Kada pada kiša

Kiša i ja delimo jednu malu tajnu. Godinama smo saučesnice.
Upoznale smo se jako davno. Još nisam ni znala za sebe.
Kažu da tražimo društvo onih, sličnih nama. Tako smo se valjda i nas dve pronašle.
Oduvek smo uporedo plakale. Plačem ja, plače i ona.
Tokom godina sam shvatila da, dok tako nas dve zajednički lijemo suze, ni ja njoj ne mogu pomoći i smiriti je, niti ona mene. Pošto pametniji popušta, popustila sam ja.
Dobro, priznajem: Na početku smo se menjale. Plakale smo u intervalima - malo ja, pa malo ona.
Onda sam ja ipak skroz popustila i dozvolila da ona plače i za sebe i umesto mene.
Dok je ona plakala, ja sam je držala za ruku. Govorila joj da će sve proći i biti bolje.
Pričala sam njoj, a smirivala sebe.
S vremenom sam zavolela da budem pored nje dok plače. Sednem ja tako, ponekad čavrljam, ponekad samo ćutim. Uglavnom uživam.
Mislim da i kiša uživa. Samo što, iz stare navike plače.
A možda plače od sreće. Ko će ga znati?! Žena je to - Žena, poput mene.  

Tajna roditeljstva

Biti roditelj može biti nešto najlepše, a u isto vreme nešto naji zastrašavajuće. Razlog za tome je taj, što u stvari tvoje dete (ako je biološko naravno i nisu ga zamenili u porodilištu) je zapravo nasledilo gene od tebe - odnosno tvoje porodice i/ili gene tvog partnera i njegove porodice. To saznanje, koliko "divno" zvučalo toliko zna biti i "užasno". Jednog momenta u svoje dete vidiš dobro poznatog lika. Ako je pokupilo negative partnera ili rodbine, onda još nekako. Strašno postaje kada vidiš ona najgora verzija sebe u njega. Iz iskustva pričam da nema goreg stanja roditeljstva od toga da vidiš kako tvoje dete je pokupilo upravo sve one probleme sa kojima se još uvek boriš i za koje teprva tražiš "leka". Stojiš sa strane, gledaš i ne možeš ništa uraditi. Mada desi se da manifestuje i one probleme iz prošlosti, koje davno si rešio, ali gene zbog nekog razloga nisu sačuvale tu informaciju. Kažeš ti svom dragom nasledniku put po kog si prošao i kako tačno si rešio dati problem, ali đabe. Mezimac, nekim divnom čudom je nosilac i tvog gena "tvrdoglavosti". Mora sve sam isprobati i proći, pa makar udarao glavu u zid narednih 20 godina. Nikad ne znaš jesi li previše strog ili previše popuštaš, jesi li pre više zabrinut ili pre više nezainteresovan.... Gde je tu mera?

E sada, za sve vas, očajne, poput mene roditelje, podeli ću vam jednu tajnu.

On me ne/voli

Sinoć je naša petogodišnja ćerkica uletela u kancelariju mog supruga skakućući od sreće i pozivajući ga na sav glas: "Tata, tata, Serbijan me voli! Serbijan me voli!"

Jadan tata, samo što nije ispao sa stolice: "Štaaaaa?!"

"Serbian je rekao da me voli!"

Sa iskrivljenom facom tata je upita:

A gde je bolje?

Jedno od najčešćih pitanja koja dobijam čim neko sazna da sam bugarka je: "A gde je bolje - tamo ili ovamo?"
Ponekad odgovorim, ponekad zaćutim i promenim temu.
Moj pravi odgovor je komplikovan. Nije jednoznačan, ali se svodi na ovoga:

SVE U POLA CENE

Šetam Subotičkom korzoa i sve što vidim po izlozima radnja su ogromne natpise:

SVE U POLA CENE

TOTALNO SNIŽENJE

TOTALNA RASPRODAJA

AKCIJA

POPUST

SNIŽENJE

-50%, -70%

SALE

i neprevaziđenih:

POTREBNA RADNICA

IZDAJEM LOKAL

I ne, nisu privremeni, novogodišne i/ili Božične inicijative, nego permamentne nalepnice na izlogu koji stoje celogodišnje uz koju minimalnu izmenu. Ovde nisu u pitanju neke male, lokalne prodavničice (a i budimo realni - ko od malih preduzetnika može priuštiti sebi lokal na korzoa), ove natpise krase izlozima kao domaćih tako i međunarodnih velikih brendova. 

Jedino poreska uprava, koja je u sredini korzoa izostaje od lokalnog trenda (mada ne bih rekla da je samo lokalni) i još uvek nije nalepila sličnu reklamu tipa – TOTALNA NAPLATA ili SVE UPOLA ODRAĐENO/NAPLAĆENO, ali ajde, državna je to ustanova, zna se da sa svemu kasne, pa možda i sa ovim će stići kad tad…

Šta bi bilo kad bi bilo

Januar je mesec novog početka.
Januar je mesec maštanja, postavljanja nerealnih ciljeva, izricanja neostvarljivih želja, očekivanja nemogućeg.
Januar je mesec kada dopuštamo sebi biti nerealno optimistični da će kao iz magije krenuti sve na bolje, lepše, optimističnije.

Ja lično ne verujem u gore navedenih tvrdnja. Po meni Januar je mesec poput bilo kog drugog meseca u godini jer za mene svaki dan je novi početak, svaki dan je maštanje, postavljanja nerealnih ciljeva, izricanja neostvarljivih želja. Znam, generalno sam nerealna, ali evo, pošto je Januar, nadam se da ćete me bar sada razumeti.

Dobro, slažem se, ipak Januar je malkice drugačiji od ostalih meseci u godini - pun je slobodnih dana, državnih i verskih praznika, putovanja i prejedanja, ali to je druga priča.

Pre nego što krenem iznositi moje maštarije i želje za novu godinu (ili tačnije za novi svetski poredak), moram ispričati doživljaj koji me je potakao na ovo razmišljanje:

Svirati treću violinu

Pre nekoliko nedelja sam dobila poziv od vođe jednog hora da se pridružim u novo sformiranog orkestra koji će pratiti tog hora u par pesama koji će se izvoditi povodom novogodišnjih praznika na humanitarnom koncertu u sinagogi.

Sa tom horovođom sam već sarađivala pre par godina, tako da se poznajemo. Sve što me je pitala je bilo: "Jel sviraš još?" Rekla sam: "Pa i ne baš redovno, ali mogla bih se ovih dana malo više posvetiti violini i izvežbati. Samo mi daj note da krenem što pre sa vežbama".

Nakon nekoliko dana opet smo se videli i mi je uručila par A4 papira išarani notama. Krenula je nešto da objašnjava kako ove godine će biti više violinista i nije znala kako da rasporedi glasove, a ja sam je prekinula i rekla: "Samo ti mene stavi da sviram drugu violinu" jer sam pretpostavljala da više njih želji da sviraju prvu. Ona se nasmejala i rekla: "Već sam te odredila. Ti sama ćeš svirati treću".

I šta ćemo sad?

Jel ste čuli za ovaj vic:

Zaustavlja saobraćajac crnog džipa, stranih tablica, zatamnjenih stakala. Pre nego što predstavnik zakona bilo šta stigne da kaže, prednje staklo se spušta tek toliko da proviri nakinđurena zlatnim lančićima i prstenje ruka koja drži novčanicu od 50€.

Pitanje

Sudbina li ovo be ili slučajnost?
Dal' neka tvoja igra ili stvarnost?
Moja ludost ili prava bizarnost?
Suprutnost ili komplementarnost?

Da ustanem i nešto kažem ili da sedim i da ćutim?
Da li vredi da se radujem ili valja da se ljutim?
Reci ti meni šta ja da radim -
Da li uopšte ima smisla da išta s tobom gradim?

Istina li je ovo sve ili neslana šala?
Prihvatiti posve ili "Neka, hvala!"?
Da verujem na to što kažeš ili da sumnjam?
Jel sada sanjam ili još samo kunjam?

Molim te da me naučiš -
Šta imaš da mi preporučiš?

I opet pitam: Sudbina li ovo be ili slučajnost?

I tako mogu u nedogled - iz krajnosti u krajnost.

Ja sam Vas zapamtila

Užurbana, pomalo čupava i prljava, u crno-plavoj haljini uz telo sa rukavima malo ispod lakta, crne helanke, naravno i crni pojas sa zlatnom srcastom kopčanjem. Popisujem kutije, zaokružujem na fakturi, prebacujem, ubacujem i ređam robu u putničkom automobilu parkiran uporedno na rampu za kamione na velikom međunarodnom skladišnoj bazi u Sofiji. Trapavo koristim improviziranu merdevinu od drvene palete. Iz prethodnih negativnih iskustva sam se poučila i ovog puta sam obula ravne čizme umesto uobičajenih štikla. Previše sam usredsređena na ceo proces plus ne stignem do vazduha od pentranja gore dole, pa nemam vremena ni da pogledam šta se dešava oko mene, a skladište je po običaju prepunjeno automobilima, kombijima, kamionima, klijentima i radnicima.

Iz mog radnog fitnes treninga me izvlači glasni pozdrav očigledno upućen meni: "Dobar dan". 

Stajem, pomalo iznenađena, okrećem se i ispred sebe vidim nasmejanu ženu srednjih godina, plavom kovrđavom kosom u društvo par drugih osoba, obučene u jednakoj radnoj uniformi. Bezuspešno pokušavam da povežem brend firme, lik žene, glas, miris, bilo šta sa bilo koje informacije iz moje prezasićene baze podataka u glavi.

Samopriznanje

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za reči grube, neoprostive.

Za uvrede,  za glupost… i za sve

Rekoh ti da me ne zanimaš,

a u stvari dah moj oduzimaš.

Rekoh ti da te ne želim, da nestaneš,

a tako čeznem da moje sve postaneš...

Rekoh ti da ti ne verujem, da me lažeš,

a bez prigovor prihvatam šta god da kažeš.

Rekoh ti da to što pišeš mrzim,
a za svaku tvoju reč ja žudim...

Sve što sam rekla - laž je.

Lažem sebe. 

Usput, pokušah slagati i tebe…

Izvini. Žao mi je. Oprosti.

Za uvrede,  za glupost, laži…

Za to što opet kažem "Ne!"

Zao mi je. Oprosti mi... za sve.

Danas nam je divan dan, divan dan...

Sinoć, starija ćerka je umalo doživela nervni slom. Ma to be histerija, pa to imaše suze, vike, plaća, valjanje po podu…

U sličnoj situaciji najlakše bi bilo da joj dodelim zaslužene batine (još uvek dozvoljena vaspitna mera na Balkanu) ili bar da je ozbiljno kaznim, kako bi ona shvatila da je ovo njeno ponašanje neprihvatljivo. 

Obzirom da sam ja ipak „nestandardni“ roditelj pribegla sam drugačiju, davno proverenu taktiku –

Zov divljine

Pitam se da li ikada neka divlja životinja dobije potrebu da bude pripitomljena, da bude mažena, pažena, zbrinuta?

Da li neki predator poput lava, tigra, vuka, dobijaju taj nagon da budu male i nezaštićene, da imaju potrebu da se neko brine o njima?

Svašta od mene! Takva potreba nije poznata u pirodnjačkim istraživanjima. U većini slučajeva to bi bilo samo znak besnila kod divljih životinja.

A dali ostale divlje životinje - biljojede, kao što su divlje koze, konje i slično, da li oni imaju potrebu da budu mažene, pripitomljene? Ili to je samo čovečja volja?

Sa druge strane, interesantno mi je da li jedna domaća pripitomljena životinja može dobiti želju, potrebu, nagon da postane divlja?

Šta je katalizator u tim procesima transformacije?

Šta kod čoveka je to što ga pretvara u "ajkulu", "vuk jedinca", "monstruma", "zvera"? Da li je u pitanju genetika, sredina, vaspitanje, inteligencija?

A gde ti je muž?

Uobičajeno pitanje kada negde putujem je: "Ti putuješ sama?! A gde ti je muž? Nije te strah?...."

E, pa, nije! Godinama putujem sama na duže relacije. Jeste, svašta sam doživela, ali preživela sam. Stekla sam znanja i iskustva koja "sa mužem pored sebe" teško bih savladala. 

Podeliću nešta osnovno što sam naučila i praktikujem pre i za vreme putovanja sama. Smatram da svaka žena koja putuje sama je dobro da zna: