim ciljevima i oni koji se pronađu "preplavljeni u prolazu". I bila sam ubeđena da ja na tome radim i idem u tom pravcu.
Ali, nikada tačno nisam znala kako ću ja sve te žene zaposliti. Ili još bolje pitanje - za šta konkretno bih ja njih zaposlila?! Ovaj moj biznis sa prirodnom kozmetikom u najboljem i optimističkom scenario može da zaposli po 4 žena u radnju i do 20 žena u veleprodaju, internet prodaju i administraciju. Prema tim računicama morala bih otvoriti 20 radnja (kada kažem "otvoriti radnju" mislim na pokrenuti samo održivu radnju, tipa da radnja sama pokriva troškove svojih zaposlenih i režija). Pošto ekonomsko stanje Srbije je takvo kakvo jeste, takav tip radnja bi bile "održive" samo u velikim gradovima, što je nerealno "pronaći" 20 grada u kojima bi ovakva radnja mogla sebe samo finansirati. Pa čak i postaviti 2 ili 3 radnje u većim gradovima, opet ceo taj "proračun" bi pao u vodi kao neostvarljiv (pazi kad ja to kažem, što obično letim u oblacima sa mojim "genijalnim i ambicioznim" idejama).
Ovih dana sam kupila Rieker čizme. U stvari mesecima sam maštala kako ću ih kupiti i nositi, pa čak i odvajala novac za njih u više navrata. Na kraju celu svotu novaca nisam ni stigla sakupiti, pa sam tražila od Davida pola da bi ih što pre nosila, jer mojim tempo sakupljanja ne bi stigla ni do proleće, a onda već ne bi mi ni bile potrebne. Poentu koju hoću istaći je da sam ove čizme jako želela i dugo maštarila o njima. Da bi se na kraju ispostavilo da to nisu kožne čizme, kako sam ja bila ubeđena da jesu (jer bar u Bugarskoj osnovna reklamna poruke jeste ta, da Rieker-ovi proizvodi su od goveđe kože, što očigledno u Srbiji nije slučaj). Verovatno ta eko koža jeste kvalitetna, ali i dalje ostaje eko, ne prava. Pošto sam ja njih dan u koji sam ih kupila obula i nosila, kasnije kada sam pitala komšinice (jer sam ih kupila u radnju pored moje radnje) da li mogu da ih zamenim za neki drugi komad koji je kožan, naravno nisu prihvatili zamenu uz objašnjenju da njihov gazda to ne bi prihvatio. Sa svojom optimističnošću, koja više liči na ludost, nazvala sam vlasnika, i on isto tako je potvrdio da ne mogu vratiti čizme jer sam svojoj slobodnoj voli kupila čizme i niko meni nije kriv što nisam čitala šta piše na deklaraciji. Jeste da su svi oni upravo, ali meni i dalje je bilo krivo i nekako sam se osećala prevareno, jer prodavačica nije jasno naglasila da čizme nisu kožne. Isto tako mi je bilo krivo što ne praktikuju politiku gde kupac može da se predomisli i zameni proizvod iz bilo kog razloga, naravno ukoliko sam proizvod nema vidljive oštećenja (jer čizme sam izbrisala i nigde nisu bile oštećene ili se moglo primetiti da su nošenje). Te večeri kad sam se vratila sam bila jako tužna i depresivna jer sam upravo bacila za mene veliku svotu novca ni za šta. Da bi se smirila sela sam da sviram na klaviru. Naravno svirala sam kompozicije Baha, one me jako lepo smiruju još od detinjstva. Zapravo, sve moje "genijalne" ideje se rađaju dok sviram kompozicije Baha, ali to je tema drugog razmišljanja, pa možda i druge struke.
Tako, dok sam ja svirala, razmišljala sam kako bi to bilo lepo da postoji radnja sa politikom rada koji zastupam ja - da žena uvek može da vrati kupljenu kremu, cipele, haljinu, šta god i za uplaćeni novac dobije nešto drugo. Naravno, sve dogod, proizvod nije oštećen ili u slučaju kreme - ukoliko nije jako puno potrošena, jer ja svakako otvaram nove kreme za testere u radnju pa mi je isto da li ću otvoriti potpunu novu kremu ili ću iskoristiti vraćenu. Čak bi išla korak dalje - za čizme, haljine, tašne i slično, što su korišćene neko vreme, a iz nekog razloga ne bi više da koristi, ne bi bilo loše da kompanija praktikuje da ima određeni "rasprodaja" kutak gde za znatno manju cenu prodaje već korišćeni stvari. Razmišljala sam dalje kako bi lepo bilo da radnja ako prodaje cipele ima odvojeni raspored gde drži samo kožne i mesto gde izlaže proizvode sa ostalim materijalima, kao što ja odvajam fizički proizvodi koji su prirodni, od onih koji nisu, i jasno kažem kupcu šta jeste i šta nije prirodno. U tom toku misli sam stigla do ideje kako bi bilo sjajno da postoji jedan kompletni trgovinski centar gde sva roba bi bila kvalitetna i namenjena damama. U taj centar bi imale prirodnu kozmetiku, kožne cipele i aksesoare, poslovno/sportsko-elegantne haljine, bio hrana i pića, kuvana jela, spa i beauty centar i slično. Politika bi bila da žena slobodno može da vrati ili zameni kupljeni proizvod bez dodatnog objašnjenja po punoj ceni, naravno ukoliko proizvod nije oštećen. Ukoliko je proizvod vidljivo korišćen može da joj se nadoknadi deo uplaćenog novca, a sam taj proizvod bi se prodavao u sekciju "rasprodaja" po istu tu cenu koju se njoj obračunao. Idealno bi bilo u tom centru da postoje i edukativne sekcije - tipa plesne škole, trening seminare, hobi radionice i još puno toga što je potrebno damama za njihovog fizičkog, psihičkog i duhovnog zdravlja i lepote. Mogu zamisliti mini transformer centar, gde žena dolazi da pronađe sebe, da isproba nešto novo, što ne bi smela drugde da proba (bilo to tip odeće, frizure ili tome slično) i postane sebi "boljoj verziji". Zaposleni bi bile dobro obučene dame sa finim manirima, koji lepo izgledaju i se lepo vladaju u međusobnoj i spoljnoj komunikaciji. Atmosfera bi bila prijatna, sa lepim bojama, mirisima i materijama.
Jasno vidim sebe kako šetam kroz taj centar, kako uživam u bojama, ukusima i mirisima, u prijatnoj lagodnoj muzici, u dodiru tkanina i materijala, u razgovora sa finim, inteligentnim damama od kojih svašta nešto naučim...
Evo, to je ta moja nova ideja. To je taj moj novi san. To je ta moja nova vizija!
